Dan mrmota

Privatna arhiva

Godina 1980. Vlada iz odeljenja dobio VHS, to tehnološko čudo o kojem su svi brujali. Za njegov rođendan, kao krešendo žurke, što je u kasnijim godinama postalo nešto sasvim drugo, nebitno, svi smo se zgurali u dnevnu sobu kao sardine i sve je bilo spremno za projekciju.

Bile su dve kasete. Ne sećam se filma na prvoj, a na drugoj je bio „Omega Men“. Mi dečaci, željni dokazivanja muškosti što nas nije napustilo ni odlaskom bubuljica i dolaskom većeg intelekta (uz izuzetke), uz lidersku rolu domaćina žurke, naravno nadjačali smo drugarice. Svetla su ugašena i Vladina mama stisnula je play.

To nije bio samo prvi horor koji sam odgledao. To je bio moj prvi susret sa osećajem bespomoćnosti protiv nečeg nadrealnog, apokaliptičnog i distopijskog. Ali uz smirujući miris bezbednosti jer, Bože moj, to je sve samo film.

Sada živimo film. Samo nema zombija koje Čarlton Heston tamani. Ili zapravo još nisu nastali, čovek više ni u šta ne može biti siguran.

Zatvoren u četiri zida, između takihardije koja nastaje kad se zajebem i pogledam vesti i ushićenosti duhom i humorom koji ljudi pokazuju i u ovakvim danima, ipak uspevam da pronađem delić mira u odmoru koji sam pre samo dve-tri nedelje toliko priželjkivao. „Bože, koliko mi treba odmor“, rekoh tad. Pred svedocima. E pa, Bože, ako si stvarno sve ovo, ovu pandemiju i globalni jad, priredio samo da bih se ja odmorio, ako sam ti toliko bitan, evo da znaš – odmorio sam se.

I dani mi prolaze kao Bilu Mareju u „Danima mrmota“, opet referenca na film, kako i ne bi, kad po ceo dan samo vrtim filmove i serije. Jedva čekam da vidim ko je misteriozni čovek iz šume u „Tabula Rasa“, završio sedmu epizodu. I čitam. Da vidim kako će Bruno shvatiti da prugaste pidžame zapravo nisu prugaste pidžame. I razmišljam. Da li je smešni sedmogodišnjak bez keca u Lacoste majici, sa Ellesse trakom i Dunlop reketom mogao da bude komentarisan, umesto da komentariše.

Najveća konekcija sa sportom mi je Njegovo Visočanstvo Menadžer, jedina igrica (virtuelna) u mom srcu, kojoj sam veran već 25 godina. Trenutno vodim Glazgov Rendžerse, pazite na Morelosa, kao i u stvarnosti, i u igrici je lud kao struja. Ako ga ne smirite dobiće tri crvena po sezoni minimum.

I vežbam, da. Tema na varijantu hiljade i hiljade sklekova… Glupo da osim brade i kose pustim i stomačinu. Tek sam počeo da je skidam.

I emotivan sam kao tinejdžerka. Vidim zagrljaj dvoje klinaca na ulici koji se očigledno dugo nisu videli, krenu suze. Pročitam kako beogradska pekara deli besplatne nebotovske sendviče, krenu suze. Dalje u tekstu stoji kako ih je inspekcija zatvorila, krenu suze. Sad iz drugog izvora emocija. I tako. Razmišljam da li će planeta posle ovog žutog kartona da se dozove. I tako nam pruži šansu da jednog dana nestanemo slavno, kao dinosaurusi od veličanstvenog meteora ili ledenog doba, a ne od odvratnog mikroba.

I pišem. Ne knjigu koju već dugo planiram, mada bi verovatno sada bio pravi trenutak. Pišem ovo. A zašto pišem? Koga realno zanima moj Dan mrmota? Pa, možda pišem baš zbog ovog poslednjeg pasusa. Jer hoću i ja da izjavim nešto za dnevnik. Hoću da vas zamolim da se čuvate. Budite pametni i pobednici. Igrajte i srčano i taktički. Nema bedačenja. Ok na trenutak, a onda najdepresivnijima citirajte misao Bore Čorbe, dok mu je mozak još bio briljantan: „Čuj, ispravi kičmu, u glavu ga drkni. Pokaži mu zube i ponosno crkni“. Samo bez crkavanja, moliću. Nameravam da vas još dugo uveseljavam ili nerviram za mikrofonom.