Kecman za SK: Mnogo toga više neće biti isto

Skener 17. apr 20201:14 > 1:24
Marko Metlas/EB via Getty Images

Za neke intervjue poseban uvod nije potreban. Za ovaj je dovoljno napisati - 25. april 2010. godine, Arena u Zagrebu i Dušan Kecman. Sasvim dovoljno podataka da se zaključi da je to datum koji navijači Partizana podjednako pamte kao i 16. april 1992.

Neverovatan koš Dušana Kecmana pamti se koliko i nestvarna trojka Aleksandra Đorđevića u dvorani Abdi Ipekči u Istanbulu. Ostalo je istorija.

U prvom delu intervjua Kecman je pričao o odrastanju ekipe i ne baš slučajnom košu u zagrebačkoj Areni koji ga je učinio besmrtnim. Ali Partizan u sezoni 2009/10 nije osvojio samo ABA ligi, već sva tri domaća trofeja i senzacionalno se plasirao na Fajnal-for Evrolige.

Povezano

A sezona nije počela baš najbolje. Priča počinje daleko od Beograda – na turneji u Sjedinjenim Državama, gde su crno-beli igrali sa NBA ekipama Denverom i Feniksom.

Kecman izdvaja neke od ključnih detalja u najboljoj sezoni za klub iz Humske još od 1992. i osvajanja Kupa šampiona.

Zaista je to bio splet specifičnih okolnosti. Prvo je Deki Milojević potpisao ugovor, ali je na početku priprema rekao da ne može više da izdrži svakodnevne napore i odlučio je da završi karijeru. U klub je došao Aleks Marić, kao potpuno nepoznat igrač, koji je prvu sezonu u Evropi proveo u Granadi. Niko nije mogao da kaže da će Aleks tako da bljesne i da bude jedan od nosilaca igre,“ seća se Kecman kao da je juče bilo.

„Potom smo otputovali u SAD i trebalo je da nam se pridruži Milt Palasio. Svi su dobro upamtili kakvu smo sezonu 2007/08. imali sa njim kada smo se plasirali u četvrtfinale Evrolige i način na koji je igrao. Milt je pre svega sjajan momak, pozitivan za ekipu, pošten, ali nije nam se priključio na turneji zbog administrativnih provblema. Dule je u jednom trenutku rekao da više nema vremena i da mora da sastavi ekipu. Dva dana pre prve utakmice u Evroligi sa Unikahom stigao je Bo Mekejleb i u prvoj utakmici ‘zapalio’ Pionir. Odigrao je odlično i svi su rekli: ‘Bravo, ovaj će da bude dobar izbor za poziciju jedan.‘“

Vujošević je, kasnije će se ispostaviti, u potpunosti pogodio angažovanjem Mekejleba, a Amerikancu se ubrzo u Humskoj pridružio sunardonik Lorens Roberts. Stigao je direktno iz Crvene zvezde.

Rodolfo Molina/EB via Getty Images

Još jedan od bitnih detalja u sklapanju mozaika. Roberts zbog povreda u Zvezdi nije pružio maksimum, ali je nama doneo dodatni kvalitet. Sve je polako počelo da se sklapa, ali je bilo potrebno vreme da se uigramo. Nismo najbolje počeli sezonu, a kada smo ušli u ritam došao je duel sa Olimpijakosom. Rekao bih ključan. Posle te pobede kao da se iskra zapalila, dobili smo preko potrebno samopouzdanje i zaista smo počeli da verujemo da imamo kvalitet. Takođe detalj koji su možda neki zaboravili je povreda Aleksa Marića na utakmici pretposlednjeg kola ligaškog dela takmičenja protiv Lijetuvos Ritasa. Bili smo bez njega šest nedelja, ali ga je fenomenalno zamenio Slavko Vraneš koji je sjajno odigrao šest utakmica u Top 16. To sve govori kako smo se uklapali i adaptirali u odnosu na situaciju. Kruna svega bila je titula u Zagrebu i plasman na Fajnal-for Evrolige u Parizu.“

Kecman je sa 32 godine bio nastariji u tom timu, a gledajući iz ove perspektive karijere većine igrača iz te ekipe jasno je da odlazak u Pariz još više dobija na značaju.

Mnogi prave komparacije koliko koja ekipa ima budžet, da li ovaj igrač ovoliko ili onoliko vredi… To su neke okolnosti gde svako od nas treba da bude realan sa trenutnom mogućnošću ekipe. Primera radi, ako Real Madrid ima mnogo, mnogo veći budžet, to uopšte ne oduzima ambiciju i nadu da sa dobrom selekcijom igrača i pravljenjem timske hemije možeš da budeš ravnoparavan protivnik sa svim ekipama. Niko nije nepobediv, a mi smo te sezone to i dokazali. Jedini smo do četvrtfinala pobedili moćnu Barselonu, koja je kasnije zasluženo osvojila titulu u Parizu. Možda nismo imali super stara u tom momentu, ali imali smo i talenat i iskustvo i igrače koji su se dokazivali i dizali formu tokom sezone. Mnogo sati provedenih na terenu i zbir svih tih aktivnosti doneli su nam rezultat u sezoni 2009/10. Svi porede format Evrolige sa sadašnjim formatom. U četvrtfinalu smo igrali sa Makabijem, tih godina večitim kandidatom za odlazak na završni turnir. Imali su prednost domaćeg terena, u Tel Avivu su bili bukvalno nepobedivi i kad pogledaš tadašnji njihov i naš roster svi bi rekli kako neko uopšte može da pomisli da možemo da ih izbacio. Dakle, ekipe sa dobrim radom i skautingom mogu da ostvare dobar rezultat. Žalgiris me je pre dve sezone, kada su se plasirali na Fajnal-for u Beogradu, podsetio na nas. Njihova hemija, odnos prema obavezama, energija… Kao mi 2010. Sve to uliva nadu da u surovom formatu Evrolige, sa 30 utakmica u ligaškom delu sezone, može da se dođe to tako velike stvari.“

Tih godina svaka utakmica u Pioniru bila je fešta. O atmosferi u Beogradu pričala je Evropa, a Kecman posebno ističe duele sa Barselonom i oba sa Makabijem u Areni.

U tom meču sa Barselonom bukvalno su ljudi visili sa balkona, gde god da se okreneš pomisliš: ‘Šta je ovo, da li je moguće, sve je hermetički zatvoreno.’ Specifičnost atmosfere u Pioniru je nama davala dodatnu energiju i elan, gde smo uz pomoć publike ‘lomili’ ekipe kao što su Barselona, Panatinaikos, Olimpijakos… Sećam se da su po povratku iz Tel Aviva ljudi na ulicima trubili za nama, upućivali reči podrške. Na trećoj utakmici četvrtfinala, prvoj u Areni, kada smo istrčali na teren i videli atmosferu i koreografiju nije nam bilo potrebno zagrevanje. Bilo nam je dovoljno petorka da izađe i da počne utakmica. Toliko nas je adrenalin udario u glavu.

Tim menadžer Partizana priznaje da je postojao mali strah zbog selidbe u Arenu. Iz grotla beogradskog hrama košarke otišlo se u mnogo veću dvoranu…

Verovatno su i ljudi u klubu dobro promislili pre nego što su doneli konačnu odluku. Mi igrači smo znali da imamo priliku koja ne sme da se propusti, a onda se ne dovodi u pitanje da li je to Arena, stadion, ova ili ona dvorana. Imali smo neku dozu straha koja nam je dala preko potrebnu svest da budemo još pripremljeniji za priliku koja nam se ukazala. Potencijalni strah nije nas blokirao već nas je ‘punio’ energijom da se još više zbijemo, budemo složniji i da veliku priliku ne ispustimo. Tako je i bilo jer Makabi u ta dva meča nije bio ni blizu da nas ugrozi.

Kao igrač proveo je sedam sezona u crno-belom dresu i osvojio 15 trofeja. Od 2015. do 2017. bio je pomoćni trener, a poslednje tri sezone ovalja funkciju tim menadžera. Duletov zadatak je da vodi računa da igračima ništa ne manjka.

Prekid sezone nas je poremetio. Niko nije mogao da pretpostavi i niko nije bio spreman na ovako nešto. Mnoge stvari neće biti iste kada se sve ovo završi, mnogo toga je propušteno i biće potrebno mnogo vremena da se vratimo u ritam treninga. Pauza od mesec, dva ostavlja određene posledice. Ove sezone smo imali odlične uslove, pre svega za rad. Trenažna sala i uslovi koje imamo su u potpunosti adaptirani za igrače, a to je preduslov za uspeh u modernom sportu. Ekipa ima svoj mir i kutak da može normalno da trenira, da ima provedenih sati u sali koliko je potrebno za individualan i timski rad. Klub organizaciono iz sezone u sezonu ide stepenik više, što je mnogo bitno. To je neki model koji evropska košarka prepisuje od NBA, naravno kada je organizacioni deo u pitanju. Kada se podvuče crta najbitnije je kakvi su rezultati, a ispod trenutnog nivoa organizacije ne treba da se ide.

Kecman se nada da prekid sezone neće uticati na klupski napredak na svim nivoima.

Činjenica je da smo mnogo izgubili jer smo imali prednost domaćeg terena i u Evrokupu i u ABA ligi. Pandemija je prekinula naš dobar ritam, ekipa je odlično radila, uigrala se i utrenirala i ne samo mi, već sve ekipe na svetu neće izgledati isto posle potencijalnog nastavka sezone. A pitanje je naravno i da li će sezona moći da se nastavi. Sport i sportisti će mnogo da trpe jer u ovim limitiranim okolnostima ne možeš da održavaš formu kada nisi u kontaktu sa loptom, a pitanje je kada će biti dovoljeno barem po grupama da se održavaju treninzi. Sve je to puka improvizacija dok ne uđeš u specifičan trening. Potrebno je neko vreme da se igrači uigraju, ali ne sme ni da se požuri sa povratkom jer može da dođe do povreda. Bili smo svedoci one sezone u NBA kada je bio lokaut, koliki je bio procenat teških povreda. Sve to treba da se uzme u obzir i donese najoptimalnija odluka,“ ističe Kecman i objašnjava:

Robertas Dackus/EB via Getty Images

Evropa nije Amerika, u kojoj nema svaki dan prelaska granice i pasoške kontrole, gde si stalno u kontaktu neposrednom i posrednom na aerodromu i avionu sa nepoznatim ljudima. Uvek postoji određena doza rizika za igrače i koliko god da se obezbede idealni uslovi pitanje je kako to može da funkcioniše kada se ide iz države u državu. Nije u svakoj zemlji identična situacija i negde će se pre, negde kasnije da se stabilizuje. Složena je situacija i za sada niko nema ideju kako i kada može nešto da se organizuje. Sve su to samo naše pozitivne želje. Vreme će pokazati, a kada se ukažu uslovi za bilo kakvo razmišljanje i konkretizaciju tih stvari ljudi koji se time bave u dogovoru sa klubovima treba da se dogovore šta je najbolje rešenje. Trenutno svi pate.

Kada je završio karijeru Kecmanu je primarna želja bila da se bavi trenerskim poslom.

„Dve godine sam bio pomoćni trener, ali otvorila se pozicija tim menadžera. Košarku volim i za sada je tako kako jeste. Trudim se da se što više nadograđujem i da sa ljudima iz kluba svakog dana organizaciono dižemo Partizan na viši nivo,“ zaključio je Kecman.

Gde su danas igrači iz sezone 2009/10.

Dušan Kecman – tim menadžer Partizana
Petar Božić – deo stručnog štaba Ostin Sparsa
Lorens Roberts – živi u Hjustonu, ima porodičnu transportnu firmu.
Slavko Vraneš – bez angažmana, blizu prenzionisanja
Strahinja Milošević – Debreceni (Mađarska)
Aleksandar Rašić – završio karijeru
Stefan Sinovec – Liepajas Lauvas (Letonija)
Aljoša Mitrović – Abha (Saudijska Arabija)
Aleks Marić – pomoćni trener Sidnej Kingsa
Jan Veseli – Fenerbahče
Lester Mekejleb – bez angažmana
Stevan Milošević – završio karijeru
Branislav Đekić – Spars
Sava Lešić – Igokea
Vladimir Lučić – Bajern
Duško Vujošević – Kluž