Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Mnogi su bili iznenađeni kada su ga na kvalifinacionom turniru juniorske Evrolige videli na klupi Partizana. Prepoznatljive sede kose, staložen, pun elana posle podugačke pauze preuzeo je crno-bele i ostvario rezultat kome se malo ko nadao.
Milivoje Lazić se posle skoro devet godina vratio u Humsku, ali za razliku od prvog mandata kada je bio deo stručnog štaba Duška Vujoševića i Vlade Jovanovića sada je dobio zadatak koji mu je dobro poznat – rad sa momcima koji bi u perspektivi mogli da budu nosici igre Partizana i reprezentacije Srbije.
Trenerski zanat počeo je da ‘peče’ sa svega 19 godina i najveći deo karijere proveo je u FMP iz Železnika. Počeo je kao pomoćnik u školi košarke, a za više od decenije provedene među Panterima radio je sa gotovo svim igračima koji su klub iz predgrađa upisali na košakašku mapu Evrope.
Sa FMP je osvojio ABA ligu 2006. i Kup Radivoja Koraća godinu dana kasnije, a u Partizan je stigao u finišu sezone 2009/10, najbolje u novijoj istoriji crno-belih. Lazić nije učestvovao u osvajanju državnog Kupa u Nišu, ali je bio na klupi u čuvenom finalu regionalnog takmičenja u Zagrebu i na Fajnal-foru Evrolige u Parizu.
Povezano
Posle odlaska Vujoševića u CSKA, njegov naslednik Vlada Jovanović je Lazića zadržao u stručnom štabu i nakon triple krune, na poziv Ace Petrovića, odlučio je da se vrati u Železnik. Ubrzo je usledila fuzija FMP sa Crvenom zvezdom, na klupu je došao Svetislav Pešić i mladi stručnjak je dobio priliku da uči od legendarnog Karija.
Leta 2012. Lazić je dočekao da bude imenovan za prvog trenera Crvene zvezde, međutim, smenjen je posle dva poraza na startu sezone. I od tada kao da je nestao… Sve dok se neko u Humskoj nije setio Milivoja i zaključio da ni on bio najbolje rešenje da preuzme brigu o juniorskoj selekciji.
Četrdesetjednogodišnji Lazić u intervjuu za Sport Klub priča o povratku u Partizan, viziji kluba iz Humske, saradnji sa Andreom Trinkijerijem, velikoj posvećenosti Vujoševića, ali i o dve sezone Bogdana Bogdanovića koje su, kako kaže, imale neprocenjiv značaj za njegov nastavak karijere.
„Prijatelji iz kluba su me kontaktirali, otišao sam na razgovor kod predsednika Ostoje Mijailovića i odmah mi je bilo jasno da je u pitanju ozbiljan projekat. Predstavili su mi viziju i njihove planove i svidelo mi se sve što sam čuo. S obzirom na to da sam neko vreme bio bez posla, to mi je odgovaralo i iz porodičnih razloga. Sve se pogodilo, moja želja da budem opet u košarci, i posle razgovora sa starim znancima i Mijailovićem, bez mnogo razmišljanja, prihvatio sam poziv. Postavili su klub na zdrave noge poslednje dve, dve i po godine, bila im je neophodna pomoć kada je u pitanju razvoj mladih igrača za prvi tim i meni je to delovalo vrlo interesantno, pogotovo što sam u prethodnim klubovima imao sreću i priliku da radim sa talentovanim momcima. Toliko bitan proces prelaska iz juniorskog u seniorski tim mi je dobro poznat,“ kaže Lazić, koji je zbog pandemije koronavirusa ponovo morao van dvorane i u tom periodu potpuno se fokusirao na brigu o svojoj deci s obzirom na to da mu je supruga doktorka u KBC Dr. Dragiša Mišović.
Svestan je Lazić da su se okolnosti u srpskoj i evropskoj košarci mnogo promenile u poslednjih 10, 15 godina, ali dobar rad je nešto što se nikad neće promeniti.
„Sada se rezultati postižu na malo drugačiji način. Ranije je moglo sa mnogo jeftinijim timovima i mlađim igračima da se dođe do uspeha, bilo je više strpljenja, a sada je došlo do toga da su budžeti mnogo veći i da je, prirodno, limitiran prostor za mlađe igrače. Nema previše prostora i vremena za eksperimentisanje. Prezadovoljan sam što smo već na prvom velikom ispitu ostvarili sjajan rezultat i plasirali se na Fajnal-ejt Evrolige koji je nažalost u međuvremenu otkazan zbog poznate situacije. Sa ekipom sam bio kratko, jedva dve nedelje, a imali smo i problem jer smo trenirali sa šest, sedam igrača. Neki su bili povređeni, Todorović je bio u SAD na kampu u Čikagu, Tarlać i Radovanović sa prvim timom na Kupu u Nišu… Pozajmljivali smo igrače kako bismo imali dovoljan broj za mečeve. Prvi trening sa deset igrača odradili smo dva dana pre početka turnira u Železniku, kada su nam se produžili Stefanović, Jovanović i Sar iz Mladosti i uspeli smo neke osnove da postavimo. Uz veliku volju, želju i poslušnost u određenim momentima nadljudskim naporima smo ostvarili fantastičan rezultat za srpsku košarku i za Partizan. Momci će biti upamćeni da su prvi put u istoriji kluba obezbedili mesto na završnom turniru Evrolige. Napravili smo veliko iznenađenje, ali smo ga apsolutno zaslužili.„
U juniorskom timu Partizana ima nekoliko interesantnih igrača, ali Lazić ne želi nikoga da izdvaja. Kaže da nije pedagoški, a nije ni dovoljno vremena proveo sa ekipom da bi mogao da donosi zaključke.
„Ima interesantne dece, ali ako bih spominjao imena samo bi im napravio medveđu uslugu. Razumite me, to je osetljiv uzrast. Moramo da uđemo u rudnik jer je klub obezbedio fantastične uslove za rad. Rekao bih da Partizan u ovom momentu ima najbolje uslove za rad u istoriji mlađih kategorija i to moramo da iskoristimo. Deca treba da dobiju svu pažnju, da nauče da budu vredna, da nauče kako se radi i živi za koršaku i za Partizan. Želimo da ih naučimo kako se pre svega postaje dobar čovek, a onda i sportista. Treba da prestanemo da se bavimo nekim stvarima koje su nas udaljile od vrhunskih timova. Ne smemo da razmišljamo previše o budućnosti, o ugovorima, da ne razmišljamo gde ćemo da igramo za pet godina. Prioritet je da decu obučimo, naučimo osnovnim postulatima, bazičnim stvarima koje su krasile naše starije generacije, a tek onda da razmišljamo o ostalim stvarima. Cilj svakog igrača koji je stasao u Srbiji treba da bude da ovde napravi neko ime. Da li će to da uradi sa 17, 18 ili 20 godina ne znam, vremena su se promenila. Uroš Trifunović je već uspeo da se nametne u seniorskoj ekipi zahvaljujući podršci ljudi iz kluba. Prepoznali su da treba da ga zadrže i da mu daju šansu. Nadam se da je on prvi u nizu mlađih igrača koji će u budućnosti činiti okosnicu Partizana iz sopstvenih redova,“ naglašava Lazić i potencira da su se vremena promenila.
„Očekivanja su sve veća i ljudi koji vode velike klubove u Evropi podigli su lestvicu i na taj način zatvorili mladim igračima prostor da igraju. Budžeti u Evroligi su iz godine u godinu sve veći, pa i u ostalim takmičenjima, i ne postoji velika mogućnost da mladom igraču date šansu. Drago mi je što su u Partizanu ozbiljni ljudi, znaju da ne može ništa preko noći da se uradi, već postoji strategija i želja da se napreduje.“
Upravo je strpljenje bilo zaštitni znak FMP u najuspešnijih godinama za klub iz Železnika. Lazić ne želi mnogo da priča o tom vremenu, ali jednog čoveka ne može da ne spomene.
„Dok je Raša Radovanović vodio FMP imao sam sreću da budem deo vrhunsko organizovanog kluba. Bilo je to veliko iskustvo i za igrače i za nas trenere. Kasnije sam imao sreću da radim sa Duletom i Vladom, gde je taj sportski momenat bio na izuzetnom nivou. Međutim, tada nismo imali uslove koje su imali FMP i neki drugi klubovi. Snalazili smo se, mlađe kategorije su trenirale po školama i to je bio veliki problem. Partizan je naučio da radi, da ne kuka. Imao sam priliuku da radim sa vrhunskim mladim igračlima i sigurno da mi je to pomoglo. Ponavljam bili su mnogo manji budžeti i ugovori i bili smo prisiljeni da dajemo prostor mlađim igračima. Na sreću, momci su dokazali da su u tom momentu bili spremni i zreli i to je najveća razlika u odnosnu na sadašnje generacije. Ali sadašnji igrači nisu krivi za to ni malo. Ona su tu gde jesu, rade kako rade, a moj stav je da je neophodno da se vratimo 40, 50 godina unazad i da počnemo da radimo na način na koji se radilo kada su naše trofejne generacije osvajale medalje. To mora da nam bude prioritet, a ne da prihvatimo postavljene trendove koji neće dati rezultat. Ti momci moraju da budu svesni da jedino radom i ljubavlju prema košarci i Partizanu to mogu da ostvare, ali nikome ništa nije garantovano. I ranije su klubovi bili presrećni kada iz dve, tri generacije regrutuju jednog ili dvojicu igrača za prvi tim. Mislim da moramo da povedemo računa da ta deca koja se dovode u klub da naprave razliku, zaista dobiju šansu da je iskoriste, a da mi iskoristimo njihovo prisustvo i da sutra mogu da pomognu Partizanu.„
„Ne sme da im bude u prvom planu dobar ugovor, dobar auto, menadžer, putovanja i ostalo, nego rad, rad i rad. Kad dođe vreme za menadžera, bez kojih ne može ništa da se uradi i koji su mnogo bitni u razvoju tih igrača, ali tek posle 19, 20 godina. Do tada su najvažniji trener, klub i porodica. Biće teško, ali čini mi se da je Partizan na dobrom putu da to uradi. Partizanova priča je dobra jer je dugoročna i verujem da će zaista da potraje. Da biste napravili dobar sistem u mlađim kategorijama, odnosno sistem koji će da proizvodi igrače za prvi tim, neophodne su nam godine. To nije alibi, to je jednostavno tako. Ova naša priča je relativno mlada, rukovodstvo je uspelo da osnaži klub u finansijskom smislu, da osnaži prvi tim, a sad je momenat da na noge stanu i mlađe katerogije koje su imale težak put u poslednjih 10, 15 godina. Perspektiva postoji, međutim, pre svega treba da se posvetimo radu, edukaciji, to su ključne stvari, a sve ostalo ćemo da vidimo šta i kako.„
Laziću lepa sećanja budi i samo podsećanje na sezonu i po provedenu u Humskoj sa Vujoševićem i Jovanovićem.
„Dolazak u Partizan je nešto najlepše što mi se dogodilo. To je bio najviši nivo koji smo imali u svakom smislu. Bilo je fantastično. Imao sam sreću da prve godine osvojimo ABA ligu i domaće prvenstvo i plasiramo se na Fajnal-for Evrolige. Kada je Dule otišao, Vlada je to preuzeo i na moje veliko zadovoljstvo i ta sezona je bila odlična, sa tri osvojena trofeja. Posle toga imao sam neke opcije u inostranstvu, ali tadašnji trener FMP, pokojni Aca Petrović me je pozvao i vratio sam se u klub koji sam odlično poznavao. Posle nekoliko meseci dogodila se saradnja sa Crvenom zvezdom, a to je neka druga priča. Početkom septembra došao je Svetislav Pešić i profesionalno mi je bilo jedino interesantno što sam imao priliku da učim od takve legende. Hvala Kariju što sam imao priliku da radim sa njim.“
Narednu sezonu počeo je kao prvi trener crveno-belih, ali je već u oktobru, posle dva startna poraza, dobio otkaz. U međuvremenu je bio savetnik u nekim timovima, a u finišu sezone 2014/15 bio je deo stručnog štaba Dušana Ivkovića u Anadolu Efesu.
„Imao sam ponude da odem u Japan u poslednje dve godine, međutim, nije mi se išlo daleko, nisam želeo da budem previše bez porodice, a nije ni preveliki izazov odlazak u neke zemlje. To je bilo moje porodično opredeljenje. Bio sam i u SAD na usavršavanju, a Duda mi je u Efesu omogućio da vidim kako se radi na najvišem nivou.“
Jedan od igrača s kojim je radio u Partizanu je i Bogdan Bogdanović. U Humsku je došao sa 18 godina i u prve dve sezone nije mnogo igrao, ali Lazić ističe koliko je taj period bio bitan u Bogdanovom sazrevanju.
„Bogdan je najpozvaniji da priča o svemu, ali smatram da je nepravedno kritikovati Jovanovića jer sam bio svedok svega što se u tom periodu dešavalo. Bogdana mnogo volim i cenim, ali smatram da je te i sledeće sezone imao neviđenu sreću da je Jovanović veoma ambiciozan, zajedno sa svima nama koji smo mu pomagali. Da Bogdanović u razvoju nije imao te dve godine, ne bi bio to što jeste. To mogu da tvrdim. Kasnije su ga Dule, Željko Obradović i Duda u reprezentaciji podigli na najviši mogući nivo.“
Partizan je ponovo u situaciji da gleda u svoje dvorište i pažljivo iz sopstvenog pogona bira igrače za prvi tim. Proces prelaska u seniorske vode je osetljiv, a konačnu reč imaće Andrea Trinkijeri, koji je već nekoliciju igrača testirao na treninzima.
„Partizan je okupio decu na koju računa. Aktuelna situacija nas je razdvojila i nije bilo previše mogućnosti da razgovaram i sarađujem sa Trinkijerijem da strateški postavimo stvari na još viši nivo. Postoje deca koja su talentovana, imamo jednog do dvojicu igrača koji bi možda mogli ranije da pomgonu, ali to je pitanje za Andreu. Mislim da će veliki uspeh kluba biti ukoliko u sezoni 2021/22 neko do klinaca bude priključen prvom timu. Da se sve ovo sanira i završi i sigurno ćemo sesti i porazgovarati jer me mnogo interesuje njegovo mišljenje po pitanju razvoja nekih igrača. Bilo bi mi žao zbog njihovog razvoja ukoliko ne budu imali kompletan razvoj, odnosno budu imali smanjenu ulogu u prvom timu, a to je neminovnost. Trinkijeri fantastično radi i on je i te kako svestan da želi mladog igrača od koga će imati koristi jer ukoliko mlad igrač provede dve, tri godine na klupi svakako da nema čemu da se nada u nekoj bliskoj budućnosti,“ upozorava Lazić i nastavlja:
„Svedoci smo, da ne imenujem neke druge klubove kod nas i u regionu, koji su ugasili mnogo mladih igrača samo zato što su ih previše rano ubacili u vatru. Kada igrate četiri takmičenja i non-stop putujete, a mladi igrač mora da trenira i ne sme da izlazi iz hale. Bogdan i Veseli su posle treninga ostajali i imali stotine i stotine ubačenih koševa. Imali smo termin sat i po pre podne i dva posle podne u Pioniru, a posle smo iza zavese ostajali po dva, tri časa da bismo vraćali lopte i radili na razvoju šuta i tehnike kod mlađih igrača. Ubacivali su po 500, 600 lopti dnevno. Uspevali smo na taj način da nadoknadimo sva ograničenja. Danas kada nemate prostor da ostanete još tri sata u hali to je smrt za mladog igrača. Bogdan i Veseli su, primera radi, mogli da putuju, ali su Vlada i Dule sve to nadoknađivali načinom rada kojim se nekada davno radilo. Partizan u ovom momentu ima neviđeno dobre uslove, a u vremenu kada sam prvi put bio u klubu bukvalno smo se snalazili. Imali smo treninge po hodnicima, sastanke u tunelima. To su bila druga vremena. Nisam siguran da je danas neki stranac spreman da mu se duguju tri, četiri plate. Sada je Evropa podigla lestvicu i klubovi dovode košarkaše koji igraju za više novca nego što vrede. Takav je trend. Ruku na srce, i mi treneri u Srbiji smo zaslužni što ne pravimo mlade igrače. Miloš Teodosić je imao ozbiljnu ulogu sa 18, 19 godina, Bogdan sa 19, 20… Danilović je bio najbolji igrač Evrope sa 21, ali ne treba da očekujemo tako nešto. S vremena na vreme se dogode Dončić, Bogdan ili Avdija, ali to ne možemo da očekujemo da bude pravilo. Potrebna je i sreća. Dončić ne bi dobio šansu u Realu da se neki igrači nisu ispovređivali, takođe, Čeda Vitkovac se povredio u Partizanu i Veseli je silom prilika dobio više prostora. Duletova vizija je bila da ga vidi na spoljnoj poziciji i zahvaljujući njegovoj proceni Jan ima vrhunsku karijeru. Mnogo toga treba da se poklopi, ali neophodni su i hrabrost kluba i trenera da se tako nešto uradi,“ istakao je Lazić.
