Zlato najboljih ikada i oproštaj 'kralja fudbala'

Skener 20. jun 202018:03 > 18:05
Princscreen

Reprezentacija Brazila je pre tačno pola veka, 21. juna 1970. godine ubedljivom pobedom nad Italijom (4:1) u finalu Mundijala odigranom na stadionu Asteka u Meksiko Sitiju postala po treći put šampion sveta i tako dobila pehar Žila Rimea u trajno vlasništvo.

Ta selekcija najveće zemlje Južne Amerike, koju je na šampionatu u Meksiku predvodio ‘kralj fudbala’ Pele, smatra se najboljim timom koji je ikad zaigrao na Svetskim prvenstvima iako ima i onih za koje bi taj epitet trebalo da ponese sastav Brazila iz 1958. u Švedskoj.

Povezano

Pele je jedini bio na terenu na oba ova turnira ali je, za razliku od takmičenja u Skandinaviji na kome je blesnuo kao 17-godišnjak, u zemlji Asteka bio iskusni veteran koji je želeo da se na svom poslednjem četvrtom Mundijalu po treći put popne na Olimp. Selesao iz 1970. ostao je upamćen po svom atraktivnom ofanzivnom fudbalu, a ova njegova tehnički doterana i efikasna igra bila je moguća zahvaljujući vrhunskim individualnim kvalitetima pojedinaca ali i uigranosti i taktičko-fizičkoj pripremljenosti tima. Taj sastav Brazila je u šest utakmica u Meksiku ostvario isto toliko pobeda, postigao je čak 19 golova, što je više od tri po meču.

Istina je da su, zbog ofanzivne filozofije, manje pažnje posvećivali igri u odbrani, pa je samo na utakmici s Engleskom (1:0) golman Feliks uspeo da sačuva svoju mrežu. Feliks je, bez sumnje, bio i najslabija karika tima čiji su bekovi bili ofanzivni kapiten Karlos Alberto i Everaldo, dok su se na pozicijama štopera nalazili Pjaca i Brito. U formaciji 4-2-4 zadatak da kontrolišu sredinu terena imali su Klodoaldo i Žerson. Prvi je kao zadnji vezni bio sjajan destruktivac, a ‘papagaj’ iz Botafoga se isticao preciznim pasovima kojim je pronalazio napadače. Sa boka su protivnike napadala dvojica opasnih i brzih krila. Sa desne strane je prodirao naslednik Garinče, Žaerzinjo, koji je bio i izuzetno efikasan u Meksiku (na svakom meču je postigao bar gol), te je tokom takmičenja dobio nadimak ‘uragan Mundijala’. Ništa manju opasnost za protivničke odbrane, zbog svoje brzine i preciznog udarca, je predstavljalo levo krilo Selesaa Rivelinjo, dok se u samom špicu, uz Pelea nalazio centarfor Kruzeira Tostao.

Twitter

Ovaj sastav je na putu ka tituli sa klupe vodio tada 38-godišnji mladi selektor Mario Zagalo. Čovek koji je 1958. i 1962. bio levo krilo šampionskih timova Brazila iz Švedske i Čilea, u istoriju je ušao kao kao prva osoba iz sveta fudbala koja se popela na svetski Olimp i kao igrač i kao selektor. Iako mu je nakon trijiumfa u Meksiku pripala sva selektorska slava zanimljivo je da Zagalo uopšte nije trebalo da vodi Pelea i drugove na tom Mundijalu. Posao je dobio u poslednji čas, nakon smene prethodnika Žoaa Saldane koji je selektirao ekipu i uspešno je proveo kroz južnoameričke kvalifikacije.

Brazil je na deveti šampionat naše planete u Meksiku, gde su prvi put na prvenstvima dozvoljene po dve izmene i uvedeni žuti i crveni kartoni, došao kao jedan od favorita za titulu ali i sa željom da se rehabilituje za debakl pretrpljen na prethodnom Mundijalu u Engleskoj. Umesto očekivanog trećeg uzastopnog penjanja na tron reprezentativci iz zemlje sambe i fudbala su na Ostrvu poklekli pred fizički spremnijim rivalima iz Evrope i okončali takmičenje već u prvom krugu. Razočarani Pele, koga su te 1966. godine protivnički odbrambeni igrači prosto ‘masakrirali’, čak je i najavio i povlačenje iz državnog tima ali je ubrzo promenio ovu odluku.

U najvećoj državi Južne Amerike na vlasti je tada bio desničarski diktatorski vojni režim koji je, baš kao i javnost ove zemlje, očekivao od fudbalskih reprezentativaca da u Meksiku vrate titulu u Brazil. Predsednik nacionalnog saveza Žoao Avelanž (kasnije je postao predsednik FIFA) je iznenadio sve kada je za selektora postavio kontraverznog novinara Žoaa Saldanu, čoveka sa velikim fudbalskim znanjem ali i gotovo decenijskom pauzom u trenerskom poslu. Saldana nije skrivao komunistička politička uverenja što svakako nije bilo po volji generalima na vlasti u Braziliji. Ipak, novi selektor je uspešno započeo posao pošto su njegovi izabranici prosto protutnjali kroz južnoameričke kvalifikacije ostvarivši bilans od maksimalnih šest pobeda i fantastičnu gol razliku 23:4.

Saldana je forsirao ofanzivnu igru, te insistirao na tome da tim mora biti na prvom mestu, dakle važniji od pojedinaaca ma kako oni kvalitetni bili. To će ga kasnije dovesti u sukob sa Peleom, ali je prethodno uspeo da u praksi uspešno primeni svojih ‘deset zapovesti’. Među njima možemo izdvojiti selektorovo davanje slobode igračima unutar utvrđenog sistema, odbranu sa najviše četiri defanzivca, kao i markiranje protivničkh fudbalera samo kad je lopta u njihovom posedu. Strahujući da bi se u Meksiku mogla ponoviti priča iz Engleske ovaj stručnjak je posebno vodio računa o fizičkoj pripremljenosti brazilskih reprezentativaca. Zbog toga se nije ustručavao da pošalje svoje ljude u sedište NASA kako bi mu odatle preneli informaciju kako izgledaju treninzi američkih astronauta članova posada Apola.

Činilo se da Saldaniju samo preostaje da odvede svoje izabranike u zemlju Asteka, međutim tada su usledili problemi koji su doveli do njegove (ne)očekivane smene. Brazilci su, nakon sjajnih igara u kvalifikacijama, pali u formi u pripremnim mečevima, pa su posle poraza od Argentinaca (0:2) na Marakani zabrinuti navijači izviždali svoje ljubimce. Selektor se zamerio i šefu države generalu Medičiju, pošto je na ovom susretu, ne samo odbio da pošalje na teren njegovog ljubimca napadača Darija, već je kasnije na konferenciji za štampu tu svoju odluku obrazložio najblaže rečeno izazovnim rečima:

„Vi birajte ministre u Vladi, a ja ću birati igrače u mom timu!”

Netaktični selektor je zatim otvorio još jedan front došavši u sukob sa najboljim fudbalerom Brazila i sveta. Kada je saznao da je Pele uspeo da se izbori za bonus od nacionalnog saveza koji je veći od svega što bi njegovi saigrači iz državnog tima zaradili zajedno, komunistički egalitarista Saldana je najavio da ‘kralja fudbala’ neće povesti u Meksiko. Nikada nećemo saznati da li bi zaista ostavio Edsona Arantesa do Nasimenta kod kuće jer je ubrzo (nakon incidenta sa trenerom Flamenga) dobio otkaz od Avelanža. Tako je čovek koji je stvorio temelje najbolje reprezentatcije svih vremena propustio priliku da ubere plodove svog rada. Slava je pripala njegovom nasledniku Mariju Zagalu, dok je gotovo zaboravljeni Žoao Saldana otišao sa ovog sveta 1990. godine.

Mada je uneo neke inovacije, novi selektor nije imao vremena ali ni potrebe da suštinski bilo šta menja od fudbalske filozofije koju je ovom timu nametnuo njegov prethodnik. Takmičenje u zemlji Sombrerosa, na kome su, zbog zahteva TV kompanija da šampionat u direktnim prenosima gledaju ljubitelji fudbala u Evropi, mnogi mečevi igrani po velikim vrućinama u podnevnom terminu, Brazilci su započeli 3. juna u Gvadalahari utakmicom sa Čehoslovačkom. Sa dva gola Žaerzinja i po jednim Pelea i Rivelinja došli su do ubedljive pobede (4:1) ali ih je nakon četiri dana u derbiju grupe čekao daleko teži rival – zvanični svetski šampion Engleska.

Bio je to duel u kome su oba rivala propustila nekoliko povoljnih prilika, a Gordon Benks čudesnom intervencijom, nazvanom ‘odbranom veka’ zaustavio Peleov udarac glavom. Izazivač iz Južne Amerike je, ipak, bio bolji tim što je i potvrdio odlučujućim pogotkom koji je, posle sjajne akcije, u 59. minutu postigao Žaerzinjo.

Usledio je takmičarski nebitan susret sa otpisanim Rumunima u kome su dva precizna udarca Pelea i jedan pogodak ‘uragana Mundijala’ bili dovoljni za minimalnu pobedu (3:2). Pred Brazilcima se u četvrfinalu 14. juna isprečilo najprijatnije iznenađenja šampionata – Peru. Na ovom susretu dvostruki strelac je bio Tostao, dok su već spominjana krila Selesaa po jednom matirala golmana Inka koji i pored dobre igre nisu uspeli da izbegnu poraz (2:4) od kvalitetnijeg protivnika. Izabranike Marija Zagala su sada od željenog cilja delile samo dve prepreke, a prva je bila noćna mora svih Brazilaca iz 1950. godine – reprezentacija Urugvaja.

Dve decenije pre duela odigranog u Gvadalahari 17. juna 1970. godine, Urusi su neočekivanim preokretom u odlučujućem susretu šampionata organizovanog u zemlji Sambe i fudbala šokiraali i rasplakali 200.000 ljudi na Marakani ali i milione Brazilaca kraj radio aparata. Kada je Luis Kubilja pogotkom u 19. minutu doveo selekciju po veličini druge najmanje države Južne Amerike u vođstvo, među igračima i navijačima Selesaa se pojavila bojazan od ponavljanja ‘strašne priče’ iz Rija. Malo su odahnuli kada je Klodoaldo u poslednjim trenucima prvog poluvremena uspeo da poravna rezultat, međutim najefikasniji tim šampionata u nastavku utakmice nikako nije uspevao da pronađe put do mreže golmana Urugvaja Mazurkijeviča. Najzad je Žaerzinjo u 76. minutu doneo toliko čekanu radost favoritima, a sve dileme o tome ko će od južnoameričkih suparnika biti akter finala otklonio je Rivelinjo pogotkom postignutim u 89. minuti.

Protivnik u finalu zakazanom za 21. jun u Meksiko Sitiju bila je selekcija još jednog tadašnjeg dvostrukog svetskog prvaka Italije, zbog čega je predstojeći završni obračun odlučivao i o tome ko će od ova dva suparnika (kao trostruki šampion) dobiri dragoceni pehar Žila Rimea u trajno vlasništvo. Zagalo je tog nedeljnog popodneva pred 107.000 gledalaca na stadionu Asteka izveo: Feliksa, Karlosa Alberta, Brita, Pjacu, Everalda, Klodoalda, Žaerzinja, Žersona, Tostaa, Pelea i Rivelinja, dok je selektor Azura Valkaređi odlučio da boj za titulu započnu: Albertozi, Burgnič, Rosato, Sera, Faketi, Bertini, De Sisti, Domengini, Macola, Boninsenja i Riva.

Brazil je poveo u 18. minuti poslednjim pogotkom Pelea na Svetskim prvenstvima. Veliki as je nakon centaršuta Rivelinja udarcem glavom pronašao put do mreže Albertozija, a njegov čuvar Burgnič je kasnije objasnio kako je izgubio ovaj duel sa Edsonom Arantesom do Nasimentom:

„Skočili smo zajedno ali kada sam ja doskočio video sam ga kako još lebdi tamo gore.”

Iako su Južnoamerikanci dominirali u prvom poluvremenu, fudbaleri sa Apenina su, ipak, zahvaljujući spretnosti centarfora Boninsenje u 37. minuti uspeli da na odmor odu sa, za njih nesumnjivo povoljnim nerešenim rezultatom. Azuri, iscrpljeni polufinalnim maratonskim duelom sa Nemcima, nisu imali snage da se u nastavku meča ravnopravno nose sa tehnički superiornim i svežijim protivnicima. Zato su pokušali da ‘katanaćom’ dođu do produžetaka ali su njihovi planovi pali u vodu u 66. minutu kada je Žerson šutem sa ivice šesnaesterca doveo po drugi put svoj tim u vođstvo. Selekcija sa Apenina nije imala šanse da se još jednom vrati u utakmicu, što je definitivno postalo jasno nakon pogotka Žaerzinja koji je u 71. minuti iskoristio precizno odavanje Pelaa glavom da se i u završnom susretu Mundijala upiše u strelce.

Navijači Brazila su počeli da proslavljaju povratak na svetski tron, a njihovi ljubimci su finalnu priču okončali u 86. minutu akcijom koju su mnogi proglasili najlepšom u istoriji šampionata naše planete. U njoj je učestovalo čak osam fudbalera novih svetskih šampiona koji su dotakli loptu, a poslednji od njih, na žalost danas pokojni kapiten Karlos Alberto je, nakon Peleovog dodavanja, preciznim udarcem postavio konačan rezultat (4:1) meča.

Posle poslednjeg sudijskog zvižduka ‘kralj fudbala’ se našao na ramenima svojig razdraganih saigrača, dok je kapitenu Karlosu Albertu pripala čast da prvi podigne pehar Žila Rimea. Heroji iz Meksika su uz sve državne počasti dočekani u domovini, pri čemu je vojni režim nastojao da maksimalno eksplatiše uspeh brazilske reprezentacije.

Mnogo godina kasnije, praveći paralelu između svog prvog i poslednjeg nastupa u finalima svetskih šampionata, Pele je priznao da je u utakmicu u Meksiko Sitiju ušao sa strašnim pritiskom da mora odvesti Brazil do pobede.

“Za razliku od Svetskog šampionata u Švedskoj na kome sam nastupio sa samo 17 godina i nisam imao nikakvu odgovornost, u Meksiku sam bio na vrhuncu karijere. Imali samo fantastičnu ekipu i svi su očekivali da pobedimo što me je potreslo. Bio sam veoma nervozan i pod velikim pritiskom. Politička situacija u Brazilu tada nije bila dobra i osećali smo da jednostavno moramo osvojiti titulu. Hvala bogu da smo uspeli.”

Čovek koji je tokom igračke karijere postigao preko hiljadu golova se od dresa reprezentacije oprostio 1971. u prijateljskom susretu sa Jugoslovenima (2:2) u Riju. Bez njega u timu, ekipa koju su 1974. na šampionatu u SR Nemačkoj predvodili Rivelinjo i Žaerzinjo nije uspela da sačuva tron. Brazil je tek 1994. godine nakon još jednog, ali ovaj put igrački siromašnog finala sa Italijanima u SAD, uspeo da po četvrti put postane šampion sveta. Na tom Mundijalu Zagalo je obavljao posao pomoćnika selektora Pereire, da bi 1998. godine, nakon 28–godišnje pauze, ponovo vodio Selesao na završnom turniru najboljih reprezentacija sveta. Tada je u finalnom susretu sa domaćinima (0:3) ‘deka Mario’ propustio priliku da uđe u istoriju fudbala kao jedina osoba koja je po dva puta osvajala svetske titule i kao igrač i kao selektor.

Brazilci su 2002. po peti put proslavili trijumf njihovih fudbalera na Mundijalima i od tada već skoro dve decenije sa sve manje strpljenja čekaju dolazak neke nove šampionske generacije. Dok se ona ne pojavi moraće da se se zadovolje podsećanjem na slavnu prošlost. A u njoj posebno mesto zauzima neponovljivi tim iz Meksika koji je 21. juna 1970. ušao u istoriju.

Najčitanije vesti

Najnovije vesti