Ne ide lajkovačkom prugom, a nije ni Mile iz izvornog evergrina. Ali je, poput muzejskog uskog koloseka, od pre nešto više od tri godine, van igračkog pogona.

Rekli bi u penziji, mada mirov(ina)anje ne ide uz Duška Savanovića, koji se ‘lomata’ sa ćerkama, poljoprivredom, skijanjem, a na distanci i sa košarkom.

Nekadašnji reprezentativac pevuši onu: ‘Jesen stiže, dunjo moja’, mada su na srcu, pre mirišljavog voća, Anđela i Una, u toku su časovi biciklizma. Takav odgovor bar stiže na ono – kako si, šta radiš. Nikad obično od neobično skromnog 37-godišnjaka, u priči za Sport klub.

„Joj, što bole leđa od bicikla. Ali, kada sam naučio Anđelu (10), moram i mlađu Unu (6). Prepoznaju me po Tašmajdanu kada vitlamo, ali, samo dobace: ‘Eno ga onaj.’ Ko da se seti imena, ali i bolje tako. Promenio sam identitet, sad sam ‘onaj drugi’.„

E, sad ostanite ozbiljni kada ćaskate sa Savanom… To nije bilo moguće ni kada je pravio rolinge, pa malo ‘provozao’ i čuvenog Horhea Garbahosu. Valjda predsednik KS Španije nije zlopamtilo. Naš sagovornik, inače, već izvesno vreme ‘produžava’ dan.

„Kratak mi je za sve što bih uradio, pa sam uveo bele noći. Lako je bilo dok sam igrao, treninzi i, malo između toga. A kada okačiš patike, tek počinješ pravi život, važi za sve bivše sportiste. Porodica, deca, neki poslić… ma, nikad stići. Dovoljne su ćerke, od vožnje bicikla, penjanja na drveće do izrade domaćih zadataka, mislim kontrolisanja. Kad ću, ako ne sada. Kada budu imale 16, 17 godina, biće – tata, daj džeparac i, gotovo.„

Ako zagazimo u delatnost, za koju ima vremena posle karijere profesionalca, samo na prvi pogled podseća na ono što skoro masovno rade košarkaške kolege – Krstić, Tripković, Kešelj, Perović, Drobnjak, niz je podugačak. Voćarstvo.

„Nije to biznis, niti to ja marketinški obrađujem. Šljiva, a dunja, pre svega, to je za moju, porodičnu dušu. Kazan na drva i, ostalo. Dobro, de, proda se nešto voća za destileriju, ali daleko sam od ambicioznog Krleta, mog nekadašnjeg kapitena. Prvo, moje imanje u Lajkovcu mu nije na putu za Kraljevo, a i već ima svoje zemljake od kojih kupuje,“ ne prestaje šaljiv ton Savanovića.

Da bi bliže objasnio poljoprivredno baktanje, koje kod njega nije stvar ‘mode i trenda’, nastavlja:

„Sve više liči na varijantu seoskog turizma, a radi dobre, stare kuhinje. Kod nas će uskoro radna akcija spremanja zimnice, ajvara na prvom mestu. Ma, gde ja da spremam, žena i asistenti volonteri. Ja samo sednem i pojedem teglu. A, dok se napravi, mečku rodiš. Zato se i kaže: ‘Ko ti pokloni teglu ajvara, taj te stvarno voli’.“

Voli Savan Lajkovac, iako je ‘dođoš’…

Povezano

Lisica za SK: Dule me doveo u Zvezdu; Šta tražiš? Ništa

Skener

7. sep 2020

Skener

7. sep 2020

Volden: Trener bi da budem lider; Lazić: Upoznajemo se

Euroleague

6. sep 2020

Euroleague

6. sep 2020

Blok po blok: Analiza Lojda i intervju sa Lerijem Braunom

Košarka - video

6. sep 2020

Košarka - video

6. sep 2020

„Ni moji, ni tazbina, nemaju veze sa tim krajem. Pre 15-ak godina, kupio sam, tada prilično zapuštenu, manju kuću i nešto okućnice, pa sam sređivao sa pokojnim ocem. Tamo češće boravim, otkada sam u košarkaškoj penziji. Znate kako se kaže – oko kuće i zemlje uvek posla.„

Ali, u vreme vanrednog stanja izazvanog pandemijom, Savanovići su završili u drugom delu Srbije.

„Pobegli smo u vikendicu na Zlatiboru početkom aprila i, ostali dok se zdravstvena situacija nije za kratko smirila. Škola bila onlajn za stariju ćerku, a mi stariji uživali u dvorišnim aktivnostima i druženju sa zdravstveno proverenim ljudima. Rekao bih, ubijali smo vreme, radno i paradno. Sad mogu i da se šalim, ali sa ovim virusom nema šale. Malo da olakšam svakodnevnicu.“

Ovo poslednje bi moglo i sa, kakvim, takvim povratkom u sportska dešavanja.

„Evo, gledam fudbal, ali mi je jezivo bez publike. Tako je i sa košarkom, čuje se škripa patika. Kada sam počeo da treniram basket, nema koji trener nas nije učio da igramo i postojimo zbog publike, kao cirkuski medvedi. Kad nema publike, sve to gubi smisao. NBA je nešto razvukao, našminkao, ali je sve šuplje uz prazne tribine. Tankosava, bez dodatne draži. Ne kažem, prate ljudi preko malih ekrana, ali… Recimo, dođe vikend u Beogradu. Možeš da imaš i sto TV kanala, ali, ako ne možeš u Pionir, Halu sportova, Marakanu ili stadion Partizana, sve je džabe. To je kao kada gledaš pozorišne predstave na televiziji, ma i gore od toga. Kada si okružen ljudima, ima energije, emocije… A ovo sa virusom je još ispolitizovano, sve se nadam da neće još dugo.„

Neće valjda da upropasti i sezonu skijanja, sporta u kome Savan ne uživa samo na stazama severne Italije, Kopaonika… Svuda gde može da se stigne kolima jer je avionskog prevoza bilo dovoljno za tri karijere.

„Taj sport sam voleo i dok sam ludovao u košarci. Zato sam pristao da pomognem prijatelju Goranu Jevremoviću i njegovom sinu Jaši, angažmanom u Izvršnom odboru Skijaškog saveza Srbije. Da se lakše nađu sponzori, odnosno novac. To je skup sport, posebno u krajevima gde deca rastu na snegu, skijama, u Srbiji. A ni skijanje ovde nije toliko popularno, pa sam pokušao da pomognem. U ekipi je bio i poznati glumac Dragan Jovanović, ali zbog profesionalnih obaveza, nije mogao da se angažuje na duže staze. Ja sam penzioner, pa mogu. Malo smo okrenuli istoriju u korist domaćeg skijanja, pa smo dobili organizaciju Evropskog kupa. To je kao Evrokup u košarci. Mislim da ćemo dobiti i Svetski kup, to bi već bila Evroliga,“ ne prestaje Savanović da poredi sa onim što mu je sportski najbliže.

Krilni centar ogromnog srca, nije zaboravio košarku, mada…

„Retko odem na utakmice. Poslednji put na evroligašku, Crvena zvezda – Makabi, ali, skoro ništa nisam odgledao. Uvek me neko vidi, znam mnogo ljudi, dovoljno je da razmenim dve, tri rečenice, a meč ‘ode’. Ne mogu da vidim neke detalje koji me zanimaju kao košarkaša. Mi nikada ne gledamo meč kao ostali smrtnici. Onda je bolje kraj televizora, po nekoliko utakmica nedeljno. Ne mogu više, nemam vremena. Inače, ima toliko prenosa, da bih mogao 24 sata da gledam. A kada gledam na ‘kašičicu’, ne mogu ni da pričam o nekim novim klincima, naslednicima.„

A o ulozi ambasadora Evrolige, u društvu Papalukasa, Kutlaja, Ivkovića…

„Nije to ništa zahtevno, više je ceremonijalno. U svakom slučaju, lepa stvar.„

A tolika strana pojačanja u našim najboljim klubovima, Crvenoj zvezdi i Partizanu, i nisu nešto lepo, bar za budućnost nacionalnog basketa.

„Stvarno ih ima mnogo, ali ima i ono – ako domaći talenti vrede, izboriće se za mesto pod suncem. A ja bih rekao, pa i neće. Mlad igrač ne može da bude bolji u ovom trenutku, jer su stranci mnogo iskusniji. Ali, da ne zaboravimo, sport je biznis, novac, ma instant proizvod. Ako svake godine nije vrhunski rezultat, propast. Zato su i klupske uprave u procepu. Titule, sad ili nikad, osnovni je moto. Igrao sam košarku do juče, ali to nije bilo eksponirano u tolikoj meri.„

Kao i ambicije menadžmenta Evrolige da od tog takmičenja naprave evropsku NBA.

„Ideja o zatvorenom takmičenju radi povećanja kvaliteta je dugogodišnji san, ali, za razliku od SAD, Evropa nije jedna država. Kada bi to tako išlo, onda bi naši večiti ‘napustili’ Srbiju i region, pa bi igrali samo Evroligu. Da ne pominjem rizik sponzorstva na nivou najelitnijeg nadmetanja. I korona je već uzdrmala, videćemo kako će biti. Mnogo aspekata bi moralo da se sagleda, to je prilično komplikovano. Mi se posebno sekiramo, jer Evroliga mnogo polaže na finansijsku stranu, a mi smo tu ‘tanki’. Kad bi se gledao samo košarkaški potencijal, pa trebalo bi da imamo pet, šest učesnika, a ovako gledamo u leđa Nemačkoj, Francuskoj… Uguraće London, Berlin, jer je kvalitet košarke izgleda najmanje bitan. Ne zaboravite, Evroliga je firma koja bi da proizvodi pare,“ bez dlake na jeziku će Savanović, koji je, između ostalih, bio član evroligaša Valensije, Efesa i Bajerna, uz mesto u idealnom (drugom) timu u sezoni 2010/11.

Imao je (ne)sreću da ne igra za večite srpske rivale, ali je, posle FMP i čačanskog Borca, prokrstario Evropom, sa istoka na zapad, od ruskog Uniksa do italijanskog Sasarija gde je završio karijeru.

„Svuda je bilo zanimljivo, mada životno doba utiče na osećaj sreće. Bilo mi je lepo u Rusiji, a tek Španiji… Ipak, lakše mi je da kažem gde mi se najmanje svidelo. Minhen, nema konkurenciju, iako je Bajern odlično organizovan klub. Odu ljudi tamo na vikend i, super se provedu, ali živeti tamo je nešto drugo. Izuzetno skupo, a sve zatvoreno u sedam uveče. Trista dana godišnje pada kiša, dve godine šorts nisam obukao. Ako voliš socijalni život, tamo to ne postoji. Hladno, sivo, a tamošnji svet, nema šta drugo nego da radi, žive za posao,“ kako je počeo, tako je i završio Duško Savanović.

Veran ‘bubi’

„Još vozim ‘bubu’ folksvagen, to je večita ljubav. Ma gde puno troši u gradskoj vožnji. Može da ‘proguta ali ako je razdrndana. Potrošnja je na karburator, koji je kao i levak naštimovan na količinu rada. Onda ne trebaju cisterne goriva.“