Prvi put na terenu od prvog do poslednjeg minuta. Luka Jović, nepobitno vanserijski talenat, preko potreban državnom timu, napadač Reala, tržišno potvrđene vrednosti od 60 miliona evra, premijerno je u nedelju veče odigrao celu utakmicu u dresu fudbalske reprezentacije Srbije.

Blanko podrška selektora i status prvotimca jednog od najvećih svetskih klubova nametnuli su srpskom golgeteru dodatni zadatak – da golovima opravda oročeno poverenje. Premijernih 90 minuta u porazu od Mađarske (1:0) ostavljaju prostor za suštinsku analizu dometa i budućnosti Luke Jovića u najboljem timu Srbije. Mnogo otvorenih pitanja sublimirano u ključnom – ima li Jović snage da izraste u domaćeg superasa, kakvo dres Reala i godine nameću?

Mađarska 90, Portugal 3, Litvanija 88, Ukrajina 72, Nemačka 71, Crna Gora 7, Brazil 1, Čile 6.

„Pozdravljam odluku selektora Ljubiše Tumbakovića da ostavi Jovića na terenu do kraja meča sa Mađarskom. Mudar, strateški vredan potez. Niz započet sa dva meča u Realu, nastavljen u državnom timu, staviće Luku u novu, mnogo bolju, poziciju. Dvosmerna poruka na relaciji Madrid-Beograd i opšte poverenje, imaće ulogu eliksira za karijeru našeg napadača“, jasan je stav Aleksandra Rogića, dokorašnjeg trenera poljske Arke.

Mladi srpski stručnjak, godinama asistent Radomira Antića, poslednjih sezona samostalno angažovan u Estoniji i Poljskoj, moli za strpljenje.

„Kontinuitet utakmica polazna je osnova uspešne karijere svakog fudbalera. Javnost učinak napadača meri kroz broj golova. A, podatak da Jović u nedelju nije pogodio ne bi smeo da nas navede na drugu stranu u obradi ozbiljne teme, kakva je status napadača Reala. Luka ima snagu da postane vrhunski fudbaler i zato svi moramo da pomognemo. Autoriteti, struka, saigrači, navijači, čitava javnost… Srbija je mala zemlja da se lako odriče takvih momaka, kakav je Jović. Uz neupitan kvalitet, sazrevanje pod nadzorom vrhunskih učitelja, Zinedina Zidana i Ljubiše Tumbakovića, pravilan rad, posvećenost fudbalu i jak karakter, dobićemo brzo velikog fudbalera“.

Konkretna analiza zahteva razradu pet ključnih stavki na putu ka „Velikom Luki“. Rogić, u čijem opusu analitika i strategija imaju posebno mesto, spreman je da diskutuje konkretno i bez demagogije. Prva tačka – kvalitet.

„Jović je gospodar šesnaesterca, gol igrač, kadar da često pogodi iz prve, glavom, levom i desnom nogom… Fantastična završnica, govor tela, osećaj da poentira, na prvi dodir, daju mu poseban status. Lopte u mreži Čelsija, Benfike, bundesligaša, čak 45 u sezoni 2018/19 najbolji su dokaz koliko momak, u naponu samopouzdanja, može da pruži. Sjajno je, kao prvotimac Ajntrahta, koristio prostor ostavljen angažovanjem Halera, Rebića, Gaćinovića, pa i Kostića, i zaveredeo poziv Reala. A, opet, daleko od gola, kao akter u pomoćnoj igri, na bočnim pozicijama, pod striktnom markacijom, kad traži dubinu, Luka nije dobar. Jednostavno, luta, neprirodno se oseća, nije na svome…“.

Insistira mladi stručnjak na samopouzdanju kao krucijalnom segmentu. I nalazi nit u Jovićevim prvim savetnicima.

„Momak sa teškim bremenom na nejakim leđima, logično, ima drastične amplitute. Zato, svi zajedno, pomozimo Luki! Saveti autoriteta na klupi i saigrača na terenu, Modrića i Tadića, u prvom redu, imaju neospornu težinu. Od Jovića zavisi da li će čuti… A, selektor Tumbaković, u to ne sumnjam, umeće da mladalačku energiju napadača pretoči i pogonsko gorivo na terenu. Ima li za Luku veće satisfakcije da je od četiri, čak dve utakmice Reala počeo sa Benzemom. Momka, koji je čitavu, platinastu, karijeru, satkao od asistencija i pravljenja prostora golgeterima. Zidan nije slučajno posegnuo za rešenjem na čijim temeljima Jović može da gradi sezonu. Struka Reala ne priznaje slučajnosti…“.

Treća pretpostavka napretka oličena u jednoj i bezbroj puta ponovljenoj reči – rad.

„Nema zbora, ozbiljna karijera zahteva ogromno, svakodnevno angažovanje. I tu bih stavio tačku, bez želje za ozbiljnijom diskusijom. Nisu mi poznati Jovićeva psihologija, karakter, treninzi, posvećenost fudbalu, da dubinski pričam o definisanim segmentima. Kompromisima, na tim poljima, nema mesta“.

Mladalački život fudbalskih supertalenata prožet je i izazovnim detaljima. Ko bi, još kao prvotimac Reala, izdržao zovu lepog i raskošnog života. Na pitanje ima li Jovićeva glava snage da izdrži i testove van terena, Rogić oprezno kazuje:

„Ne poznajem Jovića, možda na pitanje mogu da odgovore treneri neposredno angažovani u radu sa Lukom. Vraćam se često na primer iz Kine. Posle potpisa ugovora sa Šandongom, jedan od najtalentovanijih tamošnjih momaka kupio je skupoceni Ferari. Turirao je svaki dan motor, toliko snažno da je ceo klupski kamp dizao na noge. Dok su se Kinezi zgražavali, Radomir Antić sa smeškom je konstatovao – ko od nas nije spavao u svojim prvim kolima? Mlad momak, neka radi šta mu je volja…“.

Talenti ne sazrevaju pod staklenim zvonom. Saigrači u klubu i reprezentaciji često navode na stazu najbliže oko sebe. Zato se i nameće dilema – da li Aleksandar Mitrović može da sputa, ili natera Luku Jovića da bude bolji?

„Mitrović mora da bude Lukina vodilja! Ne samo danas, već i juče i sutra, tokom cele karijere. Nekad osporavan, Mitrović je danas ključna poluga u državnom timu. Ko sad priča o frizurama, tetovažama, minđušama, spornim slavljem kod golova…? Svi ti motivi porodili su kod Ace inat i razlog da bude bolji. Staro je pravilo golgetera – ako pričate o golovima raste samopouzdanje, ako ostavljate prostor za druge teme, to je već frustracija. Snažna ličnost, kakvu ima, lansirala je Mitrovića u junaka ’večitog derbija’ i mnogih velikih utakmica još u Partizanu. Rastao je svakim danom, besomučno trenirao i postao veličina“.

Ako je već rešena dilema da Jović mora da poraste u Mitrovićevom društvu, onda na kraju ostaje i zaključak – mogu li zajedno u napadu srpskog državnog tima?

„Ne mogu da odgovorim na to pitanje… Nije korektno, uostalom, ni merodavno. Odluka je na selektoru, Tumbaković dobro zna šta hoće… Ekipu ne čine Mitrović i Jović, već grupa od 25 momaka. Ljajić, Kostić, Milinković-Savić, Gaćinović… Svi traže mesto, imaju ulogu. Srbija nije Nemačka da samo standardne klupske igrače promoviše u reprezentativce. Nama je potreban tim! Vratiću se opet na primer reprezentacije u vreme Radomira Antića. Po dolasku u Čelsi, 2008. državni tim je bio baza Branislava Ivanovića, sigurno utočište, armirana armatura budućeg uspeha. Nabijen samopouzdanjem, ispisao je kasnije istoriju velikana iz Londona“, podsetio je Aleksandar Rogić.

Neka takav bude i Jovićev primer. Od sivila protiv Mađarske do titule prvaka Evrope!