Borac iz Banjaluke je neočekivanim uspesima u Ligi konferencije postao hit sezone u Evropi. Tim iz najvećeg grada Republike Srpske je plasmanom u osminu finala trećeg po vrednosti takmičnja Starog kontinenta u kome će odmeriti snage sa bečkim Rapidom ostvario najveći uspeh klupskog fudbala Bosne i Hercegovine od kako ova nekadašnja centralna jugoslovenska republika nosi epitet nezavisne države.

Jeste Liga konferencije takmičenje koje nema vrhunski kvalitet, odnosno rejting Lige šampiona ili Lige Evrope, ali to nikako ne može da umanji podvig Borca koji je ove sezone nadmašio očekivanja i bio uspešniji od mnogih finasijski jačih klubova.

Klub iz grada na Vrbasu je u nekadašnjoj Jugoslaviji dva puta imao priliku da nastupi na velikoj evropskoj sceni i to oba puta kao predstavnik SFRJ u tadašnjem Kupu pobednika kupova. Banjalučani su u sezoni 1975/1976 kao finalisti Kupa Maršala Tita (u finalu su poraženi od šampiona Hajduka sa 1:0) preskočili prvu prepreku luksemburški Rimelanž (9:0, 5:1), da bi u osmini finala bili zaustavljeni od kasnijeg osvajača trofeja, belgijskog Anderlehta (0:3, 1:0). Nakon što su 1988. godine pobedom nad Zvezdom (1:0) u finalu osvojili jugoslavenski kup, fudbaleri Boraca su naredne sezone po drugi put zaigrali u Kupu pobednika kupa ali su stali već na prvoj prepreci protiv sovjetskog tima Metalist iz Harkova (2:0, 0:4).

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Partizan i Zvezda troše više od cele jedne države!

Milinković-Savići ne žele da igraju za Srbiju

SK: Na Zvezdin rođendan ne dolaze Dejo, Piksi, Vidić…

Borac je, kao trostruki šampion Bosne i Hercegovine i osvajač trofeja kupa ove zemlje, prethodnih sezona nekoliko puta nastupao u kvalifikacijama za sva tri evropska klupska takmičenja ali nikada nije uspevao da se plasira u ekipinu fazu. Ni pred start ove sezone koju su “crveno-plavi” iz banajulučke Platonove ulice započeli nastupom u kvalifikacijama za Ligu šampiona, malo ko je davao ovom klubu šanse da će se naći u grupnoj fazi nekog od tri evropska takmičenja, a kamoli ga video među učesnicima osmine finala. Borac je najpre u prvom kolu kvalifikacija za LŠ boljim izvođenjem penala eliminisao albansku Egnatiju, da bi kratku epizodu u borbi za “ligu snova” okončao nadmetanje sa mnogo kvalitetnijim rivalom, grčkim PAOK (2.3, 0:1).

Selidba u kvalifikacije za Ligu Evrope donela je trijumf nad sastvom Klaksvika sa Farskih Ostrva (1:2, 3:1) čime su Banjalučani obezbedili istorijski uspeh – nastup u grupnoj fazi Lige konferenecije. Malo je nedostajalo da izabranici trenera Mladena Žižovića u dvomeču sa Ferencvarošem ostvare još veći podvig i izvade vizu za grupnu fazu Lige Evrope. Nakon remija bez golova u prvom duelu u Budimpešti, domaćini su u produžetku revanša odigranog u Banjaluci poveli sa 1:0 ali nisu izdržali. Favorit iz glavnog grada Mađarske je najpre izjednačio rezultat, a zatim bio spretniji i srećniji prilikom izvođenja jedanaesteraca, pa je Borcu preostalo da svoje ambicije usmeri ka Ligi konferencije, takmičenju po njegovoj” meri”.

Banjalučani su na startu nadmetanja u grupnoj fazi uspeli da na svom stadionu odole velikom favoritu Panatinaikosu (1:1), da bi zatim velikom pobedom na Kipru nad APOEL (1:0) nagovestili da mogu da odu još dalje od ove runde takmičenja. U trećem kolu su doduše poraženi na Islandu od Viking Rejkjavika (0:2) ali su već u sledećoj utakmici kod kuće pobedom nad austrijskim LASK (2:1) potvrdili da imaju velike šanse da se nađu među 32 najbolja tima Lige konferencije. Drugi poraz u grupnoj fazi doživljen je u Severnoj Irskoj gde je Šamrok Rovers ubedljivo savladao tim iz BiH (3:0) ali je remi (0:0) u utakmici sa Omonijom, odigranoj 19. decembra u Banjaluci, bio dovoljan da se Borac plasira se u šesnaestinu finala Lige konferencije.

Žreb je hteo da za rivala u prvoj eliminacionoj rundi dobije ljubljansku Olimpiju sa kojom je pre nekoliko decenije u ligi Jugoslavije često igrao utakmice koje su odlučivale o opstanku. Klub iz glavnog grada Slovenije je u ovaj obračun na evropskoj sceni ušao kao blagi favorit ali su fudbaleri Mladena Žižovića još jednom prevazišli očekivanja i otišli u osminu finala. Na kraju se ispostavilo da je pobednika odlučio pogodak Borčevog Slovenca Sandija Ogrineca postignut u sudijskoj nadokandi vremena prvog duela u Banjaluci. U revanšu u Ljubljani gosti su odoleli napadima slovenačkog tima, a junak Banjalučana je bio golman Filip Manojlović koji je u petom minutu odbranio penal Blanka.

Velike zasluge za “Borčevu bajku” pripadaju svakako treneru Mladenu Žižoviću, nekadašnjem veznom fudbaleru banjalučkog tima, koji je preuzeo ekipu 2024. godine i uspeo da je odvede do eimanacione faze jednog evropskog takmičenja. Žižovićev Borac predstavlja spoj mladosti i iskustva, a zanimljivo je da se u ovom timu nalaze igrači iz svih republika nekadašnje Jugoslavije, kao i “klasični” stranci Holanđani Jurih Karolina (bek) i Bert Majers (štoper), te kolumbijski defanzivac Sebastijan Erera. Pored već spomenutog bivšeg Zvezdinog golmana Manojlovića u iskusne igrače spadaju i nekadašnji napadač beogradskih “crveno–belih” tridesetdvogodišnji Đorđe Despotović, kao i tridesetosomogodišnji veteran Stojan Vranješ. U najboljim igračkim godinama su vezisti Stefan Savić, Dino Skorup (hrvatski internacionalac), Sandi Ogrinec, dok od mladih snaga kvalitetu igre Borca značajno doprinose dvadesetjednogodišnji asistent i strelac Enver Kulašin i njegov vršnjak, krilni napadač David Vuković. Ovog momka, koji je bio jedan od najzaslužnijih za trijumf nad Olimpijom, navijači Borca su već nazvali “Silo nebeska”, a mnogi ga smatraju jednim od trenutno najvećih fudbalskih “bisera” na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Ako niste znali

Rukometni klub Borac iz Banjaluke je 1976. bio prvak Evrope, a u finalu je savladao danski tim Fredericiju sa 17:15.

Ovaj tim “crveno–plavih” iz grada sa Vrbasa je na dosadašnjem evropskom putovanju ispoljio veliku borbenost i čvstinu, kao za mnoge neočekivanu taktičku zrelost. Banjalučani su pokazali i psihičku čvrstinu, odnosno sposobnost da utakmice rešavaju u samoj završnici, što je svakako podiglo sampouzdanje ekipe.

Mada bi mu u susretima sa Fjorentinom, da je žreb tako odlučio, bilo još teže nego protiv Rapida, sigurno je da je klub iz Beča – koji je do sada čak 32 puta bio prvak Austrije i dva puta finalista Kupa pobednika kupova – favorit u predstojećem odmeravanju snaga sa Borcem. Na strani Bečlija su veće ime, finansijska moć, individualni i timski kvalitet, a verovatno i činjenica da se revanš igra 13. marta na njihovom terenu. Ipak, ni Banjalučani nemaju raloga da unapred istaknu belu zasuatvu, a njihov najveći adut je verovatno u tome što u ovim duelima nemaju šta da izgube, a mogu, ukoliko se “kockice poklope” i načine novi podvig, da stignu na korak do polufinala Lige konferencije.

I ako u duelima sa Rapidom okončaju svoju ovosezonsku “evropsku bajku”, fudbaleri, stručno vođstvo i navijači Borca neće imati razloga da tuguju. Borac je već nastupima u Ligi konferencije zaradio za njega značajnu sumu od preko sedam miliona evra, ali i stekao dragoceno međunarodno iskustvo, kao i samopozdanje zbog činjenice da je pokazao da može dugo igrati u Evropi. To je svakako ohrabrenje ali i stimulans za nova međunarodna dokazivanja fudbalerima kluba, koji je u Banjaluci decenijama bio u senci rukometaša Borca, nekadašnjih šampiona Evrope iz davne 1976. godine.

Bonus video