Velika dela, podvizi, pamte se vekovima. Na sreću i ponos. A srpska košarka na ulasku u drugo stoleće postojanja ima čime da se podiči. Plejadom vrhunskih igrača, trenera, istorijskim rezultatima. Iznad svega, legendama.

Povezane vesti

Od „Vidi malog Jokića, nije loš“ do istorijskog velikana

NBA

24. maj 2023 7

NBA

24. maj 2023 7

Bata barjaktar, ponos svih generacija

Skener

30. mar 2023 1

Skener

30. mar 2023 1

Jelenina posebna hemija pod obručima

Skener

8. mar 2023 2

Skener

8. mar 2023 2

A koja je tek privilegija da o srpskoj kraljici igara svedoče žive legende. I ne samo to. Kada neko, ko je dobrim delom savremenik slavne epohe pod obručima, ravnomerno priča o prošlosti, sadašnjosti, ali i radi na njenoj budućnosti, onda šta reći, osim – respekt!

Naravno, reč je Bratislavu Bati Đorđeviću. Proslavljenom treneru, sportskom radniku i decenijama najagilnijem i najuspešnijem košarkaškom aktivisti.

U godini velikog jubileja srpske košarke Đorđević sa 84 i po leta, sa karakterističnim, mladalačkim poletom na bazi čuvene tradicije razmišlja, kreira i stvara buduću dobrobit ovog popularnog i trofejnog sporta. I nisu u pitanju neke paradne aktivnosti, pro forme povodom vekovnog jubileja… Batino vizionarsko delovanje i najsvežije ideje pogađaju pravo u metu, kao lopta u koš „bez koske“.

U najkraćem, ukomponovao je dalji razvoj košarke i sporta u projekat sa zdravljem i vaspitanjem dece… Stvari važne kao hleb nasušni u ovim teškim i smutnim vremenima, kada smo svi zabrinuti za perspektivu mladih naraštaja.

Zaposlimo struku sa biroa

U bogatoj košarkaškoj, pedagoškoj i sportsko funkcionerskoj biografiji Bratislav Đorđević je, bez sumnje, kompetentan da se bavi pitanjem struke.

„Postavio bih pitanje, gde je struka? Struka je trenerski kadar, ali prevashodno, to su profesori fizičkog vaspitanja. Najvažnije je da struku podignemo na najviši nivo. Ima ih mnogo koji rade u školama i sa muškim i ženskim selekcijama. A imamo preko 4.000 profesora fizičkog vaspitanja, koji su na birou nezaposlenih. Neće skorije biti u poziciji da rade u školi, samo pojedinačni slučajevi dobiju zaposlenje. Imamo pet državnih fakulteta za fizičku kulturu i sport i svake godine lansiraju minimum 500 profesora. A tek kad tome dodamo i brojne privatne fakultete… Nama ne treba fakultetski obrazovan čovek za biro rada. Nama su oni potrebni da uđu u proces. Predlažem da razmišljamo kako da zaposlimo sve te profesore fizičkog vaspitanja kroz spregu sa medicinom. Kroz to kako bolesnom i zdravom čoveku da pomognemo preko domova zdravlja, gde ćemo da uključimo naše kolege da nose metodiku vežbanja sa pojedincima, grupom ljudi, decom. I da budu velika pomoć u onom o čemu smo pričali, a to je zdravlje i preventiva“, predlaže Đorđević.

„Sa realizacijom brojnih aktivnosti se krenulo pre par meseci, a do kraja jubilarne godine planirano je niz akcija i programa, kojima će se obeležiti 100 godina košarke u Srbiji. Naravno, sve uz podršku Košarkaškog saveza Srbije, bez kojeg ništa ne bi bilo moguće. KSS je upriličio tematsku izložbu, koja uveliko putuje po gradovima naše zemlje, bila je u Nišu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, Valjevu i nastavlja da šeta po Srbiji. To su divni eksponati i dokumenti, koji svedoče o zlatnoj istoriji srpske košarke“, u dahu nabraja Đorđević za Sport Klub.

A uveliko se sprovodi i zanimljiv Batin program tematskih izložbi, koji je nazvao „4 u 1“, a deo lične kolekcije je poklonio školi Kralj Petar Prvi.

„U OŠ Kralj Petar Prvi smo postavili izložbu „Ovde je počelo, postigli smo mnogo, nastavimo, svi zajedno“, sa fotografijama svih reprezentativnih selekcija, ženskih i muških, osvajača medalja na EP, SP, i OI, kao i na takmičenjima 3 na 3. Zatim, imali smo sjajnu izložbu poznatog slikara Predraga Terzića, takođe sa košarkaškom tematikom, a pored toga i „Istorijat košarke u stripu“. Izložili smo i 200 fotografija naših igrača, trenera i funkcionera, koji su učestvovali u stvaranju istorijskih rezultata naše košarke. Napravili smo plan prenošenja ove četiri izložbe u nekoliko škola i sportskih centara tokom ove godine. Objavili smo i konkurs crteža za osnovce na temu košarke“.

Zaista, podugačak je niz lepih i korisnih ideja i aktivnosti.

„Planirali smo da se napravi otvoreni teren u Kralja Petra sa gumenom podlogom, iza kojeg je mural, strip o istoriji svetske košarke. Snima se i film povodom velikog jubileja, a na jesen će biti centralni događaj, velika svečana akademija, ali to nije sve“.

Neumorni entuzijasta i pregalac insistira na jednoj novini, može se slobodno reći, strateškom cilju.

„Želimo da se se vratimo u, sportskom smislu, pomalo zaboravljene osnovne škole i animiramo decu da se bave sportom. Te aktivnosti sprovodimo uveliko, u toku su cele ove godine, a i od ranije. Na već urađeno želimo da nadogradimo nove ideje. Između ostalog, da propagiramo trofejni košarkaški sektor, koji sam spomenuo, a to je basket 3 na 3, u kojem smo svetski šampioni. Da ga uvedemo u osnovne škole i napravimo odgovarajuće terene. Naravno i da nastavimo dugogodišnju tradiciju mini basketa u sali i na travi, za decu stariju od četiri godine i predškolce“.

Vajlend doneo koš, loptu i pravila

U istoriji jugoslovenske i srpske košarke ostao je zapisan prvi dolazak sportskog misionara Amerikanca Vilijema Vajlenda 1923. godine u Beograd, kada je, između ostalog, doneo loptu, koševe i pravila igre. A učenici Druge muške gimnazije i polaznici istorijskog seminara, Svetislav Vulović i Slobodan Rančić, preneli su konstrukcije koševa najpre u dvorište porodice Vulović u Gospodar Jovanovoj, a zatim u gimnaziju. Naredne godine su preveli i objavili košarkaška pravila, prva koja nisu na engleskom jeziku. Štampana su na ćirilici, s latiničnim naslovom „Basket-Bal” i ćiriličnim podnaslovom – „Po najnovijim amerikanskim i francuskim pravilima izradili S. R. i S. V“.

A roditelji književnika Milorada Pavića, Zdenko i Vera, kao viđeniji intelektualci i ljubitelji sporta u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji, mnogo su doprineli razvoju košarke u tadašnjoj zemlji. Zdenko Pavić je 1939. godine objavio zvanična košarkaška pravila, sa naslovnom stranom na kojoj se prvi put u nekoj knjizi u Srbiji pominje reč košarka, koju su smislili pioniri zagrebačke košarke, 1932. godine.

Ispod naslova „Košarka” nalazi se ilustracija, dva igrača u sokolskim dresovima u skoku za loptu, a između njih sudija, dok niže stoji: „Basketbal – Zvanična pravila za XII Olimpijske Igre”. Na samom dnu strane stoji da je izdavač FIBA (Fédération Internationale de Basketball Amateur).

Bratislav Đorđević ima ogromno iskustvo i reputaciju u organizovanju takmičenja, humanitarnih akcija i naravno, zvučno ime, zato uvek nailazi na razumevanje nadležnih institucija.

„Imamo do kraja godine mnogo vremena da realizujemo sve što smo zacrtali i započnemo neke aktivnosti na duže staze. Pre svega, moramo da animiramo Ministarstva omladine i sporta, zdravlja, finansija, prosvete, kulture, lokalne samouprave i Olimpijski Komitet Srbije. Već smo prošpartali kroz brojne škole i vredno radimo na sprovođenju ideja, a za sve to nisu potrebna velika sredstva. Organizovaćemo prvenstvo osnovaca u basketu 3 na 3. Postavićemo temelje, odakle će se fabrikovati budući svetski šampioni u basketu. Očekujemo u svemu tome saradnju i KSS, jer mi ćemo samo da napravimo zamajac, a da Savez u perspektivi uzme „kolač“. Svakako, bez medija nema ništa, oni su treći faktor uspeha, igrači su prvi, a treneri drugi. To je staro pravilo“.

Neverovatno je sa koliko energije i ushićenja Bata priča o voljenom sportu, kojem i dan danas daruje celog sebe.

„Poenta je da radimo timski, zajedno, ili još bolje, svi za – jedno! Za jedan zajednički cilj, za dobro naše košarke i zdravlje dece. Da od jubileja napravimo priču i iz nje izvučemo mogućnost da idemo dalje, a ne da sedimo skrštenih ruku, da samo proslavimo jubilej, a ništa novo nismo uradili… Neophodno je da se napravi baza za nove uspehe u novom veku. Veoma je važna dalja afirmacija košarke, koja je jedan od naših najtrofejnijih sportova“.

Đorđević apostrofira da bi osnovne škole trebalo da budu, kao nekada, baza sportskog i zdravog života i poštuje svaki, bilo čiji potez učinjen ka tom cilju.

„Imamo pojedinačne napore, poput Pokreta za žensku košarku Marine Maljković, zatim još neke aktivnosti za devojčice, neke dečje škole košarke, ali generalno, nije zastupljen ni stoti deo školske dece. Recimo, u OŠ Kralj Petar Prvi imamo 700 dece. Naš cilj je da svi oni uhvate loptu u ruke ove godine, da nauče pravila igre, da ih zainteresujemo za sport uopšte“.

Sagovornik Sport Kluba na celokupnu ovu problematiku gleda analtički, argumentovano i u duhu fer pleja.

„Kao što se zna, ranije je postojao Košarkaški savez Jugoslavije, a Srbija je devedesetih dobila dekretom da je naslednik postignutih rezultata kroz istoriju. Ako pogledamo, pa realno, mi Srbi smo i najviše i dali. Što se tiče igrača, trenera i uopšte logistike. Kada govorimo o jugoslovenskoj košarci pre svega je reč o pet stubova, to su Nebojša Popović, Bora Stanković, Raša Šaper, Aca Nikolić i Ranko Žeravica. A oni su sa ovih prostora. A njima su se kasnije priključili mnogi iz bivših republika SFRJ i postali sjajni stručnjaci. Dakle, jasno je da je odavde krenulo sve vezano za struku, rad sa trenerima, igračima, decom i nizom propagandno-stručnih akcija, od kampa na Zlatiboru 1976. godine, mini basketa devedesetih godina i raznih drugih akcija…“

Đorđević dalje sve obrazlaže na ovaj način:

„Mi smo, na neki način, bili ideolozi, uvek smo bili ti, koji smo nosili ideju, znali koga da uključimo. Ali, nikada nismo bili samoživi, uvek smo bili tu za ceo jugoslovenski prostor. Kada sam dobio od „Koka Kole“ zeleno svetlo da napravimo pokret mini basketa oni su tražili da bude uključena cela Jugoslavija. Rekao sam, nikakvih problema nema, pogotovo što je predstavnik „Koka Kole“ za SFRJ bila „Slovenija vino“ iz Ljubljane, a ostale fabrike po Jugoslaviji su bile punionice. Taj primer ilustruje da je zajedničkim radom i zajedništvom postignuto sve u jugoslovenskoj košarci. To jedinstvo je dalo fenomenalne rezultate, vrhunske igrače i trenere sa tih prostora. I to zajedništvo je održavalo tonus zainteresovanosti i zato je nužno polako spuštanje sistema tamo gde je najpotrebnije, a to je škola. Škola je rasadnik talenata“.

Đorđević je, dakle, izričit u tvrdnji da osnov realizacije nastavka razvoja naše košarke upravo treba da bude škola.

„Mi moramo da joj se vratimo. Iz tih razloga smo celu priču započeli u OŠ Kralj Petar Prvi. Na njenom čelu je direktor Mladen Stevanović, fin čovek, razume sve, voli sport, zna šta smo sve uradili i pre deset godina za tadašnji jubilej i dobro zna šta se desilo u njihovoj školi pre jednog veka. Tu se začela košarka, tu su sokoli počeli, tu je Vilijam Vajlend došao iz Amerike kao misinonar Crvenog krsta, držao seminare. Ne samo za košarku, već i za odbojku i razne druge sportove. I doneo nam rekvizite, koševe, lopte. Tada je naša sokolska organizacija pravila seminare, prvi je bio u OŠ Kralj Petar Prvi i odatle se širio ka Novom Sadu, Nišu i Zagrebu. Veliki, dugačak period Zagreb je bio jako sokolsko uporište i tu su igrane ove sportske igre, koje su uvedene posle Vajlendovog dolaska 1923. godine“.

Sve navedeno dalje potkrepljuje istorijskim činjenicama.

„Ubrzo je košarka prebačena u Drugu mušku gimnaziju, kod Politike, stavljeni su koševi na otvoreni teren i tu je počela da se igra masovnije, sa srednjioškolcima, na turnirima… Tada su Svetislav Bata Vulović i Slobodan Rančić preveli pravila košarkaške igre, a taj originalni primerak brižljivo čuvamo. Nedavno smo ga predali predsedniku KSS Predragu Daniloviću, upravo na izložbi povodom aktuelnog jubileja, održanoj u OŠ Kralj Petar Prvi. Posle se, kroz istoriju, priključila plejada sa Kalemegdana, iz Zvezde i Partizana, Stanković, Popović, Nikolić, Šaper, Gec, Sokolović, Marjanović, koji su vukli razvoj muške košarke, uz Strahinju Bracu Alagića, koji je afirmisao košarkašice. I tako je ekspanzija baš prave kvalitetne košarke u određenom periodu eksplodirala. Naravno, od onog trenutka kada smo shvatili da ova igra pripada našoj naciji u punom obimu, iz prostog razloga što smo rođeni za sportske igre“.

Dakle, bogata tradicija, ovenčana uspesima u kojima je kroz decenije lično ušestvovao sada je inspiracija za nove poduhvate.

„Suština je da sada, posle 100 godina, shvatimo da moramo da se vratimo razvojnim programima koji će vezati školu i moramo da odvojimo vremena da na pravi način našem društvu, političkom establišmentu, lokalnim samoupravama objasnimo šta znači i šta možemo, kako uz malo sredstava možemo da okupljamo decu u najpozitivnijem smislu oko košarkaške, rukometne odbojkaške, fudbalske lopte… A sve to bi trebalo da bude suština njihovog zdravog razvoja i života“, jasan je Đorđević.

Otuda sledi i jasna poruka, koja provejava tokom cele jubilarne godine i nadajmo se i ubuduće…

„Zato smo u program obeležavanja jubileja stavili slogan „košarka u službi zdravlja“, jer ona to i jeste. Ona je samo jedan segment pored svih ostalih sportova, a osnova zdravlja su kretanje i fizička aktivnost. Ono, čime se Srbi najmanje bave. To treba da bude nama pokazatelj nekih promena, da ova stogodišnjica preko košarke otvori oči kompletnoj naciji. Moramo da kažemo, gospodo, stanite! U redu, digitalizacija, telefoni, televizori i kompjuteri su potrebni, ali ne toliko, koliko ih eksploatišemo. Došli smo u suprotnost da nam tolika tehnika stvara određene bolesti, da nam mentalno kompletno utiče na našu naciju. Dakle, vratimo decu prirodi, sportskim terenima, naročito otvorenim prostorima i svim aktivnostima koje će im omogućiti pravilan razvoj kroz preventivno delovanje, kroz ono što medicina zagovara, a ne ostvaruje“.

Kako Đorđević tvrdi, mora da se nađe spona između medicine i fizičkih aktivnosti, a da sve sprovode kompetentni stručnjaci.

„Naš kolega profesor doktor Vesko Drašković je osmislio projekat „Vežbanje i zdravlje“ kao prevenciju riziko faktora u razvoju dece, nastavnika i roditelja utvrđujući startno stanje zdravstvenog statusa sa programom neophodnog, svakodnevnog vežbanja, koje je sveo na 12 minuta. Taj program je počeo da sprovodi u OŠ Kralj Petar Prvi, a predvidjen je i za sve uzraste, od predškolskog, pa čak i za osobe trećeg doba. Fizička aktivnost je lek za 21. vek. To je de fakto naš slogan, koji je tačan. Najvažnija je preventiva, a ona bez kretanja i pravilne opservacije medicine šta je jednom organizmu potrebno, šta detetu, šta starijem čoveku, nije dovoljna. Moramo decu i odrasle da usmerimo ka stručnjaku, profesoru fizičkog vaspitanja, treneru. I da napravimo spregu da sport, u ovom trenutku naša košarka i medicina budu u zajedništvu“.

Inače, Bata Đorđević je pored raznovrsnog rada na afirmaciji sporta niz godina jedan od predvodnika udruženja „Živimo zdravije“, a s obzirom i na njegovu vitalnost i entuzijazam prava je osoba za propagiranje pravih vrednosti.

Tereni dobijaju imena legendi

Bratislav Đorđević vizionarski gleda na trajno uvođenje basketa 3 na 3 u osnovne škole:

„Nismo slučajno uvrstili 3 na 3 u naš program obeležavanja jubileja. Želimo to da sprovedemo na način koji je predložio Zoran Stojačić, da svaka školska sala koja nema prostora u uglovima van linije 6,75 dobije poprečni teren za 3 na 3. Takvo obeležavanje terena 3 na 3 u već postojećim fiskulturnim salama je vrlo jeftino i zaista fenomenalno. Imajući u vidu šta su sve naši najbolji košarkaši i basketaši uradili, koliko smo puta bili šampioni Evrope i sveta, kadetski, juniorski, seniorski evropski, koliko smo samo medalja osvojili došli smo na lepu ideju. Svaki teren nazvaćemo po nekoj igračkoj legendi. Teren u Perlezu će se zvati po braći Stojačić. Našli smo sredstva za dva terena, spoljni i unutrašnji u OŠ Kralj Petar Prvi, jedan će dobiti ime Kaponja i Moka, po Draganu Kapičiću i Zoranu Slavniću, a drugi po Dušanu Kecmanu. Na taj način želimo da damo primer mladima, da treniraju i takmiče se na igralištima sa imenima nekadašnjih asova, njihovih idola. I da pospešimo nešto u čemu smo najbolji na svetu, a to je trenutno basket 3 na 3“.

„Ovakav program obeležavanja jubileja smo predložili KSS, koji je prihvatio saradnju, a cilj je da proširimo nešto što se radilo u manjem obimu. Kao što sam napomenuo da zaintrigiramo nadležne, nisam reda radi spomenuo onolike resore Vlade Srbije. Tako naprimer i Ministarstvo kulture bi moglo da se uključi i pomogne, jer sve oovo o čemu pričam je deo kulture jedne nacije. A kultura nacije bez fizičke kulture i zdravlja neće moći da postoji, jer kako može bolestan čovek da učestvuje u napretku društva. On se bori, brine o svom zdravlju. Suženi su mu kapaciteti i nije produktivan“.

Iskusni sportski radnik svakoj aktivnosti prilazi temeljno i studiozno.

„Otišli smo najpre u beogradsku opštinu Stari Grad, oni su kao pravi domaćini, prihvatili naš program. Pored OŠ Kralj Petar Prvi tu imamo još šest škola, trebalo bi sa ljudima iz tih škola i iz KSS i KSB da odemo na širi razgovor sa čelnicima Grada. Želimo da im predočimo da te škole nemaju odgovarajuće uslove i da im iznesemo predlog vezan za basket terene 3 na 3, koji je jeftin. I da iznesemo stav da bi deca trebalo da se masovnije bave ne samo košarkom, basketom 3 na 3, mini basketom, nego i sportom uopšte“.

Naravno, ideja je da se spomenuti program uvede u škole širom Srbije…

„Sa Beograda prelazimo na Republiku Srbiju, stogodišnji jubilej košarke je pravi momenat da razvijemo mrežu i sistem kako i na koji način možemo da pomognemo razvojnim programima naše košarke. Sve ono što je urađeno za medije, ono što je snimljeno možemo sve iskoristiti, želimo da se to vidi i proširi u celoj Srbiji. Da takmičenja i festivali sportskog filma budu umreženi, da sve što je snimljeno o košarci, a ima gomila materijala, bude svima dostupno i da svaka škola bude nosilac festivala. Tako ja vidim kako da iskoristimo stogodišnjicu košarke, da iznova afirmišemo košarku i promovišemo zdravlje. Da pokrenemo, da se vratimo na stvari koje smo radili, ali smo ih ispustili, preskočili. Sad se bavimo stravičnim ulaganjem u profesionalni sport, ali bi trebalo ulagati u školsku decu, u talente, tamo gde je baza svega“.

Naš sagovornik smatra da ovakav vid obeležavanja stogodišnjice košarke može da ima višestruku korist, ukoliko se dobije podrška institucija.

„Nije dovoljno da 100 godina obeležimo šablonski sa jednom akademijom, monografijom, sa nekoliko filmova, izložbi. Moramo da se bavimo ulaganjem u najmlađe, u najbolji stručni kadar i u najkvalitetnije uslove. Nisu potrebna velika sredstva, a dobija se mnogo, zdrava budućnost naše dece, a samim tim i nacije“.

I na sve to zaista originalna poruka neponovljivog Bratislava Đorđevića, koji je sam za sebe institucija:

„A sve to možemo da ostvarimo kroz kontinuitet razvojnih programa i uticajima na mlađe, da utičemo na pravilno odrastanje, ishranu, zdravlje, da negujemo širu duhovnost u kojoj će pozitivna energija da bude pokretač i osnova života. Nemojmo samo da pričamo o bolestima, razgovarajmo o zdravlju“.