Verovali ili ne, bilo je i to neko vreme kada se fudbal na TV prikazivao na "kašičicu". Gledali smo šta nam puste. Poneki meč Premijer lige i ono čemu smo se tih godina najviše radovali - Kalčo. Onaj Kalčo iz najboljih dana koji smo voleli i koga se rado sećamo.

I ako je možda manjkalo TV prenosa, nije manjkalo sjajnog fudbala. I istinskih fudbalskih magova na terenu. Onih koje nikada niko neće zaboraviti. I koji će godinama po završetku karijere izazivati veliku pažnju u svakom ćošku planete.

I među njima neponovljivi Gabrijel Omar Batistuta. Batigol!

Nikad nisam navijala za Fiorentinu. Ni za Romu. Ali, on je bio jedan od razloga što sam uvek držala fige da baš mečevi njegovih timova budu emitovani na TV.

Kaže danas da je u to vreme fudbal, posebno za napadače, bio drugačiji sport. Da je on „samo trebalo da stoji tu negde oko šesnaesterca i čeka priliku“. Ali, nije to baš bilo tako. Imao je neku magiju u nogama. Bilo je nečeg svevišnjeg u njegovim golovima. U načinu na koji ih je postizao. U tome što je na terenu izgledao kao da je to jedino i poslednje mesto na kome ikada želi da bude. I u tome što i danas čak i sećanje na neke od njegovih golova natera onako refleksno usnu da se bar jednim krajem povede ka osmehu. I nikad nije izneverio.

Bio je fudbalsko božanstvo još i dok je igrao. Sada je prosto legenda. A uvek je, pa tako i danas dok je pred medijima (činilo mi se na momente da je bilo više onih iz life style redakcija nego sportskih) bio tako običan. Samo jedan od nas koga izdvaja to što beskrajno dorbro zna da daje golove.

Sve što je imao dao je Fiorentini. Kaže, nada se da će Luka Jović u Violi umeti da iskoristi šansu koju je propustio u Realu. Ostao je, to za njega nije bila dilema, i kada su ispali u drugu ligu. I vratio se opet među najbolje. Ali, Fiorentina je za njega bila ljubav duga deset godina koja nikada njemu nije dala ono što je želeo. I otišao je u suzama.

Ako je on sve dao Fiorentini, Roma je bila kao neka ljubavnica koja je njemu dala ono čemu se nadao. Skudeto!

Imao je ono čemu se nadao. I opet je bio samo čovek. U današnjem svetu, svi gledaju da li se igrač radovao kada postigne gol protiv bivšeg tima. Batigol ne da se nije radovao kada je postigao gol protiv Fiorentine. Batigol, taj polubog, plakao je na terenu. Samo čovek.

I nije se ni trudio da krije suze.

„Deset godina sam bio u Fiorentini. Taj gol, samo sam radio svoj posao. Kao i uvek. Ali, emocije.. To ne može da se kontroliše“, kaže posle svih ovih godina sedeći nasmejan pred beogradskim novinarima. Obučen kao „klasičan Italijan“ sa sedom bradicom i šarmerskim osmehom.

Za moj ukus previše je bilo pitanja koje nemaju veza sa onim o čemu istinski ljubitelj fudbala želi da razgovara sa fudbalskom legendom. Drago mi je ako je Batistuta naučio da kaže poneku reč na srpskom (stigao je do kafane i sarme). Drago mi je i da mu se dopala hrana na Skadarliji („ne znam šta sam jeo, ali sve sam pojeo“). Drago mi je i da se lepo družio sa Duletom Savićem. I treba. Takve veličine sigurno imaju, pored svega što ih čini drugačijima, i nešto zajedničko.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Sport Klub (@sport.klub)

Drago mi je i da sada znamo, iako je on bio malo zbunjen pitanjem, da ne vozi Juga (65A, crni, kabrio). Zapravo ne vozi ništa. Ima u Patagoniji ranč, konje i porodičnu farmu. Jer nikad nije bio u centru pažnje kada je bio van terena. Vodio je sasvim običan životi to je nastavio i posle karijere. I time je pokazao da je samo jedan od nas.

Fudbalska pitanja, kada su došla na red, donela su danas opšta mesta. Srpski fudbaleri u Italiji, ponešto o reprezentaciji, Dragan Stojković, Maradona i večna dilema – Mesi ili Ronaldo. Ali, koliko god su možda pitanja bila očekivana, odgovori su bili šarmantni.

Nije se trudio da se dodvori odgovorima i dizanjem bilo koga na pijedestal. Ali je Dušanu Vlahoviću udelio zaista veliki kompliment.

„Dušan Vlahović je igrač koga pratim, koji ima veliku budućnost. Drago mi je ako ga poredite sa mnom. To je kompliment za mene“, kaže Batigol kao da smo mi njemu ukazali neku čast.

Zna, naravno i ko je Dragan Stojković. Uporedio ga je čak sa Johanom Krojfom. Već sam vam rekla da zna i za Luku Jovića. Negde logično da je bio i spreman za pitanja o igračima koji su nosili dres istog kluba kao i on. Sa druge strane kaže, možda bi se i naljutio na nas ako bismo pobedili Argentinu na Svetskom prvenstvu. Ako nas žreb tako spoji. I naravno, pristojno je rekao da se nada da se to neće dogoditi.

Maradona i Mesi, a kako drugačije, su za njega posebna tema. I ponosan je što su Argentinici. Pokazuje to i njegova gestikulacija i osmeh sa kojim priča o njima. Ali ne želi da ih poredi. Ne želi da izabere jednog od njih. Ne želi ni da poredi Mesija i Ronalda. Na pomalo drsku novinarsku konstataciju da neki za Ronalda kažu da je više maneken nego fudbaler, ipak je reagovao kao svaki poštovalac fudbala:

„Uvek se nešto delimo. Maradona ili Pele? Krojf ili Di Stefano? Savić ili Batistuta? Ko može da kaže da je Ronaldo maneken? Maneken ne bi postigao ni jedan gol, a koliko stotina golova je postigao Ronaldo?“.

Utisak je ipak zanimljiv. Čini mi se da Batigol fudbal ne prati tako pasionirano kao što bi moglo da se pretpostavi. Valjda je prioritet u njegovom postfudbalskom životu potpuno drugačiji. Kao da je „posao“ ostavio iza sebe. I prigrlio ono što je došlo sa penzijom. Uživanje u porodičnom životu, konje, druženje. Ruku na srce, to je na njihovoj listi prioriteta bilo na visokom mestu i tokom karijere. Nikada nije bio u centru bilo kakve priče koja se nije ticala njegovih golova i fudbala.

Možda samo želi da se sve vrati na vreme kada se fudbal gledao na kašičicu. Kada smo vikendom išli da gledamo svoj lokalni tim. Kada nismo imali klubove iz inostranstva za koje navijamo.

Znam da bih se ja nekada rado vratila u ono vreme kada se na stadionu kluba za koji ja navijam pevalo:

„Batistuta Gabrijele za tebe je Purke Pele“.

I volela sam svaki stih te pesmice, naivne i navijačke baš zbog toga što sam toliko volela Batigola. I što je i danas jedan od onih koji umeju da te nateraju da sediš i u nedogled vrtiš snimke njihovih magičnih golova. I samo uzdišeš. I srećan si.

Možda ne vozi jugo. Ali, čini mi se da može da ostane onaj deo „skroman dečko, sve pare šalje kevi“.