Jedan od poslova kojim se bavi, po nametnutoj lingvističkoj rodnoj ravnopravnosti zanimanja, ne bi baš bio slavno transkribovan. Ali, Bojana Marić, kondicioni trener košarkaša somborskog Džokera, nije zaslužila sledeće redove zato što je jedina (žena) ove struke u Košarkaškoj ligi Srbije, ali i mnogo šire.

Bez stručnosti, posvećenosti, energije, inicijalni detalj ne bi puno vredeo…

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Partizan je (izgleda) našao Obradovićevog naslednika!

Sprema se promena: Zvezda vraća Dejana Stankovića

Avramović o Željkovim „univerzalnim vojnicima“ u Partizanu

Odgovor Čovića na tekst Sport kluba: Nušić u Sazonovoj 83

„Ako već ne postoje moje koleginice u muškim klubovima, kako apostrofirate, ne znači da je nemoguća misija. Evo, sad postoji, da ne zvučim samoreklamerski. U klubu sam već šest godina, prvenstveno kao trener počev od kadetskog tima, a vodila sam i pionire. Takmičili smo u Jedinstvenoj ligi, sa kadetima sam bila u prvih šest. U košarkaškoj priči sam od ranije, a od ove godine je promenjen kliupski koncept treninga, odnosno akcenat je više na razvoju mladih igrača. Odnosno, pored košarkaške veštine, veoma je važna fizička priprema. Pošto sam već neko ko je ovde stekao poverenje, uz sav rad, uvek sam bila i za taj fizički deo. Tako je usledio poziv direktora Srđana Stojkova da se priključim prvom timu što sam oberučke prihvatila,“ iskreno će specijalista za kondiciju u razgovoru za Sport klub.

Sektor koji pokriva samo je deo mozaika da bi jedna klupska sredina uspešno potrajala.

Nikada ne odustaje

Posle ko zna koliko setova vežbi ili sati u teretani, neki prvotimci Džokera nisu izdržali da ne konstatuju:„Gospođo, pa vi nikada ne odustajete…“ Bilo je i situacija kada je bilo preko košarkaške glave da se istrčava po šest, osam kilometara različitim tempom. Onda bi krenule žalbe, a nekadašnji šef struke, Mihailo Šubaranović, stavio bi muški i džentlmenski tačku:“Šta se bunite, imate najlepšeg kondicionog na Balkanu“.

„Moj angažman nije samo u smislu tekuće sezone već je ceo koncept smišljen da bude sveobuhvatan i detaljan, da se radi na razvoju fizičkih performansi. Meni se takva ideja veoma svidela, tako sam „upala“, a ustvari, u klubu sam već radila kao kouč. To mi je sa jedne strane plus, jer nisam od juče pod obručima, znam neke stvari, iz iskustva i prakse, a pogotovo ako je sve potkrepljeno nekim znanjem.“

Sa seniorima je debitovala, ali joj teretana, pištaljka, štoperica i slično, nisu jedini profesionalni rekviziti. Za takvu srčanu, mladu ženu, nije to dovoljan izazov.

„Predajem na Visokoj strukovnoj školi u Subotici za trenere vaspitače, profesor sam na trenerskom smeru, i to na predmetima koji su direktno vezani za kondiciju i fizičku pripremu. Ove godine je sublimacija da sve što znam, a i dalje se edukujem u tom pravcu, mogu da primenim kroz rad sa košarkašima.“

Na pitanje da li je priprema seniora specifična, stiže jednostavan odgovor, bez pretencioznog filozofiranja.

Jokić fenomen i vojnik

Zaštitne sportski znak Sombora…ne verujemo da ima neko ko ne zna. Stručno objašnjenje za domete jednog od najboljih svetskih košarkaša, pošto reprezentativni ol raund nije atleta u klasičnom, pogotovo NBA, smislu.

„Nikola Jokić je fenomen, izuzetno puno trenira, nemojte da vas njegov izgled zavara. Nije baš to tako, pa da se lakonski zaključuje o njegovim fizikalijama. I kada dođe u rodni grad, trenira satima i satima. On je prosto programiran da igra košarku. Predviđa, ne samo svaku sledeću situaciju, već i drugu, treću… To je ono što ga čini najboljim na svetu. Nisam direktno radila sa njim, ali sam imala prilike da gledam kako on radi, trenira… Što se tiče treninga, on je vojnik, to mogu da vam kažem.“

„Radila sam sa mlađim kategorijama, a jedina razlika u odnosu na ove starije, oni su profesionalci. Kakvi god, a ova ekipa je veoma mlada, imaju jasan cilj, individualno i, timski. Meni je mnogo lakše da radim sa njima, nego sa klincima kojima moraš da objašnjavaš, ukazuješ na svrhu određenih zadataka, kod seniora, to je drugačije. Svi znamo zašto smo tu, u Džokeru. Prvotimci su svesni radnih obaveza radi napretka, konačnog cilja, da bi jednom dobili svojih pet minuta.“

Stručnjaci za kondiciju, godinama unazad, dobijaju sve veću „težinu“, nisu samo „tamo neki“ deo stručnog štaba. Posebno u uslovima savremene košarke kada se sve više forsiraju brda mišića ili fizikaljije, koje su nekada više išle uz neke druge sportske discipline.

„Ovaj sport je sve brži, stalno morate da radite na fizičkim karateristikama. Da imate imobilnost, stabilnost svih skočnih zglobova, kolena, kukova da ne dođe, ne daj Bože, do povreda. Svaki dan se radi na nekoj prevenciji, pored svih ostalih redovnih stvari. Ali, volim i njima da objasnim zašto se nešto radi danas, a ne sutra, zašto ćemo prekosutra jedno, a ovaj dan drugo, da i oni negde znaju. Mislim da je i njima mnogo lakše u glavi kada jednog dana izađu iz Džokera ili budu ovde godinama, budu upoznati zašto se nešto radilo. Danas, sutra, možda će i neki od njih trenerskom stazom ili postati profesionalci za mnogo veći ugovor… Prosto, i njima je lakše ako znaju zašto nešto rade u nekom određenom momentu.“

Sagovornica Sport kluba, diplomirala i doktorirala je na novosadskom DIF-u (Fakultet za sport i fizičko vaspitanje) kod poznatih profesora, Ostojića i Stojanovića.

Doktorska teza se ticala „pretreniranosti u sportu“, sa detaljnijom analizom na primeru košarkašica Vrbasa, tako da je i taj deo potkrepljen košarkom i fizičkom pripremom. Do KK Džokera, vodio je zanimljiv životni put…

„Nisam rođena Somborka, iz Odžaka sam, nedaleko odavde. U ovaj lepi grad, došla sam igrom slučaja odnosno posla. Pre košarke, radila sam u vojsci kao referent fizičke obuke punih 12 godina. Ovde sam osnovala porodicu, ali i igrala košarku dok nisam postala ponosna mama. Onda sam prestala sa aktivnim igranjem, ali uvek mi je bilo važno da se vratim u ovaj sport, to mi je konstantno nedostajalo. Mada, oprobala sam se u raznim sportovima tokom vojnog radnog staža. Tako sam se takmičila, a i osvajala medalje u gađanju pištoljem, bacanju kugle, stipl čezu (trke sa preprekama), dva puta bronzana na državnom prvenstvu, ultramaraton (50 km)…“

Porodični bekgrand

Bojanin život su Vukan, Mila i Relja, drugi, četvrti i šesti razred, pa još svi u košarci. Mami se sviđa ćerkina borbenost, ali ni ne razmišlja da jednog dana mogu da budu profesionalni sportisti („nije za svakoga“). Samo da se što duže bave sportom.

„Rana specijalizacija je katastrofa za decu, ali to je već neka druga tema. Samo da kažem, prekinu da treniraju sa 14, 15 godina i onda ništa više ne vežbaju. Mnogo ih mi, roditelji, rano guramo u sport. Neka se razvijaju, uživaju i, zavole igru. Ja sam igrala do 30. godine igrala bih i sad, da me neko hoće.“

Suprug je dupli „kolega“ – predaje menadžment u sportu na fakultetu, ali je i nekadašnji višestruki prvak vojnog višeboja. I dan, danas, zajedno treniraju, bar četiri puta nedeljno.

Iako je stigao i orden načelnika Generlštaba, Bojana priznaje:

„Sebe sam tražila, jer nisam imala loptu, a to mi je falilo. I kada sam igrom sudbine ušla u KK Džoker, pošto je moj mali nastariji počeo da trenira, otišla sam do direktora i pitala da li možda ima mesta za mene. Imala sam licencu, akademsko znanje, trebalo mi je tada iskustvo. Sve je slučajno krenulo, ali smo stekli međusobno poverenje, kao i u ceo sistem i rad. Meni je sjajno, od odličnih uslova, preko organizacije…“

Šta najteže pada onima koje fizički „maltretirate“?

„Prvi deo u okviru priprema, one dve nedelje, kada su na programu dužinska trčanja, obično više od deset krugova u dvorani. Pa, kada izađemo napolje, to im najteže pada. Kažu da im je to dosadno, pri tome, više im radi psiha po tom pitanju. A mora da se stvori baza da bi se nešto drugo radilo. Ni u KLS nema previše dana za kompletne pripreme, od četiri do šest nedelja. Što se tada akumulira, nosi se i održava kroz celu sezonu. Sa druge strane, teško im ne padaju vežbice izometrije, statike, mobilnosti, to vole zato što se tada najmanje znoje.“

Za kroki Bojane Marić, nema ništa bolje od sledećeg, za kraj…

„Nikada nisam osetila da sam „žensko“ u poslu kondicionog trenera. Pa, jesmo li se ili nismo, borile za ravnopravnost, ne bi trebalo da se pravi senzacija oko ovoga što radim. Za svoju dušu, treniram skoro svakodnevno. Dobro, desi se da neki dan preskočim, ali…Uvek demonstriram košarkašima to što tražim od njih. Pa, kada dignem iz mrtvog sto kilograma, šest, sedam puta, oni stanu i ćute…To je meni plus, zato što i ja to mogu. Nije obavezno, nužno, ali, uvek je bolje – pokaži, pa traži...“

Bonus video