Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
„Magična nedelja za Ćorića!“, pisalo je u brojnim medijima i po društvenim mrežama posle Bornine titule u Sinsinatiju. Gledajući imena njegovih suparnika – Muzeti, Nadal, Bautista Agut, Ože-Alijasim, Nori i Cicipas – razumno bi bilo pretpostaviti da je upletena neka magija. Ali nije – bili su to dobri stari: naporni rad, vera u sebe i iskustvo.
Dva dana posle velike titule, Borna Ćorić je u hotelu u Njujorku. Utisci se nisu još slegli do kraja, ali jesu dobrim delom. Na teren će opet u sredu ili četvrtak, a dotad telo odmara. Zaslužilo je.
U ekskluzivnom intervjuu za Sport klub, 25-godišnji Zagrepčanin govori o neverovatnoj nedelji, najtežem trenutku u poslednjih šest meseci, načinu na koji je napravio veliki preokret na servisu…
Takođe, govorio je Ćorić i o načinima na koje je sazreo, forhendu, očekivanjima, saradnji sa trenerom Delićem…
„Osetio sam da je ljudima iskreno drago zbog mene“
Rekao si nekoliko puta da nisi očekivao titulu, da ne možeš do kraja da objasniš šta se desilo… Sada, posle nekoliko prospavanih noći, koji su bili ključni faktori za ovaj veliki trofej?
Pročitajte i:
Sad kada sam se odmorio, malo došao sebi i kad su se slegli utisci, mislim da je došao na naplatu sav rad koji sam uložio od prvog aprila, kada sam počeo ozbiljnije da radim.
Vratio sam se u martu, ali u početku sam morao da pazim – odradio bih jedan trening, pa bi me zabolelo rame, pa bih odradio trening, pa bih morao da pauziram dva dana. Nije u startu bilo kontinuiteta, ali kako je rame bilo bolje, tako sam i ja jače trenirao i više se davao. Nakupilo se tog rada za četiri meseca – mislim da sam u tom periodu bio najfokusiraniji na rad i napredak u celoj svojoj karijeri.
Rekao sam to i posle titule – kada si top 10 ili top 20 ili top 30, možeš sebi da dopustiš traljavost. Treba ti jedan-dva turnira, malo da se otvori žreb i već si održao poziciju, ili si tu negde. A kad padneš na 200-250. mesto, moraš da radiš troduplo jače kako bi se vratio. Srećom, bio sam toga svestan, tako sam i radio.
U tome leži odgovor, a u Sinsinatiju su se na kraju sve kockice složile.
Pre nego što krenemo na ozbiljnije teniske teme, reci nam koje su čestitke bile najkreativnije, rekao si da ih je bilo trilion.
Ha-ha, neke koje su mi bile najsmešnije mislim da ne mogu da otkrijem javno. Bilo je i inovativnih, ali ima svačega unutra. Ono što me je najviše dotaklo jeste iskrenost čestitki. Bilo ih je mnogo više nego posle Šangaja i Dejvis kupa – i oni koji me znaju najbolje, ali i oni koji me ne poznaju toliko dobro, saosećali su se sa mnom posle svega što sam prošao u prethodnih godinu i po-dve. Baš sam imao utisak da im je vrlo drago što sam uspeo da se vratim.
Koji je bio najmračniji trenutak?
Jesi li tokom prethodnih nekoliko meseci posumnjao da ćeš se ikada vratiti na stari nivo?
Apsolutno jesam. Kada je reč o tenisu, nemam preveliko samopouzdanje. Mislim da je to dobro, jer me tera da radim više i da budem koncentrisaniji. Bilo je trenutaka kada sam servirao 185 km/č, nije mi bilo jasno zašto se to događa, a ranije sam servirao 200-205 km/č. Znao sam da tako ne mogu da se vratim – imam dobar ritern, dobar sam i s osnovne linije, ali kada serviram kako treba, to mi je jedno od najjačih oružja. Znao sam da ne mogu sebi da dopustim takve servise, tako da jeste bilo sumnji.
Sada kada si ponovo u vrhu, koji bi trenutak izdvojio kao najteži?
Prvo kolo čelendžera u Forliju, poraz od Gastaa Elijaša. Taman sam malo počeo da igram bolje, dobio sam dobrog šljakaša Tabernera na Rolan Garosu… Jesam posle izgubio lako od Dimitrova, ali to sam pripisao i nedostatku kondicije. Posle Pariza sam baš stisnuo, naporno radio tih sedam do deset dana, samo da bih odigrao katastrofalno – imao tri meč lopte i izgubio, loše servirao, užasno sam se osećao na terenu. To mi je bio najteži trenutak.
„Tri-četiri meseca sam pogrešno servirao“
Dva i po meseca kasnije, serviraš kao nikada u karijeri, neki neverovatni brojevi – deset asova u dva gema protiv Bautiste, 31 od 32 dobijena poena na prvi servis protiv Ože-Alijasima… Kako se sklopilo da opet tako izgleda?
Pre svega, važno je to što se povećao broj servisa koje sam imao. Imam problema s ramenom od 20. godine, i malo sam servirao generalno u karijeri. To naravno nije dobro, ali kada sam mnogo servirao, upali mi se rame… Sada imam neku konstantu, ali postoji ’load management’, pazim da ne preteram – znam koliko servisa mogu da odradim nedeljno, ni premalo ni previše.
Osim toga, gledali smo Mate (Delić, trener) i ja mnogo snimaka. Shvatili smo da sam promenio… Neću da kažem pokret, već sam počeo više da bacam loptu unazad. To je bilo nesvesno. Nekih tri-četiri meseca servirao sam na 20-30 posto, našao sam položaj i tačku kontakta s loptom u kojima me je najmanje bolelo rame, u počecima kada sam se vraćao.
Tako sam štedeo rame. Moji počeci su bili recimo 10 servisa dnevno na 10 posto, pa 20 servisa na 20 posto. Ipak, nakupilo se mnogo servisa sa nepravilnim pokretom. U Forliju i Peruđi smo shvatili da sam sigurno izgubio 15 km/č brzine pri servisu. S Matom sam mnogo radio na tome, sada mi je izbačaj lopte više napred.
Takođe, i reket mi je bio lakši, a sada sam to promenio – igram težim reketom koji mi donosi veću brzinu.
Kako Borna vidi svoj forhend?
Obično kada govorimo o tvojoj igri, govorimo o izvanrednom kretanju, sjajnom bekhendu, ali to da li si elitni igrač najviše je zavisilo od forhenda. Kako bi analizirao taj svoj udarac?
Na betonu mi je jedno vreme bio problem i bekhend, mnogo sam njime grešio. Prema mom mišljenju, igra mi se bazira na servisu, bekhendu i kretanju. Forhend mora da bude solidan, da ne grešim mnogo njime, kao i da završavam lagane lopte, što je često znalo da me muči.
Ako mi bekhend nije dovoljno dobar, onda i forhend – koji mi sigurno jeste slabiji udarac u većini slučajeva – dolazi još više do izražaja, ljudi mogu više da me stiskaju po forhendu nego po bekhendu. Slično je i sa servisom – kada mi je drugi na 155-160 km/č, teže će me rival pritisnuti nego ako mi taj drugi ide 145 km/č. Ili ako pogađam na servisu mesta koja želim, opet će teže doći taj forhend do izražaja.
Takođe, ima perioda i kada se bolje osećam na forhendu nego na bekhendu, tako da ne znam šta bih tačno rekao. Sada sam u Sinsinatiju bekhend osećao fantastično doduše, ali nekada bih radije da dobijem loptu na forhend. Mislim da sam kroz godine napredovao na forhendu – da ima više spina i da je agresivniji.
Pobedio si Muzetija, Nadala, Bautistu Aguta, Feliksa, Norija i Cicipasa. Ova titula bi bila pravi podvig sve i da nije bilo jednogodišnje pauze. Čime si najzadovoljniji igrački i mentalno?
Definitivno servisom. Od drugog seta s Muzetijem do polufinala sam servirao najbolje u životu. Polufinale i finale mi je malo pao procenat, nije bilo toliko asova, a i bilo je vlažnije, pa su i lopte bile sporije. Ipak, odservirao sam odlično kad god je bilo važno. Ne gleda se jedino procenat – ako si imao 70 posto, ali si promašio prve servise na brejk loptama, onda taj servis nije dobar…
Mentalno mislim da sam dosta dobar, to mi je oduvek bila jača strana. I forhendom nisam mnogo grešio, završavao sam lagane lopte, a sa Cicipasom sam ja njega pritiskao, bio agresivniji od njega na kraju – ja sam kontrolisao poene, a to bi bilo nemoguće da mi lopta nije bila dovoljno brza i da mi forhend nije bio dobar.
Novi način rada: Kada se nakupe dani, mnogo se izgubi…
Kada smo razgovarali u martu, rekao si mi da sada više ceniš i tenis i svoju karijeru. Osim toga, gde bi rekao da si se najviše promenio kao ličnost?
Iskusio sam kako je to biti ’u autu’ godinu dana, shvatio sam koliko mi znači tenis i koliko mi znači nadmetanje – pobede, porazi, treninzi… Koliko god je nekad naporno, toliko shvatiš koliko ti nedostaje kada ga nema.
Pročitajte i:
Najviše sam naučio da cenim napredak, pogotovo sada kada ga baš vidim – i teniski i po pitanju ranga. Jako je lep osećaj i srećan sam kada vidim da je bolje nešto na čemu smo radili četiri meseca.
Spomenuli smo Mata nekoliko puta. Koji je njegov najveći doprinos sada kada ste radili u jeku takmičarske sezone nekoliko meseci?
Prvo i najznačajnije jeste što je sve vreme sa mnom. Šalimo se da smo zajedno 52 nedelje godišnje, da ima u godini tri-četiri slobodna dana i to je to. Jednostavno, nema odmora. Mate me veoma dobro poznaje – zna kada treba da me pritisne, a kada treba da me pusti, pošto smo prvenstveno prijatelji i već pet godina je deo mog tima.
Najvažnije je što smo uveli konstantu koju ranije nisam imao. Daću primer kako sam ranije funkcionisao. Recimo, završim US open u četvrtak, imam u Zagrebu meč u ponedeljak ili utorak protiv nekog možda ne tako dobrog. Onda bih odradio čisto sat vremena treninga, samo da odigram malo. Ali kada se ti dani zbroje na nivou sezone, tu se izgubi dva-tri meseca dobrog rada. Sada smo uveli da, ako nemam bolova u telu, dan posle sletanja već treniramo maksimalno i radimo na stvarima koje su bile loše. Taj kontinuitet se isplatio.
Najkonkretniji njegov input bio je taj servis o kojem smo govorili. On mi je rekao da previše nazad bacam loptu. Ranije mi je problem ponekad bio da previše napred bacam loptu – pre operacije. On mi je rekao: ’Znam da je inače obrnuto, ali mislim da sad previše nazad bacaš loptu, daj da pogledamo snimke i da vidimo šta misliš’. Seli smo i pogledali, i promenili.
Bilo je i nekih tehničkih stvari na kojima smo radili i na kojima radimo i dalje. To je proces, ali ide nabolje. Recimo – na forhendu radimo na tome da ne budem preblizu lopte telom, što mi se dešava, zatim otvaranje na forhendu levom rukom, koja mi prerano ode prema spolja, ramena mi se otvore i nemam toliko dobru kontrolu. Pre dve godine sam imao nekih bolova u levom zglobu, pa sam počeo manje da koristim levu ruku na bekhendu – uveli smo to da je više koristim, što sam radio kao klinac, kada mi je bekhend bio vrhunski, još bolji nego sad.
„Nikad nisam bio arogantan…“
Kakva su ti sada očekivanja za Njujork, nosilac si, što je bilo nezamislivo?
Iskreno, nemam očekivanja. Dovoljno sam se puta već opekao da posle velikog rezultata… Neću da kažem da poletim, nikada nisam bio bahat ili prepotentan, ali očekivanja i želje budu previsoki – onda to nekako splasne i ne ispadne dobro. Ne sviđa mi se to, stvarno idem meč po meč, makar zvučalo kao kliše. U sredu-četvrtak ću početi da treniram, telo da mi se oporavi, cilj mi je samo da se dobro spremim i da budem zdrav, to su mi jedina očekivanja.
Za kraj, samo bih te vratio na jednu interesantnu rečenicu tvoju na konferenciji za medije. Rekao si da bi kao mlađi slavio pobedu nad Nadalom, a sada si odmah bio usredsređen na naredni meč. Na koje načine si još zreliji u profesinalnom smislu?
Svako prođe tu fazu karijere – da malo poletiš posle velikog rezultata, ali posle toga neminovno sledi pad. Onda neprestano ideš gore-dole, a posle operacije sam pogotovo promenio to: želim da krivulja ide lagano ka gore, da nema ni naglih uspona ni naglih padova.
U tenisu, gde igraš svake nedelje, to je naročito važno. Ako izgubiš dvaput u prvom kolu, nije kraj sveta, i dalje znam da igram tenis. S druge strane, to što sam osvojio Sinsinati ne znači da ću sutra igrati četvrtfinale US opena – jer mogu da mi dođu fenomenalni igrači koji nisu nosioci… Karenjo Busta nije bio nosilac u Montrealu, sad u Njujorku Kecmanović nije nosilac, a igra izvanredno, trenirali smo skupa u Sinsinatiju.
Da, osvojio sam veliku titulu, prezadovoljan sam i ponosan, ali idemo dalje. Ne znači to mnogo, naprotiv, možda će u Njujorku rivali biti još napaljeniji da me pobede nego što bi to bio slučaj pre dve nedelje.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare