Negde tamo krajem devedesetih godina Dejan Cukić, jedan od ljudi koji je obeležio rok scenu na prostoru bivše Jugoslavije, objavio je album Igramo na ulici, u sklopu kog se našla i pesma „Stranac u Beogradu“. U jednom delu refrena te pesme on kaže: „… ili lutam kao stranac u Beogradu.“ Upravo tako sam juče doživeo i video pojedine košarkaše koji nastupaju za crveno i crno-bele – kao da lutaju izgubljeni po parketu.

Srećom, ovog puta nisam sam gledao utakmice Evrolige, pa sam svoj utisak mogao da podelim s prijateljem, koji je u većem delu mojih kritika bio saglasan sa mnom, ali je on bio nešto blaži i sa dosta više razumevanja gledao na pojedine strane igrače koji igraju za Zvezdu i Partizan. Ipak, moram na vreme da vam skrenem pažnju da je isti taj prijatelj imao razumevanja i za Šabaza Nejpira i njegovo „prilagođavanje“ na Beograd, pa sad vi sami procenite da li na njegovu objektivnost utiče to što je širokog srca.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

(VIDEO) Jokić igrao kraljevski, Sakramento preslab za Nagetse

Obradović o Džabariju Parkeru: Videli ste kako izgleda…

Stanković otpušten preko video poziva, već bio u Beogradu

Odnos prema lopti, saigračima, treneru, publici, dresu koji nosi i gradu koji dočekuje tog stranog igrača uvek bi trebalo, da ne kažem moralo, da bude na najvišem mogućem nivou. Govor tela je nešto po čemu publika koja prati košarku – sport na koji se ovde gleda potpuno drugačijim očima nego bilo gde drugde na svetu – vidi da li je nekom igraču stalo da da više od onoga za šta je plaćen. Za te stvari naš narod ima gotovo natprirodan vid i veoma brzo uočava ko želi, a ko ne želi da natopi dres znojem.

Naravno, nerealna očekivanja svih nas, koji smo na tribinama ili ispred televizora, itekako mogu da pomute zdrav razum, pa za neke strance mislimo da mogu i više od onoga što zaista objektivno umeju i znaju da pruže. Pre svega mislim na igrače koji dolaze iz NBA lige. Njima je, koliko god ih njihovi menadžeri ubeđivali da je to dobro za karijeru, sam dolazak u Evropu stepenik niže. Stav u njihovoj glavi je: kakva Evroliga, kakvi bakrači; majstore, ja sam do juče igrao protiv Lebrona i sad ćeš ti meni da objašnjavaš kako je odlično za mene da dođem u Evropu i tu igram nekakvu Evroligu.

A još kad im spomenu da treba da dođu u Beograd i Srbiju… Ufff. Tek tada počinje novi krug pakla za one koji moraju da ih ubede da je to za njihovo dobro. Dok dođu do toga da je to zemlja Novaka Đokovića i Nikole Jokića, prođe sigurno sat, ako ne i duže. Naravno, uz novac kao jedan od presudnih faktora, većini igrača prija kada vide sa kakvim fanatizmom se u halama širom Evrope voli i prati košarka, a posebno kada pogledaju snimke sa utakmica Zvezde i Partizana. Ima i onih koji već u startu znaju da igranje pred takvim navijačima može da bude potencijalni problem ukoliko ne budu pružali partije kakve se od njih očekuju, pa na vreme odbiju ponudu i ostanu s one strane bare.

A šta se dešava s onima koji prihvate da dođu, ali posle nekog vremena počnu da deluju izgubljeno, kao da su zaboravili da igraju košarku, pa lutaju po terenu?

Pojedinci, kao što je bio slučaj sa nesrećnim Nejpirom, imaju pritisak porodice koja jednostavno ne želi da bude u nekom mestu jer je navikla na drugačiji stil života. Da li raspored u stanu nije bio po feng šuiju lepšim polovinama ili je nešto drugo bilo u pitanju – ali takvi igrači, koji nemaju mira i podršku u svom domu, automatski postaju problem prvo sebi, pa saigračima, treneru, publici i svima ostalima.

Drugi su oni od kojih se očekuje da budu nosioci ekipe, a oni to nisu bili ni u svom školskom dvorištu dok su igrali basket sa drugarima. Jednostavno, kao i u životu, imate igrače koji su predodređeni da budu veliki i one koji umeju odlično da prate one koji su rođeni da budu vođe – i ništa više od toga. Velikoj većini NBA igrača, koji iz nekog razloga ne uspeju da se izbore za mesto u ekipi, nedostaje unutrašnja snaga da na svojim leđima, kada je najpotrebnije, ponesu ceo tim. Postoje, naravno, i oni koji pomisle da, ako se sve poklopi, možda mogu da iznesu sav taj teret, ali veoma brzo shvate da dolazi do kolapsa čitavog sistema. Počinje pucanje bilo na psihičkom, bilo na fizičkom planu, pa pri prvoj velikoj prepreci počinju da potanjaju u sebe ili u kontinuitetu kreću da se povređuju.

Velika je većina onih koji su od najranijeg detinjstva naučeni da je njihovo JA važnije od TIMA, jer tim – u njihovoj glavi – ne brine o njihovim porodicama na način na koji brinu oni sami. To su igrači koji mogu ekipi mnogo da donesu, ali samo ako, pre svega, prvo nahrane sebe, svoj ego i svoje potrebe. Tek nakon toga njihovi saigrači, odnosno ekipa, možda mogu da dobiju nešto od ostatka kolača koji ostane na stolu. Imamo primer Lonija Vokera, koji je ove sezone otišao za veliki novac u Makabi i ne pruža ni deo onoga što može – upravo zato što oseća potrebu da najpre namiri sebe.

U sve ovo što sam napisao ne ubrajam igrače koji se prilagođavaju evropskom stilu košarke, u kojem se – za razliku od razvojne lige – igraju veoma čvrste odbrane. U takvim odbranama nema mesta za one koji su navikli da rukama glume odbranu, pa im u Evroligi često kolone za faulove budu ispunjene do vrha za svega nekoliko minuta. Tim igračima potrebno je vreme da se vrate na odbranu kakvu su igrali na koledžu i da brzo zaborave ono što su radili u NBA ligi.

Što se napada tiče, svaki od tih igrača mora da prati određeni sistem igre, iz kog može da iskoči samo ako je potpuno siguran da će ono što bude uradio biti isključivo za dobrobit ekipe. Evropski treneri izuzetno često menjaju igrače, pre svega kako bi održali visok intenzitet na parketu, a pojedini „stranci“ ne shvataju na pravi način takve odluke, pa se tu otvara prostor za rasprave na relaciji trener–igrač.

Već sam napomenuo da publika ovde sve posmatra, vidi, razume i zna. Vidi publika kada se neko vuče po terenu, kada nevoljno šutira ka košu, kada mu je odbrana poslednja stvar na pameti. Umemo svi da prepoznamo kada nekome nije stalo da se baci za loptu, kada izgleda kao da je nateran da izađe na parket i kada mu nije važno što je neko došao da gleda svoj voljeni klub, a ne njega – kome očigledno nije bitno kako će se utakmica završiti. Nema potrebe da se koriste imena i da ja sada upiram prstom, to će treneri da završe sa njima između četiri zida svlačionice i u četiri oka.

Košarka se ovde igrala i igraće se i posle njih, a svima nama ostaje da uživamo u onima koji nam prolaze pored glave bacajući se za svaku loptu do petog reda tribina. U onima koji rizikuju da se teže povrede samo da bi ostali na parketu i dobili utakmicu. U onima kojima nije bitno što nisu iz Srbije, ali im je bitno da i poslednjim atomom snage odbrane boje kluba koji su izabrali. Jer Beograd ne traži mnogo – samo da igrač prestane da bude stranac onog trenutka kada zakorači na parket. Samo toliko.

Bonus video