"Uvek se završi s nekom od naših pesama..." Posebne su emocije na veteranskim turnirima, jer topot narandžaste lopte o parket i škripa patika vezuju nas decenijama. Dragi zvuci i dragi ljudi. Mešavina sete, nostalgije, ali i radosti, sve u slavu života i košarke. Skup dirljivih osećanja, uvek prisutnih na "Memorijalu Dragiša Šarić" u Beogradu, u čast nekadašnjeg igrača Partizana, dragog čoveka... U takvom ambijentu dogodio se susret sa proslavljenim hrvatskim i jugoslovenskim košarkašem Zoranom Čuturom, (bivšim) odličnim sportskim novinarom i sada, sjajnim kolumnistom.

U prijatnoj gunguli znanih i neznanih ljudi, naravno, prijateljski nastrojenih, čini se da stari, zabavnjački stihovi „kako je dobro vidjeti te opet“ nekako logično i prirodno idu uz Zorana Čuturu. Neki takav osećaj me je naterao da uzmem slobodu da ovaj tekst pišem u prvom licu jednine, a da on umesto vi, ekspresno postaje ti. I naizgled lak zadatak, pisanje o Dečecu (u prevodu na srpski, dečarac i sve što ide uz tu imenicu) pretvara se već u startu u noćnu moru. Naprečac pomislih da bi možda bilo lakše analizirati Krležu, nego jednostavnog, ali svestranog kul tipa. Ali, već čujem i njegovo „daj, nemoj pretjerivat’ „, kojim je skromno presekao neka moja pitanja…

Tu je zamka, kako u današnje ludo, gluvo doba objasniti nečiji čudesan sklop normalnosti i genijalnosti. Pri tom, radi se o neponovljivom asu pod obručima. Ustvari, nabrojano predstavlja dobitnu kombinaciju, ali valja to približiti novim naraštajima…

Uzimam novi gutljaj slobode da se, po vokaciji, samo donekle identifikujem sa sagovornikom, dvostrukim bratom po „oružju“ (lopta i pero). Ujedno svesna da je ovo susret dvoje veterana u hrvatskom i srpskom „dresu“, svakako, fer-plej „duel“, uz razumnu, pomalo potisnutu dozu jugo-nostalgije. Ipak, oseća se u vazduhu sudar dobrog starog, Novog talasa i vala. Uz obostrano saosećanje zbog mazohizma na klackalici: bivši sportista – sportski novinar.

Otuda i prvo pitanje zašto je odustao od sportskog novinarstva, našeg lepog i teškog posla…

Valjda će i Hrvati na postolje

Ne krije da se umorio od pisanja o košarci i da sada voljeni sport prati samo površno. Ipak, komplimenti na račun srpske reprezentativne košarke nisu izostali…

„Moram priznati da više ne pratim košarku. Bavio sam se košarkom na dnevnoj bazi do onog dana kada sam shvatio da mi je toga na vrh glave. Pratim sada samo informativno, znam rezultate i igrače, ali nemojte od mene tražiti neke temeljnije analize. Što se srpske reprezentacije tiče, ako se vratimo na srebro na minulom SP, to je kolosalan uspeh. To gledam sa strane. Neću reći da zavidim, ali bih hteo da se i hrvatska reprezentacija jednog lepog dana, za mog života, popne na neko postolje“, poručio je Čutura..

„Formalno pravno, administrativno sam penzioner, umirovljenik sa dovoljnim godinama staža. Dva dana pošto sam napunio 60 godina predao sam papire. Dva dana sam kasnio samo zbog toga što mi je 60. rođendan bio u subotu, inače bih to uradio odmah, pa sam morao „tek“ u ponedeljak da odem u HZMO (Hrvatski zavod za mirovinu i osiguranje). Da, jedva sam čekao. Sa pisanjem kao profesijom je gotovo. Sad nešto sitno pišem za svoju dušu, ali potpuno nevezano za košarku koja mi je bila matična delatnost godinama, mada sam se uvek trudio da i u te tekstove gurnem poneku asocijaciju na kulturne i slične pojave, šta bi mi već u trenutku palo na pamet“, počinje Zoran Čutura razgovor za Sport Klub.

Ipak, jednom novinar, zauvek novinar. Čuturino „sitno“ pisanje su, ustvari, odlične kolumne na sajtu, koji se, zanimljivo, bavi automobilizmom.

„Zvao me je čovek sa portala „Ford“ i kaže mi, vi dobro pišete i obrazložio je šta hoće… Rekao sam mu da mi auto služi da se prevezem od tačke A do tačke B, ne očekujete valjda da pišem o automobilizmu!? Odgovorio je, ne, ne, pišite šta god hoćete, od „Tito, revolucija, mir“, pa do šerifa iz Dodž sitija… Kad je već tako, prihvatio sam, pišem svašta i to objavljujem u velikim razmacima. U najnovijem tekstu sam, verovali ili ne, pisao o izborima. Naravno, ne o političkim, nego životnim“.

Upravo ta Čuturina mudro odabrana tema diktirala je dalji tok našeg razgovora, jer šta je život nego stvar izbora, svojih i tuđih, koji ti neminovno utiču na hod kroz njega. Uz to, može se dodati i reč mera, jer i ona je jedan od presudnih faktora. Tako da su se pitanja dalje sama nametala i nameštala, intervju je, uglavnom, tekao po Čuturinom izboru, uz njegovu odmerenu vrcavost i neposrednost.

„Ako je čovek pošten kad gleda unazad, evo, ja sad imam 61 godinu, shvata da puno toga što nam se događalo nismo birali sami, nego su diktirali spoljni faktori, koji su usmeravali naše živote na različite načine i strane. Pišem šta mi se mota po glavi dok gledam kursor na ekranu kako trepće. Napravio sam hiljadu pogrešnih izbora, sigurno kao i svi mi, ali nijedan nije bio fatalan, takav da se ne bi mogao ispraviti, korigovati, ublažiti“.

A pitanje izbora sportske karijere je, kako kaže, predmet druge i duge diskusije.

„Pre svega, ne volim izraz karijera, ali ta reč, nažalost, nema sinonim. Da se razumemo i dalje obožavam košarku to je divan sport, dinamičan, suptilna interakcija pojedinaca sa saigračima, protivnicima, trenerima, čak i publikom. Potrebno je doneti važne odluke u kratkoj jedinici vremena, ma, fenomenalan sport! Ali nisam siguran da li je to više sport kojim sam se bavio. I ja sam se promenio, tako da su se i neke stvari u mojoj glavi promenile. Evolucija, ili deevolucija, potpuno je nebitno. Sada su na snazi gladijatorstvo i atletizam. S obzirom da nisam visoko skakao, ni brzo trčao, ja se čak pitam da li bih danas prošao nekakve primarne selekcije da se kao 12-ogodišnjak počinjem baviti košarkom. Najiskrenije, nisam siguran“.

I kada je reč o izboru novinarskog posla spominje svoj, ali i tuđi izbor, kao višu silu (čitaj, loši rezultati hrvatske košarke) i nadu da će novi izbor-nik reprezentacije doneti boljitak.

Intelektualac (ni)je prejaka reč

Košarka je od davnina akademski sport. Cibona se na tom planu isticala osamdesetih, u doba kada su i najveći asovi učestvovali na saveznim univerzijadama i fakultetskim takmičenjima. Većinu igrača Cibone tada je pratio poseban intelektualan imidž.

„Reč intelektualac je prejaka reč. Ali sve to možda više govori o miljeu, nego o nama samima. Ja bih to uobličio, jer su mi ljudi već plasirali tu temu, ovako: to je bio jedinstven spoj igračkih kvaliteta i inteligencije. Postigli smo mnogo, ali nismo rezultatski napravili onoliko koliko smo mogli i koliko je trebalo. Danas je nemoguće igrati košarku i studirati. Nije bilo lako ni u naše vreme, ali završio sam Višu ekonomsku školu samo da bih mami pokazao diplomu. Mnogo mojih saigrača je završilo fakultet, Mihovil Nakić, Andro Knego, Damir Pavličević, da ne nabrajam sve… Kao što rekoh, danas je sport gladijatorstvo i uopšte nemam razumevanja za ljude koji ne završe formalno školu. Trebalo bi da nađu vremena i energije da se bave sobom. Nešto da pročitaju, pogledaju, nauče, da se formiraju kao ličnosti…“

„Imao sam peh što sam se u novinarstvo uključio kada se hrvatska košarka našla na nizbrdici, koja traje do dana današnjeg, nažalost. Ustvari, nikad nije tako loše da ne bi moglo biti i gore, ali sam sticajem okolnosti, pratio stradanje naše košarke. Samo mala digresija, sada je nova selekcija sa novim selektorom Josipom Sesarom uspela ispobeđivati sve rivale sa kojima je igrala, što je fantastično, bez obzira na imena suparnika i što su se igrale „kvalifikacije za kvalifikacije“. Hajde da to smatramo za neku ishodišnu tačku na putu ka usponu“.

Na opasku da je zaključak o hrvatskoj košarci, ipak, optimistički, nadovezao se uz osmeh:

„Neka bude tako za potrebe ovog razgovora. Naravno, želim da stvari krenu na bolje. Znali su mi ljudi reći, daj, čoveče, stalno pišeš nešto negativno, napiši nešto pozitivno. A ja bih im odgovorio, dajem vam dva, tri dana da mi pošaljete makar tri teze nečeg pozitivnog o čemu da pišem. I šta se dogodilo? Niko mi se nije javio! Zbog svoje sportske biografije nisam smeo dozvoliti da lažem u novinama, uvek sam se trudio da budem objektivan i fer. Sigurno mi nije uvek uspevalo, ali kad se osvrnem, nemam čega da se stidim“.

U Beograd je u protekle tri decenije dolazio u nekoliko navrata, malo duži boravak mu je bilo izveštavanje sa EP 2005. godine, a najnoviji dolazak u društvu supruge Gordane je ovako opisao:

„Supruga i ja smo sa nekoliko dragih ljudi išli u pozorište. Gledali smo odličnu predstavu „Čudo u Šarganu“ u JDP, da je ne analiziram, bio bih u stanju, ali oduzelo bi mnogo vremena. Predstava je i prilično mučna, ali nije mi to bitno, ne idem u pozorište da bih se smejao, nego da bi mi neki ljudi generisali određenu količinu emocija, bilo pozitivinih ili ne, što sam dobio. Gledali smo koncert Big benda RTS sa mladim Igorom Vinceom, u Domu Omladine na Trgu Milana Mladenovića iz EKV, zatim popili nekoliko pića na Vračaru sa dragim Bogdanom Diklićem, bili na ručku na Čuburi i proveli tri ugodna sata. Sve je bilo ok, nemam primedbi, naprotiv“.

Kako pomalo oprezno reče, nijedno neugodno iskustvo nije imao u Beogradu, za razliku od vojničkih dana u istom gradu. Krenuo je da objašnjava kako je bilo u doba Stipeta Šuvara, usmereno obrazovanje, a u vojsku se išlo posle mature. Rekoh, znam, iz iste smo priče i dobih duhovitu repliku, „to znači da si i ti služila vojsku“…

„U Beogradu sam, kao užasno mlad, služio vojsku sa nepunih 18 godina. Znaš kako, odrastao sam u Zagrebu i u njemu ću verovatno i umreti, ako u međuvremenu ne poludim i izmislim neku selidbu na neku drugu planetu… I sad, neko te uzme iz roditeljskog doma sa 17 godina, kao mačka mačiće za vrat i stavi u neko neprijatno okruženje. Eto još jednog tuđeg izbora na koji nisam mogao da utičem… Ne da su mi uzeli vreme, godinu dana, nego su mi generisali frustracije do kraja života tim idiotizmom. Prekinuli su mi razvoj, a bio sam odličan juniorski drugoligaški igrač. Nisam mogao da treniram dok nisam počeo bežati kroz žicu i šumu na poneki trening OKK Beograda i Crvene zvezde. Kad sam se posle vojske vratio u Industromontažu igrao sam utakmice sa ljudima koji su u međuvremenu nabacali mišiće i imali ozbiljne treninge, a ja sam bio mizerija“.

Nedugo potom ta „mizerija“ je osvojila sve što se moglo osvojiti sa reprezentacijom SFRJ i Cibonom. Između ostalog, zlata sa SP i EP, srebro sa OI, dva puta Kup evropskih šampiona… Bio je iks faktor ekipe, sa nepogrešivim njuhom da uhvati „otpatke“ pod košem, ili da promeni tok meča šutevima iz teških krilnih pozicija. A na pitanje čega se najradije seća iz impresivne košarkaške karijere ovako odgovara:

„Opet ta reč karijera, ali bolja nije izmišljena. Da odgovorim indirektno, ne smatram svoje razdoblje bavljenja sportom boljim i više vrednim od onoga što je prethodilo i ono što je sledilo nakon toga. To je nekakvih 10, 15 godina mog veka, po tom kriterijumu vodimo i ovaj razgovor, ali nije to ništa dramatično. Nisam čovek koji će se dizati u sred noći, uz pun mesec, južni vetar, bauljati po kući i vaditi medalje iz ormara, ljubiti ih i gladiti i govoriti „my precios, my precios“. Sva ta velika takmičenja su bila tako davno, jedva ih se i sećam. Nekako mi je najviše pri srcu finale KEŠ u Atini 1985. godine, u kojem je Cibona svaladala Real. Ali, sve je to normalan, neodvojivi deo mog života. Možda imam krivi pristup, neka me neko nauči kako se ponašaju zvezde, ustvari, sada je već kasno. Ni tada se nisam osećao tako, a ni sada“.

A iza naočara cakle se oči kada priča o najvažnijem izboru, o supruzi Gordani, ljupkoj i prijatnoj bivšoj odbojkašici.

„Bio sam mlad i naivan da sa 20 godina nešto procenim, ali pronašao sam tada ženu svog života, s kojom i sada želim provesti ostatak života. Venčali smo se, zasnovali porodicu. Mnogo kasnije sam shvatio da tako mlad nisam imao prava da donosim takve odluke, ali i da nisam pogrešio. Dug uvod da bih došao do sledećeg, košarka je vrlo brzo postala moj posao, preko noći. Nije bila više zadovoljstvo, ajmo se loptati i posle na tri piva, imao sam određene odgovornosti, ne samo na terenu, nego i prema vlastitoj porodici. Prilično ozbiljna stvar“.

Bez sumnje, u životnim i košarkaškim vodama plivao je na sebi svojstven način i ostao svoj.

„Nikada nisam bio isključivo u košarci, što mi sigurno nije pomoglo u sportu, ali je, svakako, oplemenilo i obogatilo moj život i taj deo ne bih menjao. Doneo bih ponovo iste odluke. I sada mi je ispunjeno vreme, nikad mi nije dosadno, obožavam muziku, pozorište, film, knjige… Volim sve što vole dede. Imamo dvoje unučadi kojima se pozabavimo s vremena na vreme. Idu ti dani kako treba“, dodaje Čutura.

Na turniru i gost i domaćin

Na Memorijalu Dragiša Šarić, pravoj instituciji veteranskih turnira, na kojima je pokojni Šare ostavio dubok trag, ove godine specijalni gost je bio Zoran Čutura. S obzirom na spontanost njegovu i svih aktera takmičenja, preformulisaćemo da je, zapravo, bio gost-domaćin. Od organizatora je uoči turnira dobio plaketu, koja je ujedno i nagrada i zahvalnica, a na svečanom zatvaranju uručivao je medalje i pehare najuspešnijim ekipama i pojedincima…

„Zahvaljujem na pozivu. Vrlo plemenita je namena turnira i memorijalna i humanitarna, jer deo prihoda ide deci sa posebnim potrebama. Imam novinarski, relativizirajući i analitički um i stavio sam se u ulogu jednog od organizatora, Miška Marića, koji me je pozvao da dođem. Da sam bio na njegovom mestu mislim da bih se rasplakao prvog dana i u 9 ujutru pobegao glavom bez obzira. Trebalo je sve to organizovati, čak 67 ekipa iz cele Evrope je učestvovalo, veliki posao, koji je napravljen na fantastičan način“, istakao je Čutura.

Zemaljski dani Zorana Čuture teku. Čovek, prizma, kroz koju se mogu sagledati junaci davnog, romantičnog i viteškog doba. Kada je košarka bila drugačiji životni stil. Trening, basket, džez, rok i pop… I indeks u džepu, a Indeksi na radiju…

I da se tu i zaustavimo, jer prijatan i duhovit sagovornik, ali ne i slatkorečiv, kaže da ne zna da prima komplimente. Bolje reći, pohvale, ma koliko bile realne.

Na kraju, uz pozdrav, potez rukom, kao da piše olovkom kroz vazduh, ili pokret kao da daje autogram, usput nehajno dobacuje: „Znaš, ti ćeš ovo…“ Spremno odgovaram: „Naravno, poslaću ti tekst na autorizaciju, uvek to rado činim“.

„Ma ne, nema potrebe, nego ti ćeš srediti ove moje misli, ako sam nešto u brzini lupio“, dodaje uz osmeh i odlazi.

„Ne, nisi, majstore, kamo sreće da tako, osim loptom, lupaju rečima neki današnji gladijatori…“

Zoran Čutura, legenda. Nije preterivanje… Dobro, u redu, možda nije genije, ali jeste genijalac…

Bonus video