Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Ko je najveći evropski košarkaš moderne ere? Ko je najbolji otkad Evropljani manje-više masovno igraju u NBA? Ili, još preciznije, ko je najbitniji Evropljanin u svetu košarke u poslednjih 35 godina?
Povod za ovakvu diskusiju je jasan – srpski centar Nikola Jokić u dresu Denver Nagetsa osvojio prsten NBA šampiona. Došlo je vreme da se ovaj razgovor započne, a dobroćudni Somborac je u njemu protagonista.
Jokić na tronu NBA:
Dvostruki MVP lige je do samog vrhunca doveo dosad osmogodišnju NBA karijeru. U proteklim nedeljama, tokom proleća 2023. godine, bivši centar Mege je najbolji košarkaš na svetu. Treba to nekoliko puta ponoviti kako bi se sleglo u mislima letimičnog čitaoca, ali i onih pažljivijih – najbolji je na svetu!
Iako je sedam i po godina prošlo od Jokićevog NBA debija, uprkos tome što je već pet godina nabolja „petica“ NBA, košarkaški uspesi ovog ljubitelja konjičkog sporta još nisu ispraćeni u javnosti na odgovarajući način. A kako bi i bili?!
Jokić. Je. Najbolji. Košarkaš. Na. Svetu.
Na planeti Zemlji živi više od osam milijardi ljudi i trenutno niko od njih nije opasniji po protivnika dok drži naradnžastu loptu u rukama od 211 centimetara visokog fana Đorđa Balaševića. Nije lako pripremiti se na takve informacije.
U dresu Denvera gledamo najboljeg košarkaša koji je ikada ponikao na ovim prostorima. Još otkad su Nikolić, Stanković, Popović i Šaper udarili temelje jugoslovenske i srpske košarke, kao da je sve vodilo do ovog trenutka – Jokićeve sezone 2022/2023. Kao da je svaka generacija ostavljala prethodnoj znanje, dok se sve nije sublimiralo u „Sombor šaflu“.
U upravo završenom plej-ofu, u kojem je Denver nanizao Minesotu, Finiks, Lejkerse i Majami, navijači, mediji, Lil Vejn i kolege-igrači su mogli da se pitaju samo jedno – gde je granica?
Može li Jokić da postane najbolji beli košarkaš svih vremena? Još nekolicinu sezona je potrebno da igra na ovakvom ili sličnom nivou da bi mogao u razgovor sa Lerijem Birdom. Prerano je za to, Jokić je u februaru tek napunio 28 godina.
Spustimo se stepenicu niže. Šta je sa statusom najboljeg Evropljanina svih vremena? Tu već postoje ozbiljni argumenti da se priča povede…
Pre svega, nekoliko ograničenja u vezi sa „GOAT“ formulacijom. Primerenije bi bilo da govorimo o igraču koji je GOAMT, tj. „Greatest Of All Modern Times“. Jednostavno, veoma je teško u čitav dirkurs ugurati i asove koji nikada nisu bili u NBA i koji nisu ni računali da bi ikada mogli da zaigraju u toj ligi.
Nemoguće je kroz današnju prizmu percipirati veličinu Krešimira Ćosića, Dragana Kićanovića, Dražena Dalipagića, Radivoja Koraća, Mirze Delibašića i ostalih. A to su samo titani jugoslovenske košarke. Šta je sa Sovjetima, Italijanima i ostalima?
Zato uvodimo granicu – kraj osamdesetih, tačnije 1989. godinu. U pitanju je sezona u kojoj u NBA debituju Vlade Divac i Dražen Petrović, kao i godina u kojoj je draftovan i Dino Rađa.
Dalje, van izbora su i košarkaši koji nikada nisu nastupili u NBA, iako su i te kako imali kvalitet za najjaču svetsku ligu. Dejan Bodiroga, Dimitris Dijamantidis i Serhio Ljulj jesu košarkaški giganti, ali naprosto – preteško je izvlačiti paralele sa NBA zvezdama. Isto važi za košarkaše koji su samo delić svojih velikih karijera proveli u NBA, kao što su Aleksandar Đorđević, Šarunas Jasikevičijus, Huan Karlos Navaro, Vasilis Spanulis…
Kriterijumi za izbor naj-Evropljana su takođe fluidni – u njih ulaze dugovečnost u NBA, učinak u NBA (timski i individualni), rezultati sa reprezentacijom, ostavljeni trag u evropskoj košarci, prepoznatljivost u istorijskom kontekstu…
Evropske košarkaške zvezde su eksplodirale u proteklom periodu. Svedočimo neverovatnom istorijskom trenutku, u kojem su trojica od petorice najboljih NBA igrača iz Evrope. Pored Jokića, u tom razgovoru su Grk Janis Adetokumbo i Slovenac Luka Dončić. Ako bi Žoel Embid jednog dana odlučio da odabere francuski pasoš, od tri koja ima u svojoj kolekciji, postojao bi zdrav rezon za tvrdnju da su četvorica najboljih na svetu članovi evropskih košarkaških federacija.
U ogromnoj meri se promenio razgovor o GOAT-u „Starog kontinenta“ u poslednjim sezonama, u odnosu na period od samo sedam godina ranije. Tada je bilo prilično jasno – Dirk Novicki je prvi, Pau Gasol je drugi, a glavni konkurenti za treće mesto su Toni Kukoč i Dražen Petrović.
A onda su neki drugi momci rešili da Americi, državi u kojoj je košarka i izmišljena, pokažu kako treba da se igra.
Uraktko, u junu 2023. godine trojica igrača mogu da budu uzeti u razmatranje za ovaj izbor. Nezgodno je što su dvojica od te trojice i dalje aktivni, veoma aktivni. Jednostavno, već sad su uradili više nego dovoljno da zasluže visok plasman.
1. Nikola Jokić
Naprosto, više nema zdravog argumenta da nije najbolji.
Nijedan evropski košarkaš nikada nije bio toliko bolji od svih ostalih igrača na svetu, nego što je to Jokić učinio u nedavno završenom plej-ofu.
Kažu brojevi da je bio najbolji poenter (600), skakač (269) i asistent (190) u celom plej-ofu. Toliko dominantno da postaje smešno. A opet, utisak je da čak ni te brojke ne mogu da dočaraju koliko on deluje bolje od ostalih dok utakmica teče.
„Petica“ Denvera sada u svom CV-ju ima potrebne reference – NBA prsten, trofej MVP finala, dva MVP trofeja u regularnoj sezoni, tri izbora u idealnu petorku lige, pet učešća na Ol-star utakmici, zilion tripl-dablova, vodio je tim do najboljeg skora u ligi… Što se formalnih stvari tiče, sve je tu.
Da li na drugim poljima ispunjava kriterijume? Nijedan saigrač dosad nije rekao lošu reč za njega. Nijedan protivnik to nije učio, osim onih koji su ga napadali iz evidentne frustracije zbog toga što košarkaški ne mogu da mu pariraju. Van terena se uvek ponašao više nego primerno, a činjenica da mu neki zameraju da nema društvene mreže i da se ne promoviše više (?!) zaista ne zaslužuje pažnju.
Na početku NBA karijere fizički možda nije bio na potrebnom nivou za NBA superzvezdu. Već jako dugo to nije slučaj. Jokić je snažan kao bik, dovoljno izdržljiv da odigra 65 minuta na utakmici i bistro razmišlja u finišu.
„U poentiranju – on je Kevin Durent. U asistiranju je Medžik Džonson. Pod košem je Tim Dankan, a ima bolje procente šuta od Stefa Karija“, rekao je Ričard Džeferson, nekadašnji NBA šampion i danas analitičar.
Nekome ko nije pratio Jokićev pohod na NBA, ovo možda deluje preterano. Ali nije. Ništa od ovoga nije potkrepljeno nedvosmislenim podacima.
Jokić je vođa – ne možda glasan i vatren kao što su u svoje doba bili Kobi ili Garnet, ali ništa manje promišljen, odgovoran i požrtvovan. Ovojio je titulu sa Denverom „na teži način, na pravi način“, kako kaže Harison Vind, novinar koji izbliza prati Nagetse tokom Jokićeve ere.
Jedino, bukvalno jedino što donekle može da ospori Jokićevu prvu poziciju u odnosu na druge kandidate (tj. na jednog od tih kandidata) jeste dugovečnost. Jokić je završio tek svoju osmu NBA sezonu i, po prirodi stvari, neko ko je igrao 20 godina ostvario je više od njega – više poena, više pobeda, više minuta na terenu…
Ali, sve i da ga na svojoj listi najboljih Evropljana nemate na vrhu, pitanje je meseca kada će izbiti na čelo. Svi antijokićevski argumenti padaju u vodi prethodnih meseci i postaje jasno – „stari kontinent“ nikada nije dao boljeg košarkaša od Srbina na privremenom radu u Koloradu.
2. Dirk Novicki
Bio je MVP NBA lige, to je nezvanična nagrada za najboljeg svetskog igrača tokom jedne košarkaške sezone.
Međutim, svi znamo da to u realnosti najčešće nije slučaj – vrlo često onaj ko dobije trofej Morisa Podolofa (danas Majkla Džordana), često zapravo nije najbolji igrač na svetu u datoj sezoni. Na primer, Čarls Barkli je bio MVP 1993, a Karl Meloun 1997. godine – u obe godine je najbolji igrač evidentno bio Majkl Džordan.
Teško da postoji bolji primer za ovaj fenomen od sezone za nama – MVP nagradu je dobio Žoel Embid, a Nikola Jokić je potom u doigravanju demonstrirao trenutnu razliku u kvalitetu između sebe i svih ostalih.
Dirk Novicki je bio MVP 2007. godine – u regularnoj sezoni je vodio Dalas Meverikse do skora 67-15, najboljeg u ligi. Međutim, potom je u prvoj rundi plej-ofa eliminisan protiv Golden Stejt Voriorsa u istorijskom raspadu favorita. Morao je briljantni šuter iz Vircburga četiri godine da čeka novu priliku da pokaže kakva je klasa. A u međuvremenu su ga američki mediji čerečili na dobro poznte načine: „mekan“, „igrač za regularnu sezonu“, „mentalno slab“, „nije pobednik“… Poznata retorika, zar ne?!
Tek je za sezonu 2010/2011. tim Rika Karlajla oko Dirka okupio odgovarajući kvalitet. Kid, Čendler, Merion, Teri, Barea, Stojaković i ostali su mu omogućili da postane prvi Evropljanin za kojeg je važio konsenzus da je najbolji košarkaš planete, barem u tim nedeljama. Dok je tokom plej-ofa redom secirao odbrane Portlanda, Lejkersa, Oklahoma Sitija i Majamija, svi su zaboravili na MVP Lebrona.
Od tog prstena do kraja velelepne karijere Bavarac nije bio ozbiljna pretnja po još jedan naslov prvaka, pre svega zahvaljujući neuspešnim Kjubanovim kockanjima u prelaznim rokovima. Teksašani su uspeli da mu obezbede solidnu podršku u narednim godinama, ali ništa više od toga.
Dirk je imao sve što je potrebno da bi na svom vrhuncu bio evropski GOAT. Pre svega, dugovečnost – u NBA je proveo 21 godinu. Aura – svako ko ga je upoznao Dirka Vernera Novickog imao je za njega isključivo pohvale, u mnogo navrata je opisivan kao „neverovatno normalan“. Zatim, integritet – čitavu NBA karijeru proveo je u Dalasu. Onda, prepoznatljiv stil igre – činjenica da je sa svojih 213 centimetara bio najbolji (ili drugi najbolji) šuter svoje generacije, donekle je i utrla put „pace and space“ revoluciji koju smo videli u drugoj deceniji 21. veka.
Možda i bitnije od svega, Dirk je imao „GOAT-ovsku priču“ – morao je krvavo da zasluži poštovanje. Izgubio je finale u kojem je vodio 2-0. Dezintegrisao se u seriji protiv potpunog autsajdera u trenucima kada je postao MVP. Gubio je (i to dvaput!) u finalu te famozne 2011. godine i uspeo da se vrati protiv ljudi koji su mu se rugali jer je bio bolestan. U svom timu imao je plejadu doekle isluženih, ali sposobnih saigrača koji možda fizički nisu mogli da iznesu sve izazove, ali jesu znali šta treba da rade. Bio je nesumnjiva prva opcija.
Na kraju, za Evropljanina definitivno ne i najmanje važno, Dirk je bio aždaja kada je igrao za svoju reprezentaciju. Srpska publika to pamti – 2005. godine mu je „Beogradska arena“ ovacijama odala priznanje za to kako je na svojm leđima nosio reprezentaciju Nemačke na Evropskom prvenstvu. Leta je veoma retko koristio za oporavak, a mnogo češće za frustraciju činjenicom da će mesecima trenirati sa Janom Jaglom.
Bez mrlje. Bukvalno bez ijedne mrlje u bilo kom aspektu.
A opet, ne toliko dominantno kao upravo završeni Jokićev plej-of. Ne toliko svestrano i ne toliko neodbranjivo.
3. Janis Adetokumbo
Na atinskim ulicama je pokušavao proda „fejk“ naočare, torbice i satove da bi imao da jede tog dana. Igrao je košarku poluprofesionalno, a onda je počeo naglo da raste. U NBA je došao sa 86 kilograma i u ruki sezoni je porastao pet centimetara.
Došao je do toga da je osvojio NBA prsten, ugrabio dve MVP titule, zaradio gomilu para i tokom čitavog tog putovanja ostao skroman, dobronameran i motivisan. Poznata je anegdota iz njegove ruki sezone – 2013. godine, koja to dobro oslikava.
Janis je ispričao kako je jednog dana pre utakmice bio u banci kako bi svojoj porodici poslao novac preko „Vestern juniona“. Za taj dan je podigao previše keša, a taksi u koji je ušao nije mogao da plati karticom. Drugo vozilo nije uspeo da zaustavi, a početak utakmice se bližio.
„Bio sam ruki, nisam smeo da zakasnim“, kaže Janis.
Nije bilo dileme – počeo je da trči što je moguće brže po ledenoj večeri u Milvokiju. Jedna porodica ga je videla dok je putovala u halu da gleda meč i pomislila „Da li je ovo ruki Baksa?“ Zaustavili su ga i povezli na utakmicu i ostali su u lepim odnosima sve do danas.
Dobra priča, zar ne?
Ipak, ma koliko sva ljudska bića bila programirana da uživaju u narativima, u našem „evropskom GOAT izboru“ ne vrednuju se samo priče. Da bi Janis bio na nivou na kojem su Dirk i Nikola, potrebno mu je da na terenu pokaže nadmoć.
To i pokazuje – već godinama.
Jokić je solidan odbrambeni igrač na NBA nivou, koji svoju igru u defanzivi u ključnim trenucima podiže do nivoa veoma dobre. Novicki je bio ispodprosečan odbrambeni igrač, koji je u pravom sistemu mogao da dođe do prihvatljivog učinka. Janisova ulaznica u ovo društvo je činjenica da pravi razliku i u odbrani i u napadu.
Fizički, takvog košarkaša do Janisovog dolaska nikada nismo videli, iako se od Vembanjame očekuje da će biti svojevrsna verzija Janisa 2.0. Sa Adetokumbovim telom je u Viskonsinu pažljivo rađeno i on je povećao masu i snagu, ne izgubivši na eksplozivnosti i izdržljivosti. Sve stiže.
Bitnije od svega – ima potrebne kvalifikacije za ovo probrano društvo. Napredna statistika ga vidi kao elitnog igrača poslednje NBA decenije, Postojao je jedan trentuak, možda i više njih, u kojima je bio najbolji košarkaš na svetu. Nije to samo plej-of 2021. godine, u kojem je Milvoki osvojio titulu – Janis je bio ubedljivo najbolji igrač sezone koju je korona prekinula.
Napad… Svašta se za Adetokubovu igru u napadu može reći, ali ne i da je neefikasna. Neki su ga nazivali „modernim Šekom“ – ne zbog stila postizanja poena, već zbog jednako suludne efikasnosti završavanja na obruču. Otkad ga je 2016. godine Džejson Kid stavio na poziciju plejmejkera, postalo je jasno – Janis ume i da razigrava.
Skok-šut definitivno nema i neće ga imati, ali mnogi kažu da mu nije ni potreban. Jednostavno, Janis ide preko, ne pored, već preko čoveka koji ga čuva, ma koliko da mu se odmakne. Sve su to kvaliteti koji mu omogućavaju da pobeđuje na najvišem NBA nivou.
Međutim, ono što ga je stavilo za nijansu iza Jokića i Novickog je manji stepen samostalnosti. Pokazalo se u nekoliko navrata u plej-ofu, kada je reket protivnika začepljen, Janisu je ipak teško da razbije odbranu sa ofanzivnim rešenjima koja ima. Za taj poslednji koračić do vrha, deluje da Janisu treba ipak malo više pomoći nego što je bilo potrebno Nikoli i Dirku.
Ovo su trojica igrača sa najboljim argumentima. I drugi igrači sa ove liste predstavljaju košarkaške ikone, ali ih kriterijumi ovog izbora ne rangiraju visoko kao prvu trojicu.
Besmisleno je trošiti reči da bi se opisao efekat koji su na evropsku košarku ostavili igrači koji slede, već će samo bii navedeno šta je razlog zbog kojeg nisu u samom vrhu ovog izbora – na jednom od prve tri pozicije.
Ne može se dovoljno naglasiti – radi se o košarkaškim božanstvima, ljudima zbog kojih su u narednim decenijama milioni ljudi širom sveta uzeli basketaru u ruke.
4. Pau Gasol
Ima sve osim tog ključnog momenta – ni u jednom trenutku Pau nije bio baš najbolji na svetu, ma koliko fantastičan bio u finalu 2010. godine na primer. Ipak je samo u svom timu imao jednog boljeg od sebe – svog pokojnog prijatelja Kobija.
5. Toni Kukoč
Slično kao Pau – karijera mu je 99% savršena, ali na svom vrhuncu nije bio glavni igrač tima, a samim tim ni najbolji igrač lige, na način na koji su to bili Jokić, Novicki i Adetokumbo. Istina je da je delio svlačionicu sa Majklom, ali dani posle Bulsa su dodatno potvrdili – nedostajao je Kukoču još jedan korak do samog vrha piramide.
6. Luka Dončić
Najbolji mladi košarkaš svih vremena – kada je imao 20 godina, bio je bolji od Medžika sa 20, od Džordana sa 20, od Lebrona sa 20. Sada seje strah, i dalje je veoma mlad, ali za prvom trojicom kaska jer nema osvojenu titulu. Zbog njega svetski mediji na FIBA takmičenjima jednako prate reprezentaciju SAD i reprezentaciju Slovenije. Vrlo je izvesno da će u narednim godinama napredovati ka vrhu ove liste, a postoji mogućnost da će zasesti i na njen vrh.
7. Toni Parker
Jedan od najpotcenjenijih plejmejkera u istoriji košarke bio je sve ono što je Timu Dankanu bilo potrebno da kreira dinastiju. Francusku reprezentaciju je od najluzerskijeg nacionalnog tima pretvorio u konstantnog osvajača medalja.
8. Dražen Petrović
Radi se o verovatno drugom najsurovijem košarkašu svih vremena posle Majkla Džordana. Gde god da se Dražen pojavio, menjao je način na koji se košarka gleda, igra i doživljava. Petrović je bio bomba talenta, posvećenosti i strasti. Nažalost, prokleta nesreća na Autobanu 9 nadomak Ingolštata ga je sprečila da na NBA parketima duže traje i neizbežno ostavi dublji trag.
9. Mark Gasol
Beta verzija Nikole Jokića. Na svom vrhuncu, kao da je nagoveštavao ono što će Srbin raditi samo nekoliko godina kasnije. Istovremeno jedan od najpronicljivijih odbrambenih igrača 21. veka.
10. Predrag Stojaković
Da je u NBA debitovao 15 godina kasnije, postizao bi preko 30 poena u proseku.
11. Vlade Divac
U NBA krugovima danas uglavnom upamćen po tome što je utro put generacijama Evropljana koje su došle posle njega. Mi na Balkanu znamo koliko je, na različite načine i u različitim fazama karijere, Divac zapravo bio dobar.
12. Arvidas Sabonis
„Šakil koji šutira trojke“, tako su evropski novinari opisivali Amerikancima mladu verziju litvanskog gorostasa pre nego što su povrede počele da ga nagrizaju. Majstor košarke u džinovskom telu – noćna mora za svakog protivnika.
Igrači koje treba spomenuti u ovom kontekstu definitivno su i Nikola Vučević, Domantas Sabonis, Riki Rubio, Goran Dragić, Andrej Kirilenko, Žoakim Noa, Detlef Šremf, Rik Smits…
Nikola Novaković (@nikolanvkvc)
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare