Pre 46 godina, 19. marta 1975. Crvena zvezda je u revanš meču četvrtfinala Kupa pobednika kupova, posle boljeg izvođenja penala (6:5), na “Marakani” eliminisala Real i taj trijumf ostao je upamćen kao jedan od najvećih uspeha ’crveno-belih’ u evropskim takmičenjima.

Tog dana su fudbaleri beogradskog kluba ostvarili istinski podvig jer su, ne samo nadoknadili minus od dva gola (0:2) iz prvog susreta u Madridu, već izbacili iz takmičenja objektivno kvalitetnijeg rivala, predvođenog tadašnjim nemačkim zvezdama Paulom Brajtnerom i Ginterom Necerom.

Dodatnu draž ovom nadmetanju najtrofejnijeg jugoslovenskog i španskog kluba davala je činjenica da je Real tada trenirao Miljan Miljanić, čovek koji je prethodnu deceniju uspešno vodio Zvezdu i u dušu poznavao većinu igrača koja se tog marta suprotstavila timu sa “Santjago Bernabeua”. ’Čiča’ je istina obavljao posao šefa stručnog štaba ’kraljevskog kluba’ samo na prvoj utakmici, dok na revanš nije doputovao pa je sastavom tada šestostrukog šampiona Evrope na našem najvećem stadionu sa klupe komandovao njegov pomoćnik Srećko Radišić. Do dana današnjeg nije razrešeno da li je Miljan izbegao putovanje u Beograd iz straha od mogućih zvižduka i drugih negativnih reakcija navijača Zvezde ili je – kako neki tvrde – to učinio nakon dobijenih saveta da ne dolazi u Jugoslaviju neko vremene “kako ne bi iritirao odgovorne drugove koji su mu zamerali što se prihvatio posla u Frankovoj fašističkoj državi”.

Pobednike je u tom antologijskom meču vodio mlađim generacijama verovatno nepoznati trener iz Mostara Miljenko Mihić, a junaci trijumfa su bili nažalost danas pokojni golman Olja Petrović, Slobodan Cole Janković i kapiten Dragan Džajić čije je nadmudrivanje sa mladim bekom Reala Hoze Antonijem Kamačom ovekovečio legendarni snimatelj Televizije Beograd Blagoje Topličić. Zvezda je inače u prethodnoj (1973/74) sezoni (poslednjoj u Miljanićevoj eri) prepustila titulu Hajduku, ali je stekla pravo da nastupi u tada drugom po vrednosti evropskom takmičenju – Kupu pobednika kupova. Beograđani su sezonu pre nadmetanja sa Realom, u Kupu evropskih šampiona nakon dve pobede eliminisali Liverpul ali ih je u polufinalu zaustavio drugi madridski tim i kasniji finalista ovog takmičenja, Atletiko.

Sa Mihićem na kormilu ekipa se našla u fazi prestrojavanja, pošto su sa “Marakane” otišli neki od važnih šrafova prethodne šampionske generacije poput Pavlovića, Jovanovića, Karasija, Aćimovića, Lazarevića. Od stare garde su ostali prvi as crveno-belih Dragan  Džajić i Cole Janković, a pored dvojice ubojitih centarforova Zorana Filipovića i Dušana Savića, u ofanzivnim akcijama se sve više isticala buduća četvrta Zvezdina zvezda Vladimir Petrović Pižon.

Taj sastav je uigranošću i kvalitetom na papiru zaostajao za protivnikom iz Madrida u kojeme se, pored dvojice vrhunskih pojačanja iz SR Nemačke, Brajtnera i Necera (članova šampionskog tima ’Pancera’ sa Mundijala održanog 1974. u njihovoj zemlji), nalazilo i nekoliko odličnih španskih fudbalera (Kamačo, Benito, Del Boske, Santiljana). Igrači u belim dresovima iz glavnog grada tadašnje Frankove države su u prvoj sezoni pod vođstvom stručnjaka iz Jugoslavije uspešno jurili titulu koju im je prethodno uzela Krojfova Barselona. Real u Primeri u 12 mečeva nije doživeo poraz (titulu je osigurao pet kola pre kraja prvenstva), siguran je bio i u nacionalnom Kupu (koji je kasnije takođe osvojio), a gazda Bernabeu je želeo da u klupske vitrine konačno stigne i trofej namenjen pobedniku Kupa pobednika kupova, koji je madridskom timu izmakao 1971. kada je u finalu poražen od Čelsija.

Crvena zvezda -Real 2:0 (8:7 posle penala)
Stadion: Crvene zvezde. Gledalaca: 100.000. Sudija: Kenet Barns (Engleska).
Strelci: Džajić u 36. i Petrović u 55. iz penala.
Penali: Keri 1:0, Del Boske 1:1, Filipović 2:1, Necer 2:2, Baralić 3:2, Agilar 3:3, Savić 4:3, Brajtner 4:4, O. Petrović 5:4, Rubiljan 5:5, Ðordević – promašaj, Benito –  promašaj,  Janković 6:5, Santiljana – odbranio Ognjen Petrović.
Crvena zvezda: O. Petrović, Ðordević, Nikitović, Baralić, Keri, Radović, Janković, V. Petrović, Savić, S. Sušić (od 75. minuta Ratković), Džajić (od 84. Filipović).
Real: Migel Anhel, Kamačo, Rubiljan, Del Boske, Benito, Velaskez, Agilar, Brajtner, Santiljana, Necer, Makanjas (od 65. Roberto Martinez).

Nije bilo nikakve sumnje da je španski tim bio veliki favorit pred četvrtfinalne obračune sa ekipom iz beogradske ulice Ljutice Bogdana, ali je trebalo da tu ulogu potvrdi i na terenu. Na prvu utakmicu u Madridu Zvezdini fudbaleri su, prema zamisli trenera Mihića, otputovali sa željom da tamo prime što manje golova, pa su, u skladu sa tim opredeljenje svog šefa, primenili izuzetno defanzivnu taktku. Tog 5. marta 1975. primili su dva pogotka (strelci su bili Santiljana u 34. i Necer u 65. minutu), a nisu, s druge strane, uspeli da nijednom zatresu mrežu domaćina. Može se reći da su ’crveno-beli’ te večeri i dobro prošli na stadionu “Santijago Bernabeu” jer je Miljanićev tim propustio priliku da napuni mrežu gostiju do vrha i tako već nakon prvog susreta reši sve dileme o tome ko će u polufinale.

Posle ovog rezultata malo je ko verovao da Zvezda u revanšu može da izbori plasman među četiri najbolja kluba u Kupu pobednika kupova, pa ipak 19. marta 1975. na “Marakani” se okupilo oko 100.000 gledalaca pristiglih iz svih krajeva tadašnje Juge. I pored velikog interesovanja, uprava beogradskog kluba nije dozvolila TV prenos pa su oni, koji nisu imali tu sreću da se nađu na našem najvećem stadionu, pratili utakmicu putem radio prijemnika.

Pred meč je vladalo veliko interesovanje kako će proteći  najavljeni duel jednog od najboljih levih krila sveta Dragana Džajića i tada 19-godišnjeg beka Reala Hose Antonija Kamača, koji je te 1975. postao reprezentativac ’Crvene furije’. Mladom španskom defanzivacu je tokom zagrevanja na terenu jedna novinarka postavila pitanje kako misli da zaustavi najpoznatijeg protivničkog igrača.

„Pogledaću ga pravo u lice, a onda ću uraditi sve što je u mojoj moći da ga sprečim da priđe našem golu”, odgovorio je Realov bek.

I Kamačo se zaista tokom cele utakmice svojski trudio da ispuni zadatak. Beskompromisno je, često uklizavajući protivniku u noge, ulazio u duele sa Džajom, pratio ga po svim delovima terena, pa ipak iz većine obračuna sa iskusnijim rivalom izašao je kao gubitnik. Iako se te večeri bližila 28. godini života, Zvezdina jedanaestica je još posedovala brzinu  i majstorski izvodila svoj čuveni dribling u mestu, tako da Hose Antonio tokom njihovih nadmudrivanja nije pronalazio rešenja za „Bronzanu loptu” Evrope iz 1968. godine.  “Marakana” je prosto eksplodirala od oduševljenja navijača kada je prilikom duela vođenog uz desnu aut-liniju  prvi as ’crveno- belih’ proturio  čuvaru loptu kroz noge i tako potvrdio klasu, ali i nadmoć nad upornim bekom ’kraljevskog kluba’ koji je, inače, zbog jednog grubog starta na levom krilu Zvezde dobio žuti karton.

Džajić je u toj nezaboravnoj utakmici imao svoj dan što se videlo u 36. minutu kada je, nakon sjajnog centaršuta Jankovića, zaplivao kroz vazduh u šenaestercu gostiju i zatim udarcem glavom smetio loptu u mrežu nemoćnog golmana Migela Anhela – 1:0. Srpski tim je tako prepolovio prednost gostiju, a do odlaska na odmor i pored inicijative domaćina rezultat se nije promenio.

Ofanziva je nastavljena i u drugom poluvremenu, da bi već u 55. minuti na semaforu stajao rezultat 2:0. Raspoloženog Jankovića je prilikom prodora u šesnaestercu madridskog tima faulom zaustavio iskusni Paul Brajtner, pa je engleski sudija Kenet Barns pokazao na belu tačku. Odgovornost je preuzeo Zvezdin golman Kruševljanin Olja Petrović i nekoliko trenutaka kasnije sigurnim šutem poslao loptu u suprotnu stranu od one u koju se bacio njegov kolega Migel Anhel. Nakon što je anulirao zaostatak iz Madrida jugoslovenski tim je pokušavao da stigne i do trećeg gola, ali je istovremeno pazio i na svoju mrežu pošto bi eventualni pogodak gostiju verovatno raspršio sve nade Beograđana da se nađu u polufinalu. U 84. minutu povređeni Džajić je morao da napusti teren (zamenio ga je Filipović), pa su tako Mihićevi fudbaleri zavšnicu regularnog toka utakmice i 30 minuta produžetka bili prinuđeni da odigraju bez svog najboljeg igrača.

Pošto u dodatnih 30 minuta igre nije bilo golova, putnika u polufnale Kupa pobednika kupova odlučivali su jedanaesterci. Svih pet prvih izvođača u crveno-belim dresovima (Keri, Filipović, Baralić, Savić, Olja Petrović) pogodili su mrežu španskog golmana, ali su s druge strane neumoljivi egzekutori najstrože kazne bili Del Boske, Necer, Agilar, Brajtner i Rubiljan. A onda je u šestoj seriji  Đorđević bio neprecizan, posle čega je Benito dobio priliku da reši pitanje pobednika. Špancu je, međutim, takođe zadrhtala noga pa je njegov šut otišao nebu pod oblake. Sedmi Zvezdin šuter penala bio je Cole Janković koji se tog dana uplašio da preuzme odgovornost prilikom izvođenja udarca sa jedanaest metara.

„Uvek sam izvodio penale i to mi nije predstavljalo nikakav problem, ali tog dana sam se uplašio. Razmišljao sam, ako promašim, sutra ima da dođe policija da me hapsi. Takvo je vreme bilo. Na sreću pogodio sam. Dok sam odlazio ka centru razmišljao sam dokle će ova serija penala trajati”, prisećao se mnogo godina kasnije Janković.

Loptu je zatim na belu tačku namesto najbolji strelac Reala Karlos Santiljana na kojem je bila velika odgovornost da sačuva svoj tim u igri. Olja Petrović ga je pročitao i zaustavio udarac centarfora ’kraljevskog kluba’, mada valja priznati da se čuvar mreže domaćeg tima prilikom šuta Santiljane nalazio bar metar ispred gol-linije. Izvesno je da bi prema sadašnjim propisima ova odbrana bila neregularna, a penal ponovljen, međutim u vreme odigravanje meča na “Marakani”, sudije, poput Engleza Barnsa, nisu bile vezane striktnom direktivom da donesu takvu odluku.

Pošto je engleski arbitar pokazao da je utakmica okončana, presrećni golman Petrović se našao u zagrljaju saigrača, a navijači su pesmom i vatrometom koji je parao nebo iznad Topčidera ispoljavali radost zbog podviga svojih ljubimaca. Zvezda je tog nezaboravnog 19. marta 1975. prvi (i za sada jedini put) uspela da u nekom evropskom takmičenju eliminiše Real iako se, nakon prvog susreta na stadionu “Santijago Bernabeu”, činilo da je ostvarenje tog cilja nemoguća misija.

Miljenko Mihić je na kraju te sezone u kojoj su njegovi fudbaleri prvenstvo SFRJ okončali na trećem mestu morao da ode sa klupe ’crveno-belih’, a od 2009. počiva na groblju „Smrčenjaci” u rodnom Mostaru. I Olja Petrović, čovek koji je svojom odbranom Santiljaninog penala Zvezdu odveo u polufinale, 21. septembra 2000. godine se preselio u večnost. Među živima od 2012. više nema ni Miljana Miljanića, koji je Realu doneo dve titule u Primeri, ali, ni nakon eliminacije u Beogradu, nije uspeo da sa najtrofejnijim španskim klubom ostvari uspehe u Evropi. ’Čičin’ tim je u sezoni 1975/76  na putu ka sedmoj tituli prvaka Starog kontinenta u polufinalu Kupa šampiona zaustavio Bajern, dok su naredne godine njegovi izabranici u belim dresovima poklekli u osmini finala pred  Klub Brižom.

Zvezda je, nakon trijumfa nad Realom, u polufinalu Kupa pobednika kupova odmerila sa snage sa mađarskim Ferencvarošom. U prvom susretu u Budimpešti pretrpela je minimalan poraz (2:1), da bi u revanšu odigranom 23. aprila 1975. godine, pred rekordnih 110.000 gledalaca na “Marakani” (prodato 96.070 ulaznica) propustila priliku (2:2) da prvi put u istoriji izbori plasman u finale nekog evropskog klupskog takmičenja. No, ta utakmica – u kojoj je mađarski klub srećno došao do završnog duela sa kasnijim pobednikom Kupa pobednika kupova Dinamom iz Kijeva – neka je druga priča.