I zaista ceo dan mi je prosao u brizi: aerodrom, avion, hotel, autobus, smeštaj, kako će bez mene kod kuće?! Košarke, zbog koje smo došli, nema nigde u mislima.

Ljudi, Madrid. Ni trunke pritiska. Narod ovde živi bez mrštenja, bez žurbe. Sunce i prijatnih 20 plus se nameću kao glavni krivci za takvo stanje…

Ok, verujem da je u julu i avgustu nepodnošljivo, ali njima je sada već stigao jun. Baš nikakvog razloga nema da nosite duge pantalone i farmerke. Baš razloga nema da sednete u kafić „unutra“. Bašte su svuda pune i sve vas vuče da budete na otvorenom i da vas konstantno udara sunce.

Ako nećete kafić ili restoran onda morate u Retiro. Park koji je 70 parkova u jednom. Ne radi se samo o tome da je on 70 Manježa ili 60 Dunavskih, nego kad hodate kroz Retiro kao da prolazite kroz različite parkove koji su stavljeni jedan do drugog. Zamislite Kalemegdan do Manježa, pa se nastavlja u Karađorđev, pa onda odjednom jezero… A vegetacija veoma slična beogradskoj. Ne znam zašto sam očekivao išta drugačije. Jedina je razlika kao da sada gledam u aprilskom Madridu ono što će isto tako zeleno i rascvetalo biti u junskom Beogradu.

O arhitekturi, muzejima, znamenitostima, najboljim ćurosima nisam ni počeo. Nije bilo ni vremena za to ali ovde je ok samo da udahneš za početak i pustiš Sunce i blago topli vazduh u sebe.

Moraju neki da misle u Madridu i o kosarci. Oko 25 ljudi iz tabora Reala i isto toliko iz Partizana. Pomislih samo „ma biće Partizan u redu, samo tu prvu utakmicu u utorak da nagazi„.