Pre 86 godina je 17. marta 1939. u malom mestu Kuzano Milanino kod Milana rođen Đovani Trapatoni, jedan od najvećih i najtrofejnijih italijanskih i evropskih fudbalskih trenera.

Trapatoni je za sada jedini čovek koji je vodeći jedan klub (Juventus) osvojio sva velika evrospka i svetska klupska takmičenja – Kup Evropskih šampiona, Kup pobednika kupova, Kup UEFA, Superkup Evrope i Interkontinentalni Kup.

Popularni “Trap” se takođe, zajedno sa Ernstom Hapelom, Žozeom Murinjom i Tomislavom Ivićem, nalazi na maloj elitnioj listi fudbalskih stručnjaka koji su sa svojim timovima osvojili titule državnih prvaka u četiri različite zemlje. U Italiji je uzeo šest “skudeta” sa Juventusom, te jedan sa Interom, u Nemačkoj je stigao do bundesligaškog trona sedeći na klupi Bajerna, a po jedne titule se domogao i u šampionatima Portugala i Austrije, vodeći ekipe Benfike, odnosno Red Bul Salcburga.

Svoja najveća dostignuća ostvario je tokom dva mandata vođenja torinske “stare dame”. Kao trener Juventusa se, uz već spomenutih šest titula u Seriji A (1977, 1978, 1981, 1982, 1984. i 1986. godine), radovao osvajanju dva trofeja Kupa Italije (1979. i 1983.),” ušatom“ peharu namenjenom pobedniku Kupa šampiona (1985. godine), kao i trofejima Kupa pobednika kupova (1988.), Kupa UEFA (1977. i 1993.) i Superkupa Evrope (1984.) i Interkontinentalnog kupa (1985. godine). Do još jednog pehara namenjenog najboljem klubu u Kupu UEFA došao je 1991. godine kao šef stručnog štaba Intera, dok je van Italije, radeći u Bajernu, osim titule u Bundesligi (1997. godine) svoju kolekciju trofeja obogatio i osvajanjem Kupa Nemačke i Superkupa te zemlje.

SA „AZURIMA“ NIJE „KLIKNULO“…

Ovaj stručnjak iz Lombardije, koga su zbog njegovih taktičkih opredeljenja zvali “Starim liscem” i “Kraljem katanača” je, pre nego što je 1974. počeo da se bavi trenerskim poslom, imao uspešnu igračku karijeru. Gotovo kompletan igrački vek proveo je u dresu Milana sa kojim je, nastupajući na pozicijama štopera i defanzivnog “veziste”, ušao u istoriju kao osvajač dva “skudeta” (1962. i 1968.), Kupa Italije (1967.), dva “ušata” pehara Kupa evropskih šampiona (1963. i 1969. godine), te trofeja namenjenih pobedniku Kupa pobednika kupova (1968.) i Interkontinentalnog kupa (1969.).

Sa reprezentacijom nije bio ni približno uspešan kao sa klubovima. Iako je dres “azura” oblačio 17 puta, na jedinom velikom takmičenju na kome je zaigrao, Mundijalu u Čileu 1962. godine, reprezentacija Italije je okončala takmičenje već nakon prve faze. Ni kao selektor državnog tima sa “čizme” nije ostvario zapažene rezultate, pošto je Italija na Svetskom prvenstvu održanom 2002. godine eliminisna u osmini finala od domaćina Južne Koreje, dok je dve godine kasnije na šampionatu Evrope završila nastup već nakon prve grupne faze.

Trapatini važi za trenera koji je sjajan motivator ali i odličan taktičar. Sa svojim timovima je forsirao defanzivan fudbal, zasnovan na u prvom redu čvrstoj odbrani, zbog čega je i dobio nadimak “kralj katanača”. Ipak, njegov “katanačo” se razlikovao od onog tradiocionalnog “katanca” koji je možda najuspešnije primenjivao Herera sa Interom.

„KATANAČO“ PLUS „LIBERO“ JEDNAKO USPEH

“Trap” je lansirao taktički sistem igre koji je nazvan “zona mista”, odnosno mešovita zona, čiji je smisao bio u tome da fudbalera koji napusti zonu koja je prvobitno bila pokrivena, zamenjuje suigrač, čime se zadržava planirana organizaciona struktura tima. Ekipe iz modifikovanog Trapatonijevog “katanača” su često koristili “libera” sa sposobnošću da čita igru, koji je bio odgovoran, kako za odbranu, tako i početak napada ali i kreativnog “plejmejkera” koji se kretao po terenu odmah iza napadača.

Trapatoni je gotovo celu igračku karijeru proveo u Milanu i bio jean od ključnih defanzivnih stubova prvog velikog tima “rosenara” koji je pod vođstvom trenera Nerea Roka osvojio dva “skudeta”, dva trofeja Kupa šampiona, te po jedan pehar namenjen pobedniku Kupa pobednika kupova i Interkontinentalnog kupa. Trapatoni je imao značajnu ulogu u prvom Milanovom trijumfu u najvažnijem evropskom takmičenju, pošto je u drugom poluvremenu finala odigranog 22. maja 1963. godine na “Vembliju” potpuno “zakočio “ najopasnijeg napadača Benfike Euzebija i tako “trasirao “ put italijanskom šampionu ka velikom preokretu (2:1).

Šest godina kasnije, sad već kao tridesetogodišnji iskusni veteran “Trap” je u madridskom finalu sa Ajaksom zaustavio Johana Krojfa što je olakašalo posao timu sa milanskog “San Sira” da stigne do ubedljive pobede (4.1).

Sa Milanom se rastao 1971. godine, da bi nakon sezone provedene u Varezeu, odlučio da okonča igračku karijeru. Trenerski posao započeo je u Milanu, gde je najpre „pekao“ zanat u omladinskom pogonu, a zatim od aprila do juna 1974. kao privremeno rešenje vodio najbolji tim ovog kluba. U tom periodu uspeo je da eliminiše Borusiju iz Menhengladbaha u polufinalu Kupa pobednika kupova, a zatim izgubio (0:2) meč za trofej od istočnonemačkog Magdenburga. Ponovo je 1975. dobio priliku da sedi na klupi Milana ali se na njoj ni ovaj put nije dugo zadržao.

MATEUS, KLINSMAN, BREME…

Suđeno mu je bilo da veliko trenersko ime stvori kao trener Juventusa, čiji su ga čelnici u leto 1976. pozvali da preuzme tim iz glavnog grada Pijemonta. U tom prvom madatu vodio je torinsku “staru damu” punih deset godina i sa njom uzeo sve značajne italijanske i međunarodne trofeje. “Kolekcija trofeja“ je počela da se puni u startnoj sezoni 1976/1977 u kojoj su “Trapovi” izabranci osvojili “skudeto” sa bodom prednosti ispred gradskog rivala Torina ali i trijumfovali u tada trećem po vrednosti evropskom takmičenju Kupu UEFA, gde su u dva finalna nadmetanja bili bolji od Atletik Bilbaoa (1:0, 1:2).

Titula u Seriji A je odbranjena u narednoj snezoni, a zatim 1979. uzet i prvi od dva pehara Kupa Italije. Posle trogodišnje pauze uspeo je da u sezonama 1980/1981 i 1981/1982 odvede torinske “crno – bele” do novih “skudeta”. Ono što je Juventusu nedostajalo bio je “ušati” pehar Kupa evropskih šampiona. Kada je Trapatonijev tim stigao 25. maja 1983. do finala sa Hamburgerom činilo se da “Juve” ima velike izglede da ga konačno osvoji.

Italijanski šampion je u taj duel u Atini ušao kao favorit jer je u sastavu imao nekoliko igrača (Zof; Džentile, Širea, Kabrini, Tardeli, Rosi) koji su godinu dana ranije kao reprezentativci Italije osvojili titulu svetskih sampiona, te evropske asove Platinija i Bonjeka. Ipak, Trapatoni i njegovi momci su iz tog finala izašli kao gubitnici, a tim sa severa Nemačke, zahvaljujući pogotku Felkisa Magata, postao šampion Starog kontinenta.

Naredne sezone, uz peti po redu “skudeto” u Italiji, uspeo je da sa svojim fudbalerima u Torino donese trofej namenjen pobedniku Kupa pobednika kupova, a u finalu je pred “Juveom” poklekao portugalski Porto (2:0). Kao šampion svoje zemlje „stara dama” je ponovo imala šansu da se u sezoni 1984/1985 konačno popne na evropski fudbalski Olimp i konačno ju je iskoristila.

U finalu na briselskom “Hejselu”, koje je više upamćeno po tragediji Juventusovih navijača izazvanom stampedom Liverpulovih fanova”, presudio je pogodak Platinija sa bele tačke u 58. minuti. Juventus je najzad u trećem finalnom pokušaju stigao do”ušatog” pehara, a Đovani Trapatoni stekao epitet prvog trenera koji je osvojio sva klupska takmičenja u organizaciji UEFA. Ubrzo je tu kolekciju proširio i peharom namenjenom tada nezvaničnom klupskom šampionu sveta, pošto su torinski “crno – beli” pobedom nad Argentinos juniorsima (boljim izvođenjem penala) postali pobednici Interkontinentalnog kupa za 1985. godinu.

Pošto je na klupi “Juvea” proveo celu deceniju i osvojio sve moguće trofeje, Trapatoni je 1986. odlučio da promeni sredinu i potraži nove izazove. Narednih pet godina vodio je Inter sa kojim se u “eri” nemačkog trija (Mateus- Klinsman – Breme) u sezoni 1988/1989 domogao svog sedmog “skudeta”, da bi dve godine kasnije po drugi put kao trener podigao pehar namenjen pobedniku Kupa UEFA.

Prihvatio je 1991. poziv iz Torina da se vrati na kormilo “Juvea” ali u svom drugom mandatu “stara dama” u borbi za titulu nije uspevala da nadmaši u to vreme dominantni Milan. Ipak, ni ovaj Trapatonijev boravak u glavnom gradu Pijemonta nije ostao bez troefeja, pošto je u finalnim duelima Kupa UEFA italijanski tim bio bolji od dortmundske Borusije (3:1, 3:0). Bio je to treći pehar Kupa UEFA koga se, vodeći dva italijanska kluba, domogao fudbalski stručnak iz Kuzano Milanina ali i poslednji evropski trofej u Trapatonijevoj bogatoj “kolekciji”.

Želeo je da se u svom poslu oproba i izvan granica Italije, a poziv dobiven od čelnika Bajerna činilo mu se pravom prilikom za nova dokazivanja. Nije se, međutim, najbolje snašao u potpuno novoj sredini, čemu je svakako doprinelo i “Trapovo” nepoznavanje nemačkog jezika. Na kraju ezone 1994/1995 tokom koje je sa minhenskom timom stigao do polufinala Lige šampiona i zauuzeo tek šesto mesto u Bundesligi, italijanski trener je otišao iz Bajerna i na Apeninima preuzeo vođenje Kaljarija.

Na Sardiniji je ostao samo jednu sezonu, pošto su ga čelnici Bajerna 1996. godine pozvali da se vrati na kormilo tima iz glavnog grada Bavarske. Ovog puta, svestan grešaka iz prethodnog boravka u Minhenu i “naoružan” neophodnim iskustvom, Trapatoni je bio uspešniji na klupi najtrofejnijeg kluba Nemačke. Pod njegovim vođstvom Bajern je u sezoni 1996/1997 uzeo titulu u Bundesligi, kao i trofej Superkupa Nemačke, da bi u narednoj postao osvajač Kupa ove zemlje.

Ipak, u sezoni 1997/1998 nije uspeo da odbrani titulu šampiona Nemačke, što je, uz elimaciju u četvrtfinalu Lige šampiona, bio razlog da Trapatoni još jednom napusti Minhen.

Nakon Bajerna, on više nikad nije vodio klub koji je svojim kvalitetom mogao konkurisati za neki od evropskih trofeja. Uspeo je, međutim, da kao trener Benfike i Red Bul Salcburga osvoji titule u ligama Portugala (2004/20005) i Austrije (2006/2007), što ga je dovelo na malu listu trenera koji su tokom karijere bili sa svojim klubovima prvaci u četiri različite zemlje.

„TUŽAN SAM BEZ NJEGA…“

U poslednjoj deceniji trenerske karijere doživljavao je neuspehe na klupama selekcije Italije i nemačkog Štutgarta, a pre odlaska u zasluženu penziju uspeo je da odvede reprezentaciju Republikje Irske na Prvenstvo Evrope 2012. godine gde je ona eliminisana u prvoj fazi takmičenja.

Iako u dubokoj starosti, čovek koji je kao trener osvojio sve evropske i svetske klupske trofeje i danas prati i komentariše aktuelna dešavanja u njegovom voljenom sportu al i priznaje da mu fudbal veoma nedostaje.

“Tužan sam bez njega, sport je život i radost. Fudbal je najjednostavnije i najmoćnije sredstvo za ujedinjenje mladih iz celog sveta. Još uvek sanjam da igram fudbal i treniram. Iamo sam srećan život, zahvaklan sam Bogu na tome i zaista ne tražim ništa više. Nemam za čime da žalim, osim za prijateljima koji su otišli”, reako je Trapatoni.