"Dobar kao hleb", kaže stara poslovica.

Ona se odnosi na ljude koji su toliko plemeniti i čestiti da im se ne može naći nijedna, ama baš nijedna, mana. Kao sagovornik umiljat i popustiljiv. U tu kategoriju bez dileme spadao Blagoje Paunović legendarni centarhalf Partizana i reprezentacije Jugoslavije. Ne postoji niko ko će o njemu reći neku ružnu reč. Dobričina, i to velika. Duša od čoveka. Rođen u Pustom Šilovu 4. juna 1947. godine, ali se u Beograd doselio sa četiri godine (1951.). Njegov život je bio mukotrpan, ali ozbiljan i čist. Detinjstvo je proveo na sajmu u Ulici Vojvode Mišića.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Saša Obradović o Grejemu: Još nije naučio ono najvažnije

Džabari Parker: Ne znam o čemu pričate

Željko Obradović potvrdio da se trojica vraćaju u tim

„Mnogo sam vezan za taj deo grada. Tu sam odrastao, igrao prve utakmice, krao trešnje i živeo lepo i srećno iako se ne mogu pohvaliti da sam živeo u izobilju. Mnoge stvari koje su moji vršnjaci imali, nama Milorad (otac) nije mogao da priušti. Tata je jedini radio, a nas petoro, dva brata (Svetomir, Radovan) i majka (Stanica) smo živeli u trosobnom stanu zajedno sa još jednom porodicom. Bili smo srećni zadovoljni i u neimaštini,“ priseća se dolaska u Beograd Paunović.

U porodici Paunović uvek je važilo nepisano pravilo da se trojici sinova na početku školske godine kupe nove cipele koje su morale da traju do kraja razreda. Ako ih neko pocepa pre vremena nove nije mogao da dobije.

„Auuuu, koliko sam samo cipela izderao. Nisu te cipele bile nekog kvaliteta. Zvali smo ih kartonke, jer je postojala mogućnost da puknu već posle prve kiše. Otac mi je pretio da će mi kupiti opanke ako cipele slučajno ne izdrže do kraja škole,“ iskren je, ali i ponosan bio na dečačke dane Paun.

Kao i svi klinci iz paviljona, kako su zvali zgradu u kojoj su Paunovići stanovali, je želeo da jednog dana zaigra sa starijom „rajom”. Tradicionalni rival su bili vršnjaci iz Čolak Antine ulice. „Debi” je ostao u trajnom sećanju.

Od Veljka dobio Mercedes

I kada su deca u pitanju Bog je bio blagonaklon prema dobrom čoveku. Imao je četvoro dece. Iz prvog braka sina Aleksandra koji je visok čak 206 centimetara i nekada je trenirao košarku. Iz drugog braka najstariji sin Veljko je ostvario zavidnu igračku karijeru i nedavno je izabran sa selektora Srbije.

Ćerka Aleksandra je diplomirani arhitekta i živi i radi u Majorci. Najmlađi Nikola je veliki partizanovac. Dok je igrao u Španiji Veljko je tati kupio novi mercedes koga Blagoje vozio do sudnjega dana. Prethodno je imao mercedes kojeg je vozio više od dve decenije.

„Nemoj tata da se brukaš. Ti si legenda Partizana i nema smisla da voziš taj krš,“ rekao je Veljku ocu Blagoju kada mu je kupio novi mercedes.

„Bio je kraj marta, ali užasno hladno. Na mestu gde smo igrali je još bio led koji je na ivicama bio oštar kao nož, a gde nije bilo leda bilo je blato. Ništa nije moglo da me zaustavi da se najzad i ja dokažem protiv Čolak Antine. Pošto je postojala realna mogućnost da cipele puknu, skinuo sam ih i po tako pasjem vremenu igrao bos. Raskrvario sam noge, smrzao se, ali sam prema rečima starijih drugara bio najbolji. U tim trenucima nije bilo većeg komlimenta nego kada te stariji pohvale. Utakmicu sam upamtio i po prvoj šamarčini koju sam dobio na fudbalu. Iako sam bio najmlađi na terenu, osilio sam se i onako bosonog jednom momku iz protivničke ekipe proturio loptu kroz noge, što je njega strašno iznerviralo pa mi je „zveknuo” šamar da mi je zvonilo u ušima. Tada je prvi put u moju zaštitu stao i stariji brat Svetomir, koji se potukao sa tim „dripcem” uz smeh mi je pričao Blagoje Paunović.

Milorad je bio odličan psiholog. Znao je da Blagoje najviše od svega voli loptu. Za dobar uspeh u školi svoj trojici sinova je sledila nagrada.

„Moja nagrada se znala. Za knjižicu sa svim peticama tata mi je kupovao loptu. To mi je bio najbolji mogući stimulans da učim. Uvek sam završavao razred sa svim peticima i dobijao žutu loptu koja nikada nije mogla da traje duže od mesec, dva. Na betonu bi se izderala i onda bi pucala, a ja sam uvek iznova ostajao tužan,“ Paunu je uvek bilo žao lopti koje su imale kratak vek trajanja.

Većina Blagojevih drugara je prve fudbalske korake činila na igralištu BASK. Tako je pun entuzijazma krenuo na prvi trening nadajući se da će biti primljen. Usledilo je ogromno razočaranje. Nije mogao da trenira, jer BASK nije imao pionire. Trener Ciga Nikolić mu je rekao da proba u Zvezdi ili Partizanu. Dva meseca je skupljo hrabrost da ode na stadion JNA i javi se onima koji treniraju pionire. Kada je napunio 11 godina okuražio se i otišao na trening.

„U Partizanu je bio običaj da se selekcija za pionire vrši prvog aprila kada se treniralo napolju. Samo oni koji su prošli prvu selekciju su mogli da rade u sali ispod istočne tribine. Ipak, ja sam se prošvercovao među njih i „uvalio” na trening. Duca Nenković nam je zadao vežbu da sa kraja na kraj sale „pimplamo” loptu na glavi. Nikada ranije to nisam ni probao. Uzeo sam loptu sa zebnjom da neću uspeti i da ću prvi ispasti. Međutim, tada me Bog prvi put u životu pogledao. Lopta se prosto zalepila za moju glavu i prvi sam završio vežbu, a da mi lopta nijednom nije pala na zemlju. Trener me pohvalio pred svima. U tom trenutku garantovano nije bilo srećnijeg i ponosnijeg deteta na svetu, ali već na kraju treninga je usledilo razočaranje. Virgil Popesku koji je bio prvi trener pionira mi je rekao da dođem 1. aprila kada počnu treninzi napolju,“ bio je čvrsto rešen da ne odustane od namere da jednog dana postane igrač Partizana.

Prvi april je dan šale, ali za Pauna je značio početak sjajne karijere. Neko sa nebesa je opet video veliki talenat koji se sam nudio trofejnom klubu.

„Već na prvom treningu Popesku i Nenković su nas podelili na dva gola. Sa jedne strane su bili „starosedioci” koji su trenirali od ranije, a na drugoj klinci koji su prvi put došli na trening. Za svako mesto među „novajlijama” su bila po četiri kandidata. Izabrana su desetorica i tražilo se levo krilo. Iako se javljao za svaku poziciju, Popesku ga je poslednjeg video i stavio na levo krilo. Rekao sam sebi, Blagoje sad ili nikad. Bog me opet pogledao. Bio sam najbolji i postigao dva gola,“ sa zadovoljstvom zbori Paun, koji je konačno ostvario san da postane član Partizana.

Od tog trenutka karijara Paunoviće je išla meteorskom brzinom. Sa 18 godina je debitovao za prvi tim na Grbavici protiv Željezničara. U tom meču Branko Rašović je slomio nogu Josipu Zemki. Usledila je kazna i Paunović je na duže vreme osigurao dres sa brojem pet. Kada je došao u Beograd Blagoje je svakog leta išao u selo kod strica Svetislava. Svetislav je bio domaćin čovek. Pravio je najukusniju dimljenu šunku, a proizvodio i najlepšu rakiju. Najveći problem mu je bio kako da ispeče rakiju. U selu bio jedan kazan, a šljiva na tone.

Stric mi je ispunjavao sve želje, a njegovu šunku sam prosto obožavao. Istina, kasnije sam voleo i njegovu rakiju (smeje sa Paunović dok se seća tih dana). Uvek se žalio kako mu propadaju šljive jer je redovno poslednji dobijao kazan za pečenje pošto mu je kuća bila među poslednjim u selu. Kada sam dobio prvu platu kupio sam mašinski kazan za pečenje rakije i odneo ga stricu koji se strašno obradovao tom neočekivanom poklonu,“ nikada nije krio da je bio veliki ljubitelj i uživalac srpske hrane i pića. Zbog ovog drugog mnogi su mu zamerali.

U vreme kada je nosio dres Partizana Paun je bio veliki prijatelj sa imenjakom, bivšim golmanom Istatovim. Postali su kumovi, ali kumstvo, široka balkanska duša i boemski duh su ga koštali nesporazuma sa čelnicima kluba.

„Istatov je iz Strumice u leto 1975. poslao brata sa kamionom punim lubenica da ih proda u Beogradu. Pitao me je gde bi bilo najbolje da ih prodaje. Rekao sam da odemo u Blok 45 jer tamo nije bilo pijace. Otišao sam sa njim i čitav dan smo ih prodavali. Slike su koji dan kasnije objavljene u Tempu, a tadašnji predsednik kluba, general Lekić me žestoko izvređao govoreći da kaljam ugled kluba i da takav čovek ne može nipošto da nosi dres Partizana. Nekoliko meseci sam bio u nemilosti i na zimu sam otišao u Utreht,“ uvek je bio ponosan na svoje prijatelje i kumove.

Sa 20 godina je debitovao za „A” reprezentaciju, a 1968. godine bio standardni član čuvene half-linije Pavlović – Paunović – Holcer koja se plasirala u finale Kupa nacija u Italiji. U polufinalu je pobeđen tadašnji prvak sveta Engleska (1:0) za koju si igrali Bobi Čarlton, Mur, Peters…

„Naravno, da ću taj meč pamtiti čitav život. Čuvao sam Petersa. Nisam mu dao da trepne. U finišu utakmice Džaja je majstorski, posle centaršuta Musemića, postigao gol odluke. Bila je to senzacija. U finalu smo nadigrali Italiju, ali nas je sudija Dinst pokrao. Nije svirao čist penal nad Pavlovićem i na kraju je bilo 1:1. U ponovljenom meču smo bili kao isceđen limun. Deprimirani, bez snage, sa nekoliko povređenih igrača i izgubljen meč 2:0,“ samo su minute delile Paunovića i Jugoslaviju od od titule evropskog prvaka.

Posle Italije celi svet je znao za klinca iz Vojvode Mišića. Proslavio je ulicu, Beograd, Partizan, Jugoslaviju. Sa 28 godina je otišao u Utreht pa u Ameriku gde je igrao u Oklendu. Igračku karijeru je završio u boemskom društvu u Sinđeliću, a zatim se posvetio trenerskom pozivu. Nikada nije dobio pravu priliku u najdražem klubu. Uvek su „sumnjali” u njega. Za razliku od mnogih trenera koji misle da su uhvatili „Boga za bradu” i da za njih ne postoje tajne u fudbalu, Paćo je uvek govorio da su dva čoveka najviše uticala na njega.

„Florijan Matekalo i Ivica Osim su presudno uticali na moj trenerski put. Kada sam radio sa mlađim kategorijama Partizana, Florijan Matekalo me mnogo toga naučio. Neverovatno, kako je Conja znao sa decom koja počinju da treniraju. Znao je da „namiriše” talente. O Osimu mogu samo da kažem da je on trenerski vanzemaljac. Za godinu dana, koliko sam mu bio pomoćnik, naučio sam više nego od svih ostalih trenera. Koliko samo taj čovek voli fudbal. Sedeli smo po čitave noći i pričali o fudbalu. To su za mene bila predavanja iz kojih sam shvatio suštinu trenerskog poziva,“ nikada nije krio od koga je najviše naučio.

Ispisah priču o jednom davno zaboravljenom asu, nekada poznatom širom Evrope. Njegov život je bio lomatanje sudbine, ispunjeno dizanjem i padanjem, a on dobar kao svetac. Nikada nije mogao da se naljuti, čak ni namršti. Na stadionu JNA je ostavio dobar deo svoje mladosti i dobar deo svoje snage, prolio mnogo znoja. Takav beše Blagoje Paunović Paun legendarni centarhalf Partizana koji nas je napustio 9. decembra 2014. godine. Bio je redak spoj skromnosti i velikog imena. Iza plemenitih i časnih ljudi ostane sećanje kojeg se uvek uz osmeh lepo podsetiti.

Bonus video