Derbi Premijer lige između Liverpula i Mančester Sitija odlučen je jednim golom i doneo je pobedniku tri boda, ali njegov potencijalni značaj mnogo je veći od toga. O tome kako su dva vodeća engleska i evropska kluba reagovala na velike letnje promene, u kakvim okolnostima su stigli na veliki obračun, kako je utakmica postavljena, kako je tekla i kakve bi implikacije mogla da ima za nastavak sezone čitajte u velikoj trodelnoj priči.

U današnjem prvom delu bavimo se Liverpulovom situacijom. Veliki letnji zeokret, loš početak sezone i nedelja puna akcije prethodili su utakmici jeseni za ekipu Jirgena Klopa.

Klasični nokaut

Kada je u junu izašao raspored ove neobične, Mundijalom presečene sezone u Premijer ligi, velika većina globalnih ljubitelja fudbala instinktivno je prvo potražila okršaj dva tima koja su obeležila prethodne četiri sezone. Rivalstvo Liverpula i Mančester Sitija svakom starijem od 12 godina deluje veoma rogobatno, neprirodno, uz medijsko preterivanje i neukusno, ali rivalstvo ova dva menadžera i ove generacije dva tima korak po korak ide ka epskim razmerama.

Gotovo svaki put kada se jedni naspram drugih nađu momci koje biraju Pep Gvardiola i Jirgen Klop dobijemo sve ono zbog čega je ovaj sport najpopularniji – kvalitet, intenzitet, ritam, emocije, intrigu, kontroverzu, elitne poteze i neverovatne greške. Nedeljni okršaj možda je doneo samo jedan gol, ali je zabava bila apsolutno vrhunska.

U ovom posebnom slučaju je i sudbina umešala prste jer se utakmica dobrim delom (preko pola sata) preklopila sa El Klasikom. Duel Reala i Barselone, duže od decenije smatran kraljicom svih utakmica na planeti, ostao je u dubokoj senci i po gledanosti i po kvalitetu sadržaja, a posebno iz ugla čiste zabave (gde su Real i Barsa još od Murinjovog odlaska iz Madrida izgubili draž). Era španskog dvovlašća sada je i fromalno prošla, a Premijer liga je svoju generalnu dominaciju podigla na taj nivo, da joj više ni El Klasiko ne može ništa.

Jedan od najinteresantnijih aspekata okršaja dve ekipe sa severozapada Engleske je odnos njihovih trenera, koji je bukvalno kao naručen. Pre svega, traju veoma dugo (sedma zajednička sezona i 18. meč), posebno za današnje standarde. Među njima nema grljenja i ljubljenja, koje je postalo redovni pratilac fudbalskih utakmica, ali nema ni otrova, tako uobičajenog u sportu. Ogroman respekt, vidljiv i kad su zajedno, ali i kada nisu, još veća želja da se onaj drugi prevlada. Taman kako treba. Kao prirodni neutralac (dva najveća rivala mog omiljenog kluba) apsolutno uživam u njihovom rivalitetu.

Odnos snaga svakako je uticao na to. Pep je i u Nemačkoj i u Engleskoj vodio moćniji i bogatiji klub, a Klop onaj koji je mnogo omiljeniji u narodu. Katalonac je apsolutni miljenik štreberske analitičke zajednice, a Klop običnog čoveka. Pep je po broju trofeja neuporedivo uspešniji, ali Klop sa mnogo manjim resursima uspeva da parira i u doba direktnog rivaliteta jedini je stigao do svetog grala, trofeja Lige šampiona. Sitijev menadžer je u toliko navrata za dlaku pobegao rivalu, a Liverpulov opet ima upadljivo bolji međusobni skor (iako je Siti dao gol više). I jedan i drugi zato uvek imaju i te kako šta da dokažu jedan drugom.

Okolnosti su ovog puta uredile da mnogo više razloga da dokazuje ima trener domaćih, što je u velikoj meri odredilo zbivanja na terenu.

Sve je propalo

Posle srazmerno uspešne prošle sezone (titula Sitiju, ali uz neočekivanu dramu, bez ijednog kup finala; oba domaća kupa Liverpulu, ali su u poslednjem meču ostali bez oba važnija trofeja i istorijskog kvadrupla) obe ekipe su se pojačale rano i dobro i krenule u iščekivanu rekonstrukciju odričući se bitnih igrača u napadu. Sredinom leta konsenzus je bio da nas čeka trka udvoje, verovatno još neizvesnija od one prethodne.

Impresivna pobeda Liverpula u Komjuniti šildu poremetila je mozak mnogima u engleskom fudbalu. Na osnovu tih 90 minuta medije su zatrpale priče o krizi u Sitiju, sumnje oko vrednosti Erlinga Breuta Holanda, Crveni su se lagano premestili iz kategorije “verovatni prvi pratilac” u kategoriju “blagi favorit za titulu”.

A onda je, već sledećeg vikenda krenula liga, a točkovi na Klopovoj mašini najpre su se klatili, da bi u potpunosti otpali na Old Trafordu, u utakmici koju su neki zbog forme dva kluba nazvali “El Tragiko”. Junajted, kojim je koji dan ranije Brentford obrisao pod, nadigrao je i pobedio Liverpul, koji je iz milosti prestao da im posle 50 minuta zatrpava mrežu prethodne jeseni na istom mestu.

Moćni Klopov tim našao se u zoni ispadanja sa dva boda. Iako su od tada uspeli da dobiju dve ligaške utakmice i dva meča Lige šampiona, nastup im je i u narednim nedeljama bio veoma traljav, a napuljski sunovrat delovao je kao potvrda da se ova era slavne klupske istorije završava brzo i bolno (od Klopovog dolaska već su dvaput gubili u Napulju, jednom bukvalno bez ispaljenog metka, a na kraju podigli pehar LŠ). Poraz od Arsenala mnogima je delovao kao overavanje karte za prosečnost u jednom pravcu.

Simptomi i uzroci

Simptomi Liverpulovog pada bili su vidljivi golim okom. Tri najvidljivija imaju ime i prezime (i to imena i prezimena prve tri zvezde kluba), ali svaki od njih ima i dublje uzroke. Grupisanje povreda na jednom delu terena izaziva refleksnu paniku medju navijačima Liverpula posle masakra odbrane u 2020/21, a ovog puta pogođen je vezni red. U Klopovom sistemu taj deo tima ima presudnu ulogu u odbrani, a veća propusnost sredine omogućava da se vide problemi u zadnjem redu.

Možda to što klub koji je već otpustio menadžera ima bolju odbranu od Liverpula i nije tako strašno kao što zvuči (problemi Vulvsa su i tako na drugoj strani terena), ali ništa ih ne može oprati od toga što do defanzivnim statistikama gledaju u leđa odbrani koju je postavio Stivi Dži i u kojoj igra jedan Tajron Mings.

Subjektivno najveći problem u odbrani Liverpula je forma prve zvezde Virdžila van Dejka. Njegov zenit potrajao je godinu i po dana, tokom kojih je delovao zaista čudesno, dobrim delom svojom zaslugom, delimično i zaslugom odličnog sistema. Već tokom 2019. u njegovoj igri su se pojavljivale ozbiljne rupe, a posle teške povrede nikad više nije igrao na tom nivou. Ali na početku ove sezone VvD se spustio za još koji stepenik, pa smo viđali i to da protivnik da gol iz naskoka na njega, da fizički gubi ključne duele, a loši pasovi su postali neprihvatljivo učestali. Iako nije objektivno najveći problem Virdžil više nije bio stub ove odbrane, a spektakularni nastup protiv Sitija zapravo će najbolje pokazati koliko je pao u prethodne tri godine.

I statistički je odbrana bila glavni problem tima. Dozvoljavali su protivniku da mnogo lakše ulazi u 16m (vidi pod: povrede u veznom redu), ali još alarmantnije – kada bi oni došli tamo, bili su neuporedivo opasniji. U prošloj sezoni Liverpulova odbrana bila je druga u ligi po manje-više svim najbitnijim parametrima.

U prvoj četvrtini ovog šampionata u oči upada jedan podatak: Klopov tim je najgori u ligi u kategoriji koja se nalazi pod šifrom xGA/s, u prevodu: kada bi protivnik došao u priliku da šutne (što uzgred i dalje nije bilo često), najbolje izglede da i zatrese mrežu imao je baš protiv Liverpula. U nastavi jezika posle prevoda neke reči, fraze ili sintagme pitaju vas da je upotrebite na primeru, dakle: u kontri Arsenala 3 na 3 (već po sebi opasna situacija) Trent Aleksander Arnold iz čista mira napusti centralno mesto i napadne Martinelija, kojeg već pokriva jedan igrač. Zaletanjem ne samo da ne omete Brazilca, nego i blokira svog saigrača, sto Arsenalovo krilo koristi i laganim korakom unazad otvara sebi liniju dodavanja. Trećem defanzivcu Liverpula ostalo je da bira kog rivala će pokriti. Logično kreće ka centralnom (veći xG), što ostavlja njegovog igrača otvorenog. Sledi dobar pas i rutinska realizacija za 2:1.

TAAKT (Trent Aleksander Arnold kao takav)

Ovaj primer nije baš tipičan, ali je veoma ekstreman, samim tim i vrlo zgodan da se pokaže na koji način delovanje igrača Liverpula stavlja protivnika u bolju šansu. Tipična situacija bila bi: visoki centaršut sa desne strane na dalju stativu, gde (ubaci ime) rutinski nadskače Trenta i postiže gol. Nisam brojao, ali subjektivni osećaj je da smo u 2022. to videli osam puta.

Priča o Trentu vrti se već dugo, od mene ste već više puta mogli da čujete tezu da je najslabiji odbrambeni igrač među formalnim defanzivcima u celoj Premijer ligi. Ali to odavno više nije moja teza, već premijerligaški standard. Već prošle godine timovi su počeli da ga sistematski targetiraju, a ove sezone to rade svi redom.

Trentove neobične igračke osobine i karijera oduvek su ga držali u centru pažnje medija. Lokalni momak (odrastao na korak od trening centra u Melvudu), izuzetne inteligencije (odličan šahista), štrčao je u namontiranom timu koji je Edvards napravio za Klopa. Dok su svi ostali bili u najboljim igračkim godinama ili ulazili u njih, Aleksander Arnold je još bio tinejdžer, ali je već bio dovoljno dobar. A ako je neko veoma dobar sa 18, kakav će tek biti sa 28, je li?

Njegov forte je bez sumnje duga lopta, ne samo zbog toga što veoma daleke mete pogađa precizno, već i zato što te lopte lete veoma brzo. U modernom fudbalu, kada skoro svaki od 1000-2000 najboljih igrača može skoro sve sa loptom, kriterijum je da li to može u brzini, pod pritiskom protivnika i pod mentalnim pritiskom okolnosti. Kao neko ko može da se izbori za poziciju i onda pošalje munjeviti pas od 60-70 metara Trent Aleksander Arnold izgradio je ne samo imidž, nego i brend. Koliko smo samo puta mogli da vidimo ozbiljne ljude sa tezom da je on najbolji desni bek na svetu, i validnim statistikama kojima potkrepljuju tu tezu.

I baš tu se krije problem. Da bi Trentove statistike izgledale toliko čudesno, morate da ga poredite sa bekovima ili odbrambenim igračima u celini. Najviše asistencija među defanzivcima, najviše stvorenih šansi među defanzivcima… Jasno vam je. Jer, ako te iste brojeve uporedite sa krilima ili veznim igračima, on je i dalje dobar, ali ne i poseban. Ali Trent nije dobar defanivac, zapravo više ili manje uopšte nije defanzivac i to je iz sezone u sezonu sve jasnije.

Da tako bude postoje objektivne i subjektivne okolnosti. Objektivne su vezane za strateške promene u Liverpulu. Presing je pitanje volje i snage, a volja i snaga vremenom opadaju. Liverpul zato iz sezone u sezonu igra presing sve manje (zapravo je podmlađivanje iz prošle i ove nagoveštaj da bi mogli tome da se vrate), što svako malo primeti neko od uglednih trenera. Stvar sa Trentom je u tome da je gotovo sve dobro što on donosi u odbrani presing (o čemu je pričao i Klop u onom nedavnom izlaganju, koje je istovremeno bilo potpuno tačno i sasvim netačno, jer to o čemu je pričao pokriva svega desetak procenata situacija u kojima je Trent usosio Liverpul u 2022). Što je manje presinga, njegova odbrana je sve više u problemu. Činjenica da je u specifičnom načinu na koji Klopov tim napada on ključni kreativac postavlja izazov koji je sve teži za stručni štab, jer je u odbrani mnogo teško sakriti igrača zadnjeg reda.

I tu dolazimo do subjektivne strane priče. Aleksander Arnold za sve vreme u prvom timu nije napredovao u pozicionoj odbrani dovoljno da ne bude kostantna meta svih protivnika. Ove sezone problemi su još veći jer njegov govor tela i kretanje tokom meča šalju lošu poruku. Mnogo puta sam od navijača Liverpula čuo da imaju utisak da Trent ne želi da se potrudi. U svakom timu to bi bio veliki problem, a u onom koji je toliko iznad zbira pojedinačnih vrednosti, koji je kompletno izgrađen na zajedničkom duhu i žrtvovanju jednih za druge problem je još i veći. Zbog toga je njegov izostanak na startu derbija bio zapravo prednost za Liverpul.

Trent nije jedini “najbolji bek na svetu” koji to zapravo nije. Onaj drugi, Kanselo, ima totalno drugačiji set kvaliteta, neke od njih u toj meri iskazuje da sam ga za ovu utakmicu prigodno nazvao bekom šuterom, a on mi uzvratio odigravši u ključnom trenutku ključnog meča odbranu vrednu beka šutera. Zaleteo se na Salaha kao Trent na Martinelija, Egipćanin ga je otresao kao opali list sa rukava, istrčao rutu i smestio loptu u mrežu. No, o tome ćemo posle.

Ako je trozubac u kvaru…

Za razliku od odbrane, napad je i dalje pri vrhu. Zapravo, u nekim bitnim kategorijama je na samom vrhu (broj dodira s loptom u protivničkih 16m). Kad je u pitanju kvalitet šansi oni su takodje u gornjem domu, ali ne na prvom mestu (xG/s im je opao za desetak posto). U prevodu, Liverpul nema samo kontrolu nad većim delom terena, već veoma lako dolazi i u opasne zone protivnika. Ali kad se tamo nađe, ne uspeva to da pretvori u zicere na koje smo navikli. Idemo na kontekst.

Siguran sam da će mnogi odmah uskočiti sa “pa da, Mane”. Pa ne. Liverpulov primarni strelac već pet godina je Salah, a njegova kriza nije počela letos, nego još u januaru. Posle briljantne jeseni, tokom koje je neko vreme bio sigurno najbolji igrač na svetu, Egipćanin se po povratku sa AFCON-a nikad nije vratio u formu. Osim lošeg učinka bio je upadljivo nezadovoljan i mnogi su očekivali da bi mogao da promeni klub, jer je Liverpul u napadu već sve pripremio za početak rekonstrukcije tima.

U čemu je problem? Tim koji su Edvards i Klop skockali bio je vrlo specifičan, a njegova najupadljivija osobina je atipično visok udeo učešća bočnih igrača u napadu. Tako su u ekipi sa Enfilda tri primarna asistenta dva beka i bočni napadač, a dva primarna realizatora oba bočna napadača.

Da bi to bilo moguće, centralna trojka imala je primarno defanzivnu, a ne kreativnu ulogu, a centralni napadač bio je gospodar prostora, koji je otvarao i prilagođavao potrebama saigrača, a ne fokalna tačka napada, kao u većini klubova. To se očitavalo i u poziciji na terenu – Firmino bi se spuštao po loptu duboko ili odvlačio protivnike na stranu, a Mane i još više Salah kretali su sa boka ili iz međuprostora u srce šesnaesterca. Takav sistem učinio je Liverpul gol mašinom, a dvojicu Afrikanaca gurao u vrh liste strelaca.

U januaru 2022. u klub je stigao Luis Dijas, krilo visokog potencijala, koje se vanredno brzo prilagodilo Premijer ligi. Pojava igrača na poziciji levog krila uslovila je da se Sadio Mane prebaci u sredinu, što je imalo dvostruki efekat. Prvo, u napadu je Mane ostajao visoko, zbog čega Salah nije mogao da se uvlači u sredinu koliko je to radio sa Firminom. Drugo, bez Firmina prva linija odbrane bila je znatno slabija (kada je godinu i po ranije stigao Žota problema nije bilo, jer je Portugalac izuzetan defanzivac, više o tome kad stignemo do utakmice).

Ta promena baš je loše legla Salahu, koji je bukvalno gurnut u stranu. Njegov protagonizam je opao, nervoza rasla, birao je teže pozicije za šut, morao da izbaci jednog ili dvojicu rivala više nego što je navikao. Dijas je na drugom krilu briljirao, i to je dobrim delom doprinelo da rezultati ne popuste, ali se hijerarhija u timu bitno poremetila, a i u samom ishodištu pitanje je da li je njegov dobri učinak dovoljan da nadomesti Salahov pad.

Da biste shvatili koliko je geometrija u fudbalu bitna poslužiću se primerom najboljeg srpskog aktivnog fudbalera. Dušan Tadić se i u Sautemptonu i u reprezentaciji Srbije suočio sa identičnom situacijom, kada novi trener pokvari sistem koji radi. U obe situacije (kod Kumana i Muslina) radio je sistem 4-3-3, koji je njemu ostavljao dovoljno prostora za rad i rezultati nisu izostajali. Dolazak Piela i Krstajića doneo je prelazak na 4-2-3-1, u kojem je srpski as bivao prikovan uz desnu aut liniju i direktno poslat na protivničkog beka, sa mnogo manje opcija uvlačenja u sredinu (jer ga tu već čeka saigrač). Prelazak u Ajaks svakako je rešio problem na klupskom nivou, a u reprezentaciji je morao da sačeka promenu selektora, i renesansa majstora iz Bačke Topole se nastavila.

Ispostavilo se da je januarska promena samo uvod u strateški zaokret Liverpula ka pravom centarforu, koji je doveden za veliki novac. Darvin Nunjes je prošao sve amplitude modernog javnog života – na debiju je proglašen novim Endijem Kerolom jer je u Bangkoku promašio prazan gol, već posle Komjuniti šilda njemu su se divili, a Erlingu smejali, a sad je opet nepopularan među svojim navijačima.

Bitnije od Darvina je ipak ono što se događalo sa Salahom, a to je nastavak velikih problema, sledstveno i problemi za Liverpul. Jedino mesto gde su se oni videli bio je semafor. Igra je bila dobra, tim je imao i kontrolu, i penetraciju, i dovoljan broj ljudi u napadu. Samo nije imao rezultate. Cele sezone Liverpul je dobio xG bitku u svakom meču osim onog s Junajtedom, gde su bili toliko slični da su metodologije ostale podeljene oko toga ko je uspešniji. Po svemu trebalo je da prvi oktobarski meč dočekaju u top 4, ali su zapravo bili u donjem delu tabele, bliže zoni ispadanja nego mestu koje vodi u Evropu.

Onda se dogodila utakmica na Emirejtsu. U severnom Londonu Arsenal ih je pregazio i statistički i golim okom. Klop bi svakako pomenuo i nemerljivi doprinos tandema Oliver-Ingland, ali čak ni to ne može skrenuti pogled sa činjenice da su Crveni bili kreatori svog sunovrata. Alarm se oglasio.

Reakcija je stigla u Glazgovu, gde su se kockice odjednom složile. Nekako je i logično, s jedne strane tim koji besomučno jaše sreću i iza nekog ugla ga čeka puna mreža, sa druge tim koji poštuje procese, sve radi kako treba, samo nikako da klikne.

Mimika Mohameda Salaha u tih pet minuta dovoljna je da ispriča celu ovu priču. Nervozni Egipćanin je ušao za poslednju četvrtinu utakmice koju treba privesti kraju i konačno je tamo gde želi da bude, unutar 16m poludesno. Na prvi gol reagovao je tužnim grčom na licu, kao da je hteo da kaže: “Zar je moguće da vam nije jasno”? Pet minuta kasnije, odmah posle trećeg, video se osmeh iskrenog olakšanja. Mo se vratio sa AFCON-a, posle puta od devet meseci, kao da je bio sa junacima Sjenkjevičevog klasika “Kroz pustinju i prašumu”.

Liverpul je već jednom zatrpao mrežu ove sezone (i učinio uslugu Bornmutu, poteravši Parkera, čime se otvorio prostor da Gari O’Nil istakne kandidaturu za menadžera sezone), ali osećaj je ovog puta bio sasvim drugačiji. Bio je neophodan stvarno loš dan na poslu da bi stvari legle na svoje mesto. Potpuno iznenada Klopova ekipa je bila sasvim spremna za ono što je čeka u velikom derbiju.

(u nastavku: Nezaustavljivi Robot i ko će koga)