Svedoci smo da poslednjih sezona u Evropi ima sve manje kvalitetnih igrača na poziciji klasične petice, onih stamenih centara koji pružaju čvrstinu u reketu, kako u odbrani, tako i u napadu.

Malo je danas tih vladara reketa koji mogu da ponesu ekipu na svojim ramenima i da u ključnim trenucima uhvate skok, sa krvavim laktovima i pocepanim dresom, proguraju loptu kroz protivnički obruč.

Završnica sezone i potraga za pojačanjima

Kako se košarkaška sezona u Evropi bliži kraju, a utakmica ima gotovo koliko i lišća na granama u poznu jesen, za ozbiljne evroligaške ekipe to je jasan znak da je vreme za završne pregovore sa igračima koje su odabrale kao potencijalna pojačanja za narednu sezonu.

Poseban fokus biće na dovođenju kvalitetnog centra koji bi trebalo da pomogne timu da ostvari što bolji plasman u najjačem evropskom klupskom takmičenju, u kojem će svaka ekipa u predstojećoj sezoni odigrati najmanje 38 kola! O tome će se mnogo više govoriti tokom leta, posebno iz ugla igrača koji će upravo toliko utakmica morati da iznesu na svojim leđima i to samo u Evroligi.

NAJČITANIJE NA SAJTU SPORT KLUBA

Zvezdan Terzić: Država nas oštetila zbog KK Crvena zvezda

Balša Koprivica napušta Partizan, zamena je spremna

„Pokvareni Piksi sklonio Lazovića, a valjao mu za raspale Bugare“

Upravo ta činjenica biće jedan od ključnih razloga zbog kojih će većina ekipa biti prinuđena da na svakoj poziciji ima minimum tri, a po mogućstvu i četiri košarkaša sličnog kvaliteta. Ovo „gomilanje“ igrača u rosterima proizilazi iz potrebe za što širom rotacijom tokom sezone – kako bi se smanjio rizik od povreda i zamora, a tim održao visok nivo performansa u kontinuitetu.

Američka košarka sve više usisava talente

Ono što bi košarci u Evropi moglo ozbiljno da naškodi u godinama koje dolaze jeste kvalitet igrača do kojih mogu da dođu. Planirano proširenje NBA lige za još dve ekipe samo je deo problema. Sve više novca sliva se u NBA razvojnu ligu, gde timovi velikodušno plaćaju igrače da ostanu u sistemu, čak i ako jedva izlaze na parket. Minutaža minimalna – zarada maksimalna.

Da ne pričamo o tome koliko se mladih talenata odlučuje da se oproba na koledžu, posebno sada kada pored obrazovanja i diplome mogu da zarade ozbiljan novac, o kojem su do pre nekoliko godina mogli samo da maštaju u Evropi ili nekom drugom delu sveta.

Takođe, na broj kvalitetnih košarkaša koji žele da se takmiče u Evroligi dodatno mogu da utiču i novci kojima „mašu“ klubovi iz Japana i Kine – zemalja koje svake godine sve više ulažu u igru pod obručima.

Zbog svih pomenutih razloga, dolazimo do zaključka da su igrači koji nastupaju u Evropi sve stariji. Upravo su oni koji su rođeni pre trideset i više godina ti koji žele da se okušaju na evropskoj sceni ili da se posle bogate karijere ovamo vrate.

Sećanje na „prave“ centre

Da ne zalazimo previše duboko u istoriju evropske košarke i ne tražimo igrače iz daleke prošlosti, postavlja se pitanje: koji vam igrač prvo pada na pamet kada neko kaže: „E, on je bio stamen centar“?

Meni se po glavi vrzmaju imena poput Majka Batista, Nikole Pekovića, braće Lavrinović, Željka Rebrače, Luisa Skole… Siguran sam da svako od vas ima barem dva-tri favorita na koje će pomisliti.

Upravo zbog toga slede i dodatna pitanja: ko bi od centara koji danas igraju u Evroligi mogao da parira tim velikanima po snazi, umeću i borbenosti? Da li bi moderni centri mogli u napadu da im naprave problem, a pitanje je i da li bi uspeli da ih odbrane, odnosno da se sačuvaju od njihovih najboljih poteza? Nisam siguran da bismo dobili mnogo pozitivnih odgovora koji bi išli u prilog današnjim „vladarima reketa“.

Promene u taktici

Taktika u evropskoj košarci u poslednjoj deceniji doživela je značajne promene, a razlog tome je činjenica da igrači pod košem nemaju više kvalitet potreban da lopta veći deo vremena bude u njihovim rukama.

Nekada su se akcije pravile za centre kojima se čistila strana, kako bi svojom besprekornom leđnom tehnikom pravili velike probleme svojim čuvarima – bilo u igri „jedan na jedan“ ili kada bi, nakon udvajanja, sa lakoćom pronalazili saigrače koji su ostajali sami na pozicijama za šut. Takav stil igre zahtevao je dominantne i tehnički potkovane igrače, koji su mogli da kontrolišu ritam i kreiranje igre u ključnim trenucima.

Danas je igra sa dva centra prava retkost i smatra se gotovo misaonom imenicom, jer treneri ne vide prednost u postavljanju dva teškaša ispod koša. Mane koje takve kombinacije donose razlog su za oprez i izbegavanje takvih taktičkih rešenja.

Primera iz Evrolige ima mnogo

Prošle nedelje centar Olimpijakosa Mustafa Fal zadobio je tešku povredu zbog koje će propustiti gotovo celu sledeću sezonu. U redovima grčkog kluba odmah su upaljene crvene lampice, a zabrinutost je, po mišljenju mnogih, trebalo da postoji već ranije – onog trenutka kada su se pojavile sumnje da će Nikola Milutinov napustiti ekipu iz Pireja.

Reprezentativac Srbije jedan je od retkih igrača koji u svom košarkaškom arsenalu poseduje sve karakteristike centara „stare škole“. Ipak, poslednje dve sezone deluje kao da ga u klubu ne koriste na adekvatan način, što se najčešće pripisuje treneru Barcokasu – i baš zbog toga su pokrenute priče o odlasku.

Povreda Fala, eventualni odlazak Milutinova, pa i Mozesa Rajta, ponovo su otvorili priču o Filipu Petruševu, koji je poslednjih nekoliko leta jedan od najčešće pominjanih visokih igrača kada se govori o transferima. Još jedan reprezentativac naše zemlje je igrač koji bi predstavljao izuzetno pojačanje za bilo koji tim, ali o svemu i dalje odlučuje ekipa Olimpijakosa, koja sa Petruševim ima važeći ugovor.

Crvena zvezda ima veliku želju da otkupi Filipov ugovor od šampiona Grčke i da oko njega gradi ekipu za narednu sezonu, ali će sada morati da sačeka i vidi kakvi su planovi Olimpijakosa.

Stariji centri kao kratkoročna rešenja?

U grčkim medijima pojavila se informacija da bi Devin Buker mogao da bude rešenje za prazninu u reketu Olimpijakosa. Ipak, nameće se logično pitanje – mogu li iskusni, ali vremešni centri poput Bukera zaista da budu nosioci igre i donesu prevagu koja je neophodna ekipi s visokim ambicijama?

Za tim poput Olimpijakosa, koji u svakoj od 38 evroligaških utakmica mora da ide na pobedu, svako pojačanje mora biti pažljivo odmereno – ne samo po imenu, već i po realnom doprinosu na parketu.

Videli smo na primeru Fenerbahčea, koji je ove sezone pokušao sa Bobanom Marjanovićem na poziciji centra, da je „godina proizvodnje“ ipak učinila svoje i da popularni Bobi više nije na onom nivou na kom su trenutno igrači deset i više godina mlađi.

Nema adekvatnih zamena

Kada se postavi pitanje o kvalitetu centara koji bi trebalo da zamene one najbolje, primer Panatinaikosa iz ove sezone to najbolje ilustruje. Klub je usred takmičenja izgubio svog najvažnijeg centra, Matijasa Lesora, što je značajno oslabilo njihovu igru u reketu.

Uprkos dovođenju dva nova igrača kao njegove zamene, oni nisu uspeli da popune nastalu prazninu. Pored toga, igrači koji su do tada delili minutažu sa Lesorom nisu pokazali dovoljno kvaliteta da preuzmu veći teret, što je dodatno oslabilo timsku igru. Ovaj problem u rotaciji na centarskim pozicijama direktno se odrazio na rezultate, koji su, zbog nedostatka stabilnosti i kvaliteta u ključnom segmentu igre, ove godine izostali.

Nekadašnji velikani kao zlatni standard

Bez namere da umanjujem značaj profesionalnih sportista koji svojim radom zarađuju za koru hleba, treba istaći da igrači poput Gilespija, Vilisa, Jusufe Fala, Tarika Bleka, Kalife i Usmana Diopa ne bi mogli da pariraju Aleksu Mariću, Nenadu Krstiću, Gustavu Ajonu, Ekpe Judu, Matjažu Smodišu, Dejanu Milojeviću i mnogim drugim velikanima Evrolige.

Tržište se, kao što smo rekli, smanjuje i kvalitetnih igrača pod košem sve je manje. Biće sve teže pronaći nove nosioce igre u Evroligi u sezonama koje dolaze.

Za kraj, uživajte…