Nigerija i fudbal. Kao debitanti su bili na dva minuta do prolaska u četvrtfinale Svetskog prvenstva u SAD. Usput su stilom igre osvojili sve koji fudbal vole, definitivno ustanovili Nigeriju kao silu u afričkom fudbalu i ostavili lepa sećanja navijačima širom sveta, pogotovo onima čiji je pogled na sport više romantičarski nego poslovni.

Nigerija: Kontekst

Kao i skoro svaka zemlja „crne Afrike“, Nigerija ima nestabilnu prošlost i istu takvu sadašnjost, i takođe podeljena po verskim i plemenskim osnovama o čemu se nije mnogo vodilo računa kada su se crtale granice „nacionalnih država“.

Bili su britanska kolonija koja je stekla nezavisnost 1960, a sedam godina kasnije počeo je krvavi građanski rat kada su se tri oblasti na istoku proglasile Republikom Bijafrom (preporučujem vam knjigu „Pola žutog sunca“ Čimamande Ngozi Adiči).

Rascep je i tada postojao na liniji muslimani/hrišćani, on i dalje tinja sa povremenim rasplamsavanjima poput pojave ekstremističke organizacije Boko Haram i brojnim vojnim pučevima u bližoj i daljoj prošlosti.

U takvoj situaciji fudbal postaje mnogo više od sporta, postaje i oruđe jedinstva, možda i stvaranja nacije. Kako je rekao Majkl Bilig, „zamišljena nacija koju čine milioni deluje mnogo stvarnije deluje kada je predstavljaju jedanaestorica ljudi sa imenom i prezimenom“.

Pošto je 1978. i 1990. godine bila veoma blizu, Nigerija je napokon 1994. godine izborila debitantsko učešće na Mundijalu. Osim što su kući doneli mnogo radosti, Super orlovi su lepršavom igrom i talentom osvojili srca onih koji fudbal vole i gledaju ga kao igru.

Ko je taj Holanđanin?

Za plasman na Mundijal 1990. godine Nigeriji je bio potreban bar bod na gostovanju Kamerunu. Izgubili su, Kamerunci su u Italiji dogurali do četvrtfinala, a Nigerijce je preuzeo Klemens Vesterhof, do tada malo poznati holandski stručnjak koji je prethodno poslednji put bio trener Vitesea u sezoni 1984/1985.

„Selektor nam je jasno stavio da znanja da će nas naterati da se kvalifikujemo za svoje prvo svetsko prvenstvo. Bio je čovek sa neverovatnom moći da motiviše, čovek koji je znao da izvuče najviše iz igrača. Postali smo više od fudbalskog tima, postali smo familija“, kaže o holandskom treneru Danijel Amokači, jedan od najboljih igrača slavne generacije.

Bila je to kombinacija iz raja, Vesterhof se brzo uklopio u tamošnji mentalitet, često je Nigeriju nazivao svojom drugom kućom, a pod njime su igrači sazrevali i dobijali angažmane u velikim evropskim klubovima. I jednako važno, uspevao je uglavnom da pomiri frakcije u timu i da učini da svi veslaju u istom smeru.

Paralelo sa time i upravo zbog toga, reprezentacija je pravila sve bolje rezultate – na Afričkom kupu nacija 1990. godine bili su drugi, zatim treći dve godine kasnije, a potom su se u grupi sa Obalom Slonovače i Alžirom plasirali na Svetsko prvenstvo 1994. godine u SAD.

Nije uvek sve bilo med i mleko, kasnije je na površinu isplivao sukob Vesterhofa sa Rašidijem Jekinijem, bilo je nesuglasica i sa Amunikeom i Finidijem, a Holanđanin je u godinama kada je već otišao dao i jednu čuvenu izjavu: „Nije seks taj koji umara naše mlade igrače, već to što su budni celu noć tražeći ga“.

Vesterhof je stvorio Nigeriju i Nigerija je stvorila Vesterhofa kao trenera u istorijskim knjigama. Imao je 54 pred godinu koja je definitivno etablirala Super orlove kao afričku fudbalsku silu.

1994: Svet je upoznao Nigeriju

Početkom godine Nigerija je drugi put u istoriji osvojila Kup afričkih nacija, a u pobedi nad Zambijom u finalu (2:1) dvostruki strelac bio je Emanuel Amunike, dok je prvi strelac takmičenja bio Jekini sa pet golova.

To je značilo da Super orlovi puni samopouzdanja dočekuju debitantsko učešće na svetskim šampionatima, a grupa… Uh, baš teška: Bugarska, Argentina i Grčka. Šta nas je nateralo da se toliko zaljubimo u Nigeriju? Možda najveći deo razloga leži u tome što nisu igrali kao autsajderi uprkos tome što su to svakako bili.

Ne, Nigerijci su igrali slobodnog duha, bili su ekstremno talentovani i želeli su da napadaju i napadaju. Nije to uvek bilo svrsihodno, često je bilo i na štetu rezultata, ali bilo ih je đavolski lepo gledati i još lakše za njih navijati.

Slavlje Lečkova posle gola Nemačkoj, Raveli koji trči oko gola posle pobede nad Rumunijom na penale, Hadžijev gol sa centra, Maradona koji uleće u kameru, Roberto Bađo sa rukama na kukovima posle promašenog penala u finalu… Mnogo je slika sa tog Mundijala koje su ostale ucrtane u mozgu fudbalskih fanatika, a u ravni sa njima jeste i slavlje Rašidija Jekinija posle vodećeg gola u prvom meču Nigerije na Mundijalu. Jekini je dao gol, potom utrčao u mrežu, provukao ruke kroz rupe i uhvatio se za lice.

I taj pogodak bio je zaštitni znak nigerijskog stila igre – Amokači je odvukao čuvare na bok omogućivši Finidiju (sećate se čuda koje je posle pravio u Betisu?) da se uvuče u prostor između štopera i beka i da asistira Jekiniju.

Rival u Dalasu bila je Bugarska, a Nigerija je slavila sa 3:0 – posle Jekinija u 21, strelci su bili Amokači u 43. i Amunike u 55. minutu.

„Na turnir smo došli potcenjeni i kao autsajderi. Dok su se Bugari oporavili, mi smo ih već rasturili. Igrali smo bez straha, bili smo slobodni i iskoristili smo priliku kao uzbuđeni dečaci kojima su dozvolili da se igraju slobodno, bez ograničenja“, priseća se štoper Ogastin Eguven.

Nešto slično videli smo i u poslednjem meču grupe sa Grčkom, kada su „sidraš“ Jekini i takođe snažni, ali i brzi Amokači takođe odvlačili čuvare i stvarali mnogo prostora za golove Finidija i Amunikea – iako su nominalno bili krila, njih dvojica kombinovali su u sredini za prvi pogodak, maestralni Finidijev lob.

I Finidi i naročito Amunike bili su slabiji u defanzivi, upravo je vezni red bio najveća slabost te formacije 4-4-2, pogotovo kada se gleda sa aspekta odbrane. Zato su na tom šampionatu pravili toliko faulova, u tom smislu su bili disciplinovani jer nisu dobili crveni karton, mada ih je takav način igre na kraju skupo koštao.

Selektor Vesterhof izjavio je da se plaši jedino Brazila, mada je činjenica da je njegova Nigerija ponekad imala mentalnu blokadu protiv jačih protivnika. Posle pobede nad Bugarskom usledio je poraz od Argentine 2:1 – Samson Sijasija dao je vodeći gol u osmom minutu, ali su Gaučosi preokrenuli pogocima Kaniđe u 21. u 28. minutu. Oba gola primljeni su posle prekida i jeftinih faulova.

U poslednjem kolu Nigerija se sabrala i savladala Grčku sa 2:0 – uz spomenuti lob Finidija, strelac drugog gola bio je Amokači u samom finišu utakmice.

Pravac – osmina finala. Suparnik je fudbalska velesila Italija, koja se u svom stilu, na mala vrata provukla u drugi krug takmičenja – posle početnog poraza od Republike Irske, Azuri su savladali Norvešku 1:0 (gol di Dino Baggio, čuveno slavlje italijanskog komentatora) i remizirali sa Meksikom 1:1.

Peti jul, Foksboro stadion u Bostonu, za Nigeriju igraju: Rufai, Eguven, Okečukvu, Nvanu, Emenalo, Okoča, Amunike, Oliseh, Finidi Džordž, Jekini i Amokači. Za Italiju: Markeđani, Benarivo, Kostakurta, Maldini, Musi, Albertini, Berti, Donadoni, Roberto Bađo, Masaro, Sinjori. Samo čitanje i ispisivanje ovih imena kao da me smešta u vremeplov…

Afričkim selekcijama često se spočitava nedostatak taktičke organizovanosti i discipline, nečega za šta su Italijani sinonim. To se jasno videlo na startu utakmice, pošto je tim Ariga Sakija presingom potpuno onemogućio atraktivnu igru Nigerijaca.

Pa ipak, Super orlovi su stigli do prednosti u 26. minutu – Maldini je vrlo loše reagovao posle kornera sa desne strane, a Amunike je poslao loptu u mrežu. Jeste Italija bila superiorna na terenu, ali tim Klemensa Vesterhofa nije imao ni sreće – Amokači, koji je sigurno mogao da zadrži loptu kad treba, povredio se u 35. minutu, a u 57. je igru morao da napusti i Amunike.

Instinktivno, i to je odluka koju su mu u retrospektivi mnogi zamerali, Vesterhof je odlučio da se povuče, suprotno principima na kojima je Nigerija počivala sve do tada – i Sijasija i Ikpeba ostali su na klupi (bilo je iznenađenje i što Sijasija nije u startnoj postavi kao do tada), umesto povređenih ušli su Adepoju i Oliha.

Italijani su pritiskali, možda je oprošten i crveni karton Maldiniju za povlačenje Jekinija, ali Nigerija je ipak bila tako blizu. Sve do 88. minuta. Sandej Oliseh, kohezioni faktor sredine terena koji se u prošloj godini nametnuo kao jedan od delova slagalice i profil igrača koji su nedostajali timu, izgubio je loptu, usledila je polukontra Azura, neshvatljivo pasivna odbrana Nigerije i Roberto Bađo koji plasira loptu u donji desni ugao u 88. minutu.

Na početku prvog produžetka Đanfranko Zola dobio je crveni karton, ali u 102. minutu Eguven pravi početnički, glup prekršaj nad Benarivom u šesnastercu. Bađo pogađa penal, srca Nigerijaca su slomljena.

„Imali smo briljantnog selektora, ali bila je to nova teritorija za nas, neiskustvo se pokazalo. Sada kada je prošlo 20 i više godina, mogu da kažem da smo mogli da prođemo do polufinala“, nedavno je izjavio Eguven, koji je skrivio penal u produžetku.

Kao što obično biva posle poraza, na površini se pojavio prljav veš i glasine o neslaganjima u ekipi.

„Jeste, bilo je nekih problema pre utakmice, ali sada kada gledam na to, mislim da nam je nedostajalo zrelosti da taktički privedemo meč kraju. Bili smo naivni i zato smo izgubili“, rekao je letos Amunike, koji je posle Mundijala bio član lisabonskog Sportinga i Barselone.

Poraz jeste bio bolan, ali fantastičan rezultat svakako je bio razlog za veliko slavlje u domovini.

“Svi su govorili o nama, klubovi su želeli da dovedu nigerijske igrače, a deca su nas zvala idolima i legendama. Taj Mundijal promenio je fudbal u zemlji, a nas je na okupu držala ljubav koju smo osećali jedni za druge“, kaže Amokači, svojevremeno igrač Briža, Evertona i Bešiktaša.

Tadašnji vladar Sani Abača čak je obećao i kuću svim članovima tima, ali kako to obično biva, samo su pojedini dobili obećanu nagradu. Selektoru Vesterhofu napokon je dodeljena 25 godina kasnije, u maju 2019.

„Uvek kažem da mi je Nigerija dala sve kao čoveku i kao fudbalskom radniku“, rekao je tada Holanđanin.

Fudbaleri te zlatne generacije utabali su put daljim uspesima, mnogi su u njima i sami učestvovali, a tužno je što čak četvorice više nema. Stiven Keši, kapiten tima, preminuo je od srčanog udara 2016. godine, četiri godine ranije umro je i Rašidi Jekini, koji se mučio sa bipolarnim poremećajem i depresijom. Preminili su i Vilfred Agbonavbare (2015), tada treći golman, i od posledica malarije Tompson Oliha 2013.

Nigerija 1998: Olisehova golčina i žene noć pre Danske

Nigerija je osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1996. godine, dvaput u vreme tih briljantnih fudbalera nije učestvovala na Kupu afričkih nacija zbog političkih previranja u zemlji, a na Mundijalu 1998. godine u Francuskoj sa Borom Milutinovićem kao selektorom ponovo su uzburkali javnost i pobrinuli se za to da budu akteri jedne od najboljih utakmica na šampionatu.

Da, mislim na pobedu nad Španijom 3:2 u poslednjem meču grupne faze – time je Furija eliminisana, a odlučujući gol bio je remek-delo Sandeja Oliseha, drop-kik sa više od 25 metara kojem Zubizareta nije mogao ništa.

Posle je Nigerija pobedila i Bugarsku golom Ikpebe, pa su sa ta dva trijumfa plasirali dalje, uz poraz od Paragvaja 3:1 koji je izbacio Špance.

Velika su očekivanja bila od osmine finala sa Danskom, sećam se da sam pred mali televizijski ekran u dnevnoj sobi seo sa skoro jednakim uzbuđenjem kao pred duele naše reprezentacije. Razočaranje je bilo brzo i potpuno – Meler u trećem, Brajan Laudrup u 12. minutu, na kraju 4:1 za čvrste Dance.

Jeste to malo pokvarilo utisak, ali srži tima koji je igrao 1994. godine pridružili su se odlični igrači poput Nvankva Kanua, koji je kao kapiten vodio tim do zlata na Olimpijskim igrama u Atlanti. Već tada je blistao u Ajaksu, posle igrao za Inter i naročito uspešno za Arsenal. Bili su tu i Tijani Babangida, Selestin Babajaro, sećate ga se iz Čelsija, Taribo Vest koji je sa Partizanom igrao Ligu šampiona, a Džej-Džej Okoča bio je još važniji za ekipu.

„Znam da su neki od igrača krišom dovodili žene u naš kamp, to sam video. Žene su bile Afrikanke koje su došle da gledaju prvenstvo i zaljubile su se u naš tim zbog načina na koji smo igrali u grupnoj fazi, pa je igračima bilo lako da ih namame u svoje sobe. Zato mnogi nisu imali snage na dan našeg ključnog meča sa Dancima. Bili su umorni jer su previše radili sa ženama prethodne noći, vikao sam na njih na terenu, bio sam vrlo ljut. Radili su to jer su mislili da ćemo pobediti Dansku“, otkrio je Vest ranije ove godine.

Da li su Nigerijci toliko poleteli ili nisu, tek ostaje zapisano da su i tada propustili veliku šansu da se plasiraju među osam najboljih na svetu.

Šta je bilo posle?

Posle Kameruna 1990, to je od afričkih timova pošlo za rukom i Senegalu 2002. i Gani 2010. godine. Zapravo je Gana sa Milovanom Rajevcem na čelu bila na korak do polufinala, ali je Asamoa Đan promašio penal u produžetku duela sa Urugvajem (legendarna Suaresova ruka).

A Nigerija? Četiri godine kasnije nisu imali sreće i ispali su u „grupi smrti“ sa Argentinom, Engleskom i Švedskom, 2006. se nisu kvalifikovali, a 2010. su izgubili prva dva meča od Argentine i Grčke. Uprkos tome, mogli su da se kvalifikuju dalje pobedom nad Južnom Korejom, ali uzeli su samo bod (2:2), i to u samoj završnici. Slabo izdanje toliko je razljutilo tadašnjeg predsednika Gudlaka Džonatana da je suspendovao reprezentaciju na dve godine, odluka koja je kasnije povučena.

Godine 2014. Nigerija je zabeležila prvi trijumf na svetskim šampionatima od 1998, kontroverznim golom Odemvingija za 1:0 nad Bosnom i Hercegovinom, prethodno je remizirala sa Iranom 0:0, a onda izgubila od Argentine 3:2. U osmini finala Nigeriji je poništen gol protiv Francuske, odolevali su Super orlovi do 79. minuta i gola Pogbe, da bi na kraju bilo 2:0.

Konačno, pre dve godine su prvo izgubili od Hrvatske, pa pobedili Island, a onda su propustili ogromnu priliku da naplate Argentini barem deo duga za brojne poraze na šampionatima sveta. Daleko su Gaučosi bili od moćnog tima, Nigeriji je bio dovoljan i remi, ali je Roho u 86. minutu dao gol za 2:1 i prolaz Argentine.

Iako je još dvaput stigla do osmine finala, nijedna selekcija Nigerije nije imala šarm i dopadljiv stil igre kao oni timovi iz 1994. i 1998. godine. O tome sam razgovarao sa tamošnjom sportskom novinarkom Čibuogvu Nadiegbulam.

„Tim iz 1998. bio je nastavak onoga što u Nigeriji zovemo ‘zlatnom generacijom’ jer su igrali i brojni igrači sa Mundijala u SAD četiri godine ranije, kao i dobar broj onih koji su osvojili zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine. Taj period (1994-1998) predstavlja najponosniji period u našoj fudbalskoj istoriji i mnogi smatraju da bismo osvojili Kup afričkih nacija i 1996. i 1998, ali nismo učestvovali zbog političkih tenzija“, kaže Čibuogvu.

Pitao sam je i ko u domovini uživa status najboljeg nigerijskog fudbalera svih vremena.

„Mnogi u tu kategoriju svrstavaju trojicu – Džej-Džeja Okoču, Nvankva Kanua i Rašidija Jekinija“.

Njih trojica i mnogi drugi napravili su veoma dobre karijere, zaradili mnogo novca, ali su ostvarili i nešto drugo – makar privremeno ujedinili su one u Lagosu, Kanu, Ibadanu, Abudži, Kaduni, Džosu, Abi, Ifeu i u drugim gradovima širom najveće afričke zemlje.

I učinili su da mnogi ljudi i van tih gradova vole Nigeriju i navijaju za Super orlove.

*Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.