Ima li novih reči za stare - nove uspehe? Sve su izrečene još 2015. godine, kada je osvojeno prvo zlato na EP, pa zatim dve bronze, olimpijska i ponovo evropska. Jednostavno, zlatne Marinine devojke ostavile su nas bez daha i bez teksta, a sve reči divljenja i zahvalnosti možemo sada samo da prepišemo, ali - velikim slovima! Baš onako kako one na svakom takmičenju uveličavaju i razmnožavaju stare, gradeći nove podvige. Za istoriju...
Srpkinje su, dakle, STARE – NOVE ŠAMPIONKE EVROPE! Bez obzira što u Španiji nisu branile trofej, nego ga ponovo osvojile, one su STARE – NOVE ŠAMPIONKE! I to govori o njihovoj specifičnoj snazi i karakteru. Srpske i evropske kraljice su ponovo osvojile KRUNU! A do trona na EP u Valensiji su stigle bez poraza! Zaista, veličanstven podatak, koji razbuktava osećaj sreće svih dobronamernih poklonika košarke u Srbiji, regionu i u Evropi.
A oni nedrobronamerni neka i dalje kukaju kako, zaboga, nemaju živaca da gledaju žensku košarku i dramatične završnice, smišljeno i umišljeno ostrašćeni neka damama uporno „dodeljuju“ varjače, šporet i kecelje, umesto lopti… Neka i dalje mazohistički čekaju trofeje od nekih neuzvraćenih, preplaćenih sportskih ljubavi i osluškuju ko će se od njih odazvati selektoru… I neka ti hejteri, kad im tako prija, ostanu gluvi i slepi da ne vide činjenice. Činjenice da ove devojke imaju više srca od mnogih kolega, discipline, posvećenosti, pa i vaspitanja. A savladavaju iste izazove i napore kao i muškarci, jedina olakšica im je što im je lopta za nijansu manja od „muške“…
Činjenica je i da su košarkašice u Jugoslaviji u prošlosti prednjačile u odnosu na odbojkašice, a onda početkom 21. veka kaskale za njima, ali su, zatim, hrabro, dostojanstveno i elegantno pokazale i dokazale svu lepotu čari ratničkog, amazonskog nadigravanja pod obručima. I dobro je i red je da ova dva sporta imaju sličnu popularnost kod devojčica, s obzirom na genetske predispozicije i psihofizički, sportski talenat ljudi ovog podneblja.
Najbolje srpske košarkašice potvrdile su i ovom prilikom da su iznad svih loših pojava, pritisaka, potcenjivanja, nekih zlobnih poređenja, čudnog sistema takmičenja na minulom EP… Jednostavno, da su jače od svih problema i „problema“. Pa, zar i sada kada su dvostruke zlatne da se pravdaju i objašnjavaju koliko vrede? Naravno, sve je jasno kao najbistriji dan, čisto kao suza radosnica, sjajno kao zlato što se zlati…
Čudan FIBA protokol na kraju
Svima je upao u oči neobičan sistem takmičenja na EP u Španiji. U redu je što zbog pandemije nije igrana druga grupna faza, ali nepravedno je što se Srbija kao prvak grupe u četvrtfinalu sastala sa Španijom, koja je kao domaćin i po kvalitetu do tada slovila za favroita.
FIBA je minulih meseci organizovala (pre)stroge mere zaštite od korone, ukinula miks zone novinarima za uzimanje izjava, pres konferencije su održavane onlajn, a istovremeno dopušteno je da domaće publika maltene popuni dvoranu na mečevima Španije.
Mrlju na šampionat je bacilo čudno suđenje, nesigurnost, nedoslednost i povremena pristrasnost arbitara.
Nije se proslavila FIBA ni na ceremoniji dodele medalja, nekim čudnim protokolom devojke su se samposluživale (!?) odličjem sa tacni, umesto da funkcioneri dođu njima „na noge“.
Zatim, šta se dogodilo sa pobedničkim postoljem, kakvo je ono proglašenje najboljih po smenama? Belgijanki nije bilo, valjda su to veče naprasno pohitale kući, a gde su žurile Francuskinje u ponoć posle velikog finala? Uzeše srebro i ispariše sa postolja… vrlo čudno… Zar nisu mogle bar one da ostanu i javno i fer čestitaju šampionu i sportski i civilizovano mu odaju počast poštovanjem njegove himne?
Ne, nije ovo dnevnopolitčka žalopojka i primitvno kukanje u stilu „svi nas mrze“ i „jači smo od sudbine“, ni podsećanje na bežanje Hrvata sa postolja 1995. godine, ali Evropo, moglo je i trebalo u Valensiji to mnogo kulturnije i organizovanije.
FIBA je morala da oda više poštovanja dvostrukim zlatnim damama iz zemlje šampiona, koja im je dala legendarnog Boru Stankovića, što je tu organizaciju uzdigao do visina i čuvao njen ugled, dokle god ga je zdravlje služilo.
Znale su srpske reprezentativke da sačuvaju zdravlje u ove dve teške pandemijske godine i da ostanu fokusirane na voljeni sport, pre svega, na reprezentaciju. Demonstrirale su srpsku snagu, inteligenciju, zajedništvo, šarm, eleganciju, veštinu i hrabrost. I naravno, patriotizam.
A jednu stavku preskočismo namerno… Ali najpre, osvrnimo se na geslo zlatnih Srpkinja: NEMA ODUSTAJANJA! To je motivaciona parola, koju su svakodnevno izgovarale, izgovaraju i izgovaraće ovog leta evropskog i olimpijskog. Te dve magične reči, glasno i horski izgovorene uvek bi im donele dodatno samopouzdanje, ali i neizbežno izmamile gromoglasan smeh. Pa, kud ćete bolje i lepše od toga.
A tek, tradicionalno izvođenje zlatnog „Marša na Drinu“ o Vidovdanu! Kao i pred finale EP u Budimpešti 28. juna 2015. godine, kada je ekipu na taj način izvela na parket tadašnji kapiten Milica Dabović, sada je lider reprezentacije Jelena Bruks (Milovanović) predvodila nacionalni tim u spektakularnom maršu i pesmi, od koje se koža ježi. Vukla složnu, raspevanu družinu od svlačionice do ulaska u salu, a kasnije i kapitenski u igri na terenu.
E sad, dođosmo i do osobine koju smo gore tek usput spomenuli, a zatim i namerno preskočili, jer zavređuje konkretniji osvrt. VASPITANJE!
Nema kome ta reč nije na umu dok nju gleda na terenu. Magična, VELIKA SONJA! I njeni inicijali SV, mogu da se tumače u tom duhu da je Sonja Velika i Sonja Vaspitana!
E, upravo, ona, kao što pogađa koš kad god je neophodno, tako je pogodila u sred mete i na dočeku na terasi Skupštine Grada, pred brojnim ljubiteljima ženske košarke i sporta.
FIBA.basketball
Kao da je juče bilo kada je kao dete skakutala u crveno-belom dresu i već tada skretala pažnju ekstra talentom, a evo, sada u smiraj vanserisjke karijere, Sonja, mlada, pametna žena, izgovorila je glasom vaspitane devojčice čuvene stihove Ljubivoja Ršumovića, uz mali, ali važan dodatak…
„Domovina se brani lepotom, čašću i znanjem. Brani se životom i lepim vaspitanjem. A mi domovinu predstavljamo svakog leta, sa najvećim poštovanjem„.
I zato ne bismo sada toliko o igri Sonje i Jelene, nerazdvojnog zlatnog srpskog tandema odmalena. Sve su rekle na parketu, a ono što demonstriraju leta gospodnjeg 2021. je za anale. U tim spisima za buduća pokolenja ostaće zabeležena i pomešana osećanja zbog njihovog oproštaja posle OI u Tokiju. Sonja završava igračku, a Jelena „samo“ reprezentativnu karijeru.
Možda će se tog emotivnog dana zapevati i „Zlatni dan“ Bisere Veletanlić, ali sa „malim“ izmenama, bez onih najtužnijih stihova, jer dovoljno je tužno što se opraštaju… Kad mu istekne vreme, na semaforu u Tokiju, legendarni dvojac će otići u večni zvezdani sjaj i svetlost nekih novih podviga.
No, ostavimo tu temu za avgust, ali već su mnogi ovih dana pustili poneku suzu pri pomisli na to, pogotovo kada je Sonja primila više nego zasluženi trofej MVP na svečanom zatvaranju EP u Valensiji.
A šta reći o ostalim srpskim heroinama? I pojedinačni i timski bile su za desetku! I zaista nije fraza, ako se za svaku od njih kaže da su važni šrafovi šampionskog tima, neki stvarno nezamenjivi.
Krenimo od Ane Dabović. Takođe vanserijska igračica, neverovatnog mentalnog sklopa. Najkorisnija igračica zlatnog EP 2015. godine na svakom narednom takmičenju je to potvrđivala na ovaj ili onaj način. I kada su povrede ometale, bilo je i uspona i padova, uostalom, kao i kod svih saigračica, ali kada bi se probudio njen razarački šuterski mehanizam i hrabri, stameni prodor ka košu i fanatizam u odbrani, rivalkama nije ostajao ni gram nade. U Valensiji se uhodavala i snalazila u malo izmenjenoj ulozi, sa nešto manjom minutažom, bila je korisna i na poziciji plejmejkera i dvojke u tandemu sa Andersonovom, nije se predavala ni kada joj nije išlo. Veliko Anino srce se nadahnuto borilo, a suvi kvalitet je dokazala u finalu, kada je Francuskinje bacila u očaj sa tri karakteristične trojke, nebu pod oblake, pa u koš! Jedna je Ana, sjajna i neponovljiva!
Šta reći za dežurnog džokera Nevenu Jovanović? Kakva je to samo veština, a sada već i prebogato trijumfalno iskustvo u rukama ove sjajne devojke i košarkašice. Koliko smirenosti, koncentracije i ratničke upornosti ima u njoj kada po ulasku na teren u bilo koje doba meča, pri bilo kojem rezultatu, besprekorno izvršava zadatke i odbrambene i napadačke i neretko lomi utakmice i samopouzdanje protivnica. Neca je posebna kraljica!
KSS
Nešto slično važi i za Sašu Čađo, zahvalnu i disciplinovanu igračicu, meke i nepogrešive ruke. Blago timu koji je ima, Sale, „ubica“ blagog i smirenog lica.
Od Aleksandre Crvendakić se s pravom mnogo očekivalo na upravo završenom EP i ona je kao jedna od najboljih evropskih igračica opravdala očekivanja. Pamtiće se njena maestralna igra u prvom periodu polufinala protiv Belorusije i još mnogo toga. Pokazala je da poseduje redak kvalitet i stil igre. A u Španiji se dogodilo „prvo poluvreme“ onog što joj je Sport Klub nedavno poželeo, a to je da pozlati bronze sa EP 2019. i OI 2016. godina, jedina odličja, koja je do sada imala. Dakle, sledeći cilj je pozlata odličja iz Rija…
Ženska reprezentacija Srbije je dočekala da i u novijoj istoriji ima vrhunskog centra. Bilo je i minulih godina vrlo dobrih „petica“ (Tijana Ajduković, Dragana Stanković, Sara Krnjić), ali zablistale bi sporadično, što zbog taktike igranja sa nižom, bržom postavom, što zbog povreda, ili promenljive forme…
Elem, Srbija je u Valensiji dobila Tinu Krajišnik, centra, koji je odigrao sigurno i odvažno, bez oscilacija i bez pardona. Od starta do kraja šampionata, u kontinuitetu, na vrhunskom nivou. Donela je novi kvalitet srpskoj selekciji, učinila da se igra zavrti i oko nje i da akcije idu „preko“ nje, što je, bez sumnje, otežalo posao protivničkoj odbrani, a kraljicama umnogome olakšalo povratak na tron. U najkraćem, tako sigurna, konstantna i hrabra igra protiv jačih, viših i snažnijih centara iz najboljih evropskih timova, još nije viđena u reprezentaciji Srbije. Svaka čast Tina. Osvetlala si obraz centarske pozicije i svoj, kao jedna od najvećih uzdanica srpskog nacionalnog tima.
FIBA.basketball
Američka Srpkinja, Ivon Anderson, nas je u kvalifikacijama za EP oduševila odličnom igrom, ali njena adaptacija na novi tim i na veliko takmičenje u Španiji je obeležena oscilacijama, što ne umanjuje zasluge devojke, koja je, s pravom, ponela srpski nadimak – Ivona. Anderson je u pojedinim momentima sagorevala u želji da odigra vrhunski, ali bi se posle neke greške višestruko iskupila postizanjem važnih poena. Sve u svemu, izvanredan je materijal i velike su šanse da bljesne punim sjajem baš u Tokiju. Čestitamo Ivona.
A stamena Maja Škorić već godinama daje posebnu snagu i stabilnost srpskom timu. Kad god je „gusto“ uskače da se bori kao lavica, da sa distance poentira, naniže skokove, osvoji važne lopte. Deluje iz senke, ali ubojito, na korist i sreću reprezentacije Srbije. Odlična Maja Škorić, igračina.
Dajana Butulija uvek spremna da iskustvom pomogne, da pošteno odradi svoju epizodu, mudro iskoristi i najmanju šansu da se prikrade protivničkom košu, ili šutne da distance, ili nesebično proigra drugarice. Šali se na svoj račun kako će imati reprizu oproštaja, jer se 2016. godine već oprostila od reprezentacije, a selektorka Marina Maljković je kasnije vratila u tim. Kad smo već kod reprize, neka se u Tokiju reprizira Valensija, jer nije se Daja slučajno vratila.
Blistavi put do trona
Debi protiv Italije, kao i svaki premijerni meč na velikom takmičenju, doneo je opterećenje. I to dvostruko u smislu da je prva utakmica po nepisanom pravilu uvek najnezgodnija i da je najteže pobediti na unapred dobijenoj utakmici, s obzirom da su Srpkinje na megdanu sa Italijankama bile apsolutni favorit. Srbija je prebrodila tu, pokazalo se, tešku prepreku tek u produžetku (86:81).
Susret sa Grkinjama ne zavređuje veći prostor za priču, bio je dobra prilika za uigravanje i razigravanje celog tima, ubedljiva pobeda je bila neizbežna (85:51), a zatim je usledila ozbiljna provera stanja i znanja protiv sasvim solidne selekcije Crne Gore. Međutim, tim Srbije je pokazao evidentnu prednost u kvalitetu, timskom, individualnom i taktičkom, logistici, a iznad svegu iskustvu košarkaške velesile (87:75).
Istorijska pobeda nad starim dužnikom Španijom, došla je kao odskočna daska za pobedničko postolje. Bez obzira što je domaćin EP bio oslabljen neigranjem nekoliko nosećih igračica, do duela sa Srbijom pružao je vrhunske partije, poletne i energične, dostojne moćne „furije“. Ali Srpkinje su im najzad srušile taj sistem, istina, posle sudijske nepravde, što ih je oterala u petominutni nastavak, koji su božjom pravdom dobile 9:2 i konačno slavile 71:64.
KSS
U polufinalu su imale šansu da pregaze Belgiju, ali su ponovo pobedile na slađi način, posle velike drame (74:73), a u velikom finalu sa Francuskom, starom mušterijom, demonstrirale su svu raskoš šampionskog znanja i umeća, pogotovo u odbrani. Očitale su lekciju Francuskinjama i celoj Evropi – 63:54.
A tandem najmlađih, Anđela Dugalić – Maša Janković, pokazao je i drugu dimenziju kvaliteta srpskog tima i lucidnosti i hrabrosti selektorke Marine Maljković. Ne samo da su uvrštene u tim za EP, nego su imale solidnu minutažu i to u važnim momentima, što su obe stoički i odgovorno iznele i opravdale. Znale su i taktički i tehnički i borbenošću da zasene prekaljene rivalke. Bravo, Mašo i Anđela, dobro znate kakva je ovo škola za vas i šta vam je dalje činiti.
Njeno veličanstvo – Marina Maljković. Posebni su trenuci kad vodi tim, kad neverovatnim potezima zbunjuje i protivnice, a bogami i mnoge poznavaoce košarke. I u tome je njena originalnost, vodi ekipu na posve originalan način i teško je pratiti i razumeti. Ali dovoljno je znati da iz skoro svake bitke izlazi kao pobednik! Koncentracija, smirenost, inteligencija, nasleđeno i stečeno košarkaško znanje, rizikovanje i visprenost su samo neke od odlika za skicu Marine – trenerskog genija!
Njena posebnost je što retko pokazuje emocije, obuzdavala ih je i kada je na terasi Skupštine ponosno predstavila svoj pobednički „Vidovdanski tim“. Pa kome da se koža ne naježi…
Još jednoj dami pripada slava i to ogroman kolač slave, ali ona se uporno sklanja od lovorika i javnih priznanja. Vredno radi u kancelariji ženske košarke u KSS, putuje po Srbiji, sve u cilju daljeg, vrtoglavog napretka. A kada je slavlje i slikanje, obavezno beži od reflektora i bliceva, ne voli eksponiranje, priznaje „samo“ rad, red, disciplinu i rezultate. Naravno, reč je o Ani Joković, potpredsednici KSS zaduženoj za žensku košarku, koju je na tu funkciju 2011. godine postavio tadašnji predsednik KSS Dragan Đilas, tvorac ovog sportskog čuda, srpskih i evropskih kraljica. Njih dvoje su promovisali Marinu Maljković u selektorku i od tada „sveto trojstvo“ srpske ženske košarke ne da nije imalo kiks, nego je doseglo neslućene visine.
Ono što je za svaku pohvalu i njegov naslednik na čelnoj funkciji KSS, Predrag Danilović, nastavio je od 2016. godine da radi u istom maniru. Posvećeno, angažovano i sa puno poštovanja prema zaslužnoj i zahvalnoj ženskoj reprezentaciji. I otuda i novi uspesi i podvizi.
Skloni smo neretko da sažaljevamo sportiste zbog velikih napora i odricanja, tako je i ovog leta. Sve je to tačno, valjalo je naći snage i igrati kvalifikacione utakmice za OI, pa potom i za EP u sred najžešće pandemije korone i sada utrčati u prenatrpan letnji kalendar vrhunskih takmičenja. Ali, hajde, da posmatramo stvari drugačije, da osmotrimo dobre strane svega.
Kažu ljudi, nemaju Srpkinje sada vremena za pripreme za OI u Tokiju. Kao što je u toku EP u Španiji bilo komentara da su iz meča u meč, zbog napetih završnica i sličnog, sve umornije. Ne, naprotiv, bile su sve poletnije, svakom pobedom sve više su širile krila do konačnog, trijumfalnog sletanja na tron.
Zato, one sada nisu na početku priprema za OI, nego u punom pripremnom procesu. Posle nekoliko dana odmora nastavljaju tamo gde su stale, sa zlatom optočenim samopouzdanjem i možda nekim novim imenom u timu, za osveženje. Ali, to je Marinin posao i ne ulazimo u to.
i još jedna stvar, samo veliki timovi pobeđuju i kad ne igraju savršeno. U finalu EP su Srpkinje držale čas košarke i očas posla su zaboravljeni neki kiksevi sa prethodnih utakmica. A poneka slabija partija je i normalna, pa nisu sportisti mašine. Međutim, sve to bilo je idealna, generalna proba za Tokio. Nije moglo bolje, em prave, vrunske takmičarske provere, em je osvojenim zlatom konkurenciji uteran strah u kosti.
Dakle, bronza iz Rija je spremna za jači sjaj i odsjaj. A Srbija od Valensije do Tokija za novo slavlje.
Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare