Iva Jović iza sebe ima burnu i emotivnu prvu sezonu među profesionalcima – razgovarala je sa najvećima poput Novaka Đokovića, ali i učila kako da se izbori sa porazima i trenucima kada nije lako ostati strpljiv.

U razgovoru za Sport klub otkriva šta joj je najlepše u novom životu na Turu, ali i kroz koje izazove prolazi dok se privikava na sve što nosi profesionalni tenis.

„Kada sam izgubila (od Paolini na US openu), odmah smo otišli na teren da vežbamo. Bilo je 10 uveče… To i inače radim – na teren, samo vežba. Nekada sam ljuta, počnem svašta da pričam, da kukam, a kada pobedim – sve je bajno“, iskreno priča Jovićeva.

Sa Amerikankom srpskog porekla razgovarali smo u Njujorku tokom US opena, turnira na kojem je ponovo privukla pažnju svetske javnosti. U međuvremenu je stigla do najvećeg uspeha u karijeri – osvojila je titulu na WTA 500 turniru u Gvadalahari i popela se do 35. mesta na WTA listi.

U ekskluzivnom intervjuu za Sport klub govorila je i o saradnji sa trenerom Tomom Gateridžom, prijateljstvima na Turu, želji da od Novaka Đokovića nauči mentalne tehnike, o roditeljima čiju podršku ističe kao ključnu za svoj razvoj, o auri Arine Sabalenke i brojnim drugim temama.

„Možda mi bude muka od putovanja, ali zasad je divno“

Ovo ti je prva puna sezona kao profesionalki. Šta ti se najviše dopada?

To što sam upoznala mnogo ljudi. Kada sam tek došla na Tur, sve mi je bilo drugačije, kao da sam u drugom svetu. Sada imam više prijatelja i osećam se kao da pripadam tu. Lepše se osećam i putovanja su stvarno super – nikada nisam ovoliko putovala, a sada sam stekla mnogo novih iskustava. Možda mi za nekoliko godina bude muka od toga, ali zasad je divno. Viđam nova mesta, preko leta mi je i sestra sa mnom, uživam.

Ko ti se najviše našao da se osećaš komfornije na Turu?

Ima tu nekoliko devojaka iz juniorske konkurencije, pre svih Tereza (Valentova), koja mi je dobra prijateljica. Koko (Gof) mi se uvek javi, i ostale Amerikanke su jako fine, a naravno i Srpkinje – Olga (Danilović), (Aleksandra) Krunić… Takođe, kada s nekim treniraš, tako se stvori odnos. Dosta je finih devojaka.

„Posle poraza ne mogu dobro da spavam“

Da li ti je neko dao neki savet koji ti je značio – npr, šta si razgovarala sa Gof?

Daju savete, uglavnom se svodi na to da se ne nerviram previše zbog jednog meča, zbog jednog rezultata. Kažu mi da će biti mnogo turnira, da je mnogo vremena i da samo moram da nastavim da radim kako bih svakog dana bila sve bolja.

Koliko uspevaš da živiš u skladu sa tim savetom, da budeš strpljiva i da ne osećaš pritisak?

Nije mi to baš lako. Ne zbog pritiska, nego zato što baš volim da pobeđujem i ne volim da gubim. Svaki put kada izgubim, nije mi lako i ne mogu dobro da spavam tu noć, to je sigurno. Ipak, preda mnom je još mnogo mečeva – biće i pobeda i poraza… Zato ne mogu uvek da idem gore-dole emotivno, u suprotnom ću izludeti sebe. Na tome radim i već sam bolja, ali imam mnogo da napredujem.

„Više ne znam koji je dan u nedelji“

A šta ti se u životu na Turu zasad ne dopada?

Nekada su promene teške – nova soba, novi tereni, nove lopte, nova podloga… To je haotično i čovek mora da bude spreman da se navikne na to, na konstantne promene.

I kako rešavaš to sa sobom u glavi?

Nemam pojma (smeh)! I dalje pokušavam da nađem ravnotežu, ali učim.

Da li ti se desilo da se probudiš, a da ne znaš u kom si gradu?

Ja više ne znam koji je dan u nedelji! Kada ideš u školu, lako je, čekaš vikend. Sada neki turniri počinju u subotu, neki u ponedeljak, nekada u sredu… Samo pogledam kalendar, pomislim da je još avgust, a ono septembar, na primer (smeh).

„Snovi su mi nekad čudni, ali sanjam i titule“

Pričali smo sa Novakom (Đokovićem) na jednoj od konferencija i pitali smo ga šta sanja. Rekao je „žena će me ubiti, ali uglavnom – tenis“. Šta ti sanjaš?

Snovi su mi ponekad čudni, ali ima dosta i tenisa. Sanjam kako sam osvojila neki turnir, kako se nešto fenomenalno desilo. Onda se probudim i pomislim „jaooo, šteta, baš sam mislila da se to stvarno desilo“. Sanjam velike turnire koje želim da osvojim, pa se probudim i budem malo tužna (smeh), ali neka to bude neko predskazanje.

Trener ti je i dalje Tom Gateridž, kako funkcioniše ta saradnja?

On i dalje radi za USTA i imamo dobar odnos. Tom mi mnogo pomaže, putuje sa mnom na skoro svaki turnir i presrećna sam zbog toga. Nema mnogo priče, već radimo konkretne vežbe koje će mi pomoći da unapredim neki segment igre. To mi više prija. Ponekad kada se previše priča, stvari postanu previše mehaničke…

Udarci treba da budu ‘laki’, najbolji igrači na svetu izgledaju kao da se i ne trude, već da se to samo od sebe dešava. Treba da napredujem malo-pomalo. Uvek se nešto menja, uvek nešto nastojim da popravim, ali postepeno – male promene putem treninga.

„Svašta pričam kad izgubim, ali odmah hoću da vežbam“

Na čemu sada najviše radiš? Gledajući te, utisak mi je da ti je bekhend veće oružje trenutno od forhenda…

Mislim da su tu negde. Kada sam bila mlađa, forhend mi je bio klimav, ali sada sam ga znatno popravila. Dosta radim na servisu. Ima mečeva u kojima odlično serviram, a i nekih u kojima nemam dovoljno visok procenat ubačenog prvog servisa…

Izvini što te prekidam – šta je ključno za dobar servis?

Mnogo sam popravila tehniku, ali mislim da je glava tu presudna. Servis je jedini udarac koji uvek i u potpunosti zavisi od tebe, igrač ima punu kontrolu. Jednostavno, moram da vežbam. Dugo mi servis nije bio prioritet, jer mi u juniorima nije toliko bio potreban. Na profesionalnom nivou si u problemu ako nemaš dobar servis. Moram da promenim mentalitet i da se više usredsredim na servis.

Osim servisa, šta bi rekla da je sledeći korak u tvom napretku?

Kretanje i defanziva. U juniorskom tenisu mi je bilo lako, mogla sam samo da napadam, niko nije imao dovoljno oružja da me stavi u poziciju da se branim. Sada je drugačije, rivalke jače udaraju i sve je teže, tako da moram bolje da se krećem kako bih i ja neke poene mogla da dobijem iz podređenog položaja. Zatim slajs, da malo više menjam ritam generalno. Nisam najviša na Turu, nemam najjače udarce, tako da mi je bitno da mogu da učinim da protivnice igraju lošije nego što mogu, ne samo da ih pobedim.

Da se vratimo na odnos sa trenerom. Kakav stil komunikacije voliš – da pričate odmah posle meča ili čekaš da ti se glava ohladi?

Obično odmah posle meča hoću da pričam. Ako izgubim, to je onda pakao. Kada sam izgubila (od Paolini u drugom kolu US opena), odmah smo otišli na teren da vežbamo. Bilo je 10 uveče… To i inače radim – na teren, samo vežba. Nekada sam ljuta, počnem svašta da pričam, da kukam, a kada pobedim – sve je bajno. U principu, kao što sam već rekla – manje priča, hajdemo samo na teren da radimo. Šta god nije valjalo, hajde to da vežbamo.

Pitanja za Novaka – spremna u „notes“ na telefonu

Kada smo u Melburnu razgovarali, rekla si mi da imaš selfi s Novakom (Đokovićem), ali da nisi zadovoljna kako si ispala. Jesi li to ispravila u međuvremenu?

Ne treba mi selfi više! Sada smo se fino upoznali, popričali smo i sada se javljamo jedno drugom. Stvarno je moćan.

Kako je izgledao taj razgovor?

Bilo je neformalno, opušteno. Samo mi je rekao: ‘Kad god imaš neka pitanja, tu sam za tebe’. Stvarno je vrlo ljubazan, fin. Malo sam bila u šoku, i dalje mi je čudno da ga poznajem. Prati me, ja njega naravno pratim ceo život. Kul je što sada imamo odnos, definitivno ću to da iskoristim i da ga pitam za neke savete.

Šta bi ga prvo pitala?

Prvo bih ga pitala… Čekaj, molim te, zapisala sam. (Vadi telefon)… Fino sam napisala jer kad dođe do tog trenutka da pričam s njim, znam da mi ništa neće biti u glavi. Evo! Baš ovo što smo pričali sada – kako se on ponaša posle poraza, kako mu teku misli… Takođe, hoću da ga pitam u vezi sa meditacijom, tehnikama disanja i sličnim stvarima. Više mentalne stvari, znamo da je on u tome majstor. Iznervira se i on nekada, ali pronašao je dobitnu formulu, zlatnu sredinu. Verovatno će biti odgovor da mora mnogo da se radi na tome (smeh). Nikada nije lako!

„Sabalenka samo prođe i oseti se aura“

Kažeš da si bila u šoku kada si ga upoznala. Postoji li još neke kolege ili koleginice koji su ostavili na tebe sličan utisak?

Malo sa Sabalenkom. Postoje ti ljudi koji samo prođu, a drugi osete neku energiju: „Op, znam, tu si“. Nekako imaju tu auru. Sabalenka to ima. Bilo je „vau“ kada sam ja videla. Slično je i sa Janikom (Sinerom). Svi najbolji imaju nešto posebno, nije da se uplašiš, već je malo drugačije kada su oni tu.

Rekla si mi pre da voliš stil igre Belinde Benčič. Jesi li možda s njom popričala?

Nisam, ali ona deluje vrlo fino. Videćemo, ne bih htela da joj smetam. Ako se desi – super. Još igra, tu je, nadam se da će biti prilike da popričamo.

Zasad si imala uspeha na svim podlogama. Koja ti je omiljena?

Trava mi je baš fino legla. Lopta ostaje nisko i meni je to super pošto ja imam nisko težište i volim da menjam pravac lopte. Na travi, ako jednom promeniš pravac lopte, to je viner. To mi je mnogo pomoglo. I na riternu mi je lakše jer lopta ne odskače mnogo. Paralele su važne. Brzo je. Što brže, to bolje za mene.

„Ranije sam stihijski radila stvari, a sada…“

Kako si se promenila kao ličnost od prošlogodišnjeg US opena, kada je šira javnost prvi put čula za tebe?

Ludilo! Ne znam… Htela bih da kažem da sam zrelija, valjda je to tačno. Naučila sam više o sebi – šta mi pomaže, kako da treniram, kako da razmišljam… Pre sam stihijski radila stvari, sve mi je bilo novo i nisam imala nikakve rutine – tražila bih nekoga da trenira sa mnom na primer… Generalno sam bila nervozna, a sada mi je sav ovaj život na Turu normalan.

Koje si rutine sada našla?

Bolje se zagrevam, kvalitetnije radim u teretani i mislim da sam mnogo ojačala. Teško je sprečiti povrede u prvoj godini po prelasku na viši nivo tenisa. Fizički sam bolja, a i mentalno sam spremnija u smislu da sam sada u stanju da napravim taktička prilagođavanja u toku samog meča. Sitnice, ali kada se saberu, daju rezultat. Detalji na kraju i presude.

„Mama i tata mi nikad nisu govorili – moraš ovo ili ono“

S razlogom se mnogo govori o odnosu roditelja i dece u profesionalnom sportu, naročito u tenisu kao individualnom sportu. Koliko ti je važno što imaš mamu i tatu kao podršku?

Da nije njih, sigurno ne bih bila tu gde sam, niti bih se bavila ovim sportom. Oni su, pre svega, fenomenalni ljudi i dali su sve kako bih ja imala priliku da se bavim tenisom. Oboje su farmaceuti, rade svoje poslove i naučili su me da moram vredno da radim, da se trudim. Nikada mi nisu stvarali nikakva ograničenja, nisu mi govorili da moram ovo ili ono, pustili su me da probam sve… Zahvalna sam im jako.

Kakav je sada taj odnos?

Probaju da dođu kada god mogu. Otac me je trenirao kada sam bila mlađa, on zna nešto o tenisu, ali ne meša se. Voli da gleda, i mama voli da gleda, ali više su podrška – sada imam trenere, imam sve.

Za kraj, jeste li postavili sebi neke ciljeve?

Na početku godine je cilj bio da uđem u top 100. To sam prešišala, sada moram da postavim više ciljeve.

Bonus video: