Poželela sam sebi prošle godine da mi prvi odlazak na Turnir prijateljstva u Pljevljima ne bude i poslednji. A neke želje nije teško ostvariti - sedam sati vožnje autobusom i - eto ga.

A, autobus… Ljudi moji…

Grejanje na maksimumu, ne može da se udahne jer vazduha nema. Muzika – kao u kafani. Još samo fali da možemo da naručujemo pesme. Majstor zapali cigaretu povremeno, dug je put, ne može baš da se staje svako malo. Iako se staje svako malo. Sreća pa uz to „navrće“ kafu umesto nečeg drugog.

Al stigosmo srećno i, kako reče šofer, pre vremena. Nakon samo sedam sati vožnje, svraćanja u svako mesto koje je na karti ucrtano između Beograda i Pljevalja. Mislim da sam dva puta prošla kroz skoro sve ulice u, na primer, Čačku.

Hotel – kao i prošle godine, mesto kome nema ništa da se zameri. Uredno, čisto, utegnuto, sve kako treba. I svi raspoloženi i gostoljubivi, kao da se znamo već godinama iako se vidimo prvi put. I bilo mi je drago da i na novom mestu i sama imam taj osećaj da sam već bila tu. Samo što se nismo odmah na vratima izgrlili i izljubili.

Ovoga puta, pošto nije jubilarno druženje kao prošle godine, nema zvaničnog prijema, ali večera dobrodošlice ne sme da se preskače. Iako druženje počinje i pre toga i traje i kad muzika mora da prestane.

Još se i ljute kad ti ne pomognu…

„Što nas nisi zvala? Mi smo pitali da li dolaziš, trebalo je da se javiš pa da ponovo sa nama dođeš…“ Izgrdiše me, onako prijateljski, moji prošlogodišnji „usvojitelji“ iz Pravih dama.

„Pa ja nisam znao da dolaziš autbusom, mogao sam ja da te povezem“, izgrdio me je i legendarni Sead Čočić. Ispostavilo se da imamo neke zajedničke, veoma drage i njemu i meni, prijatelje kad smo se prošle godine upoznali.

Sve je u redu, i u takvim uslovima u autobusu može da se nadoknadi malo sna…

Subota je dan kada se sve najvažnije dešava. Od jutra je već sve užurbano u sportskoj dvorani koja je i ove godine mesto odigravanja turnira. Devojke spremne da se nadigravaju, ali i da se druže. Većina njih se već poznaje, kako iz svojih liga tako i sa samog turnira. Ali, kada dođe vreme za utakmicu nema tog prijateljstva koje je važnije od tima.

I ove godine sama ceremonija otvaranja je i za osmeh i za neku roditeljsku suzu radosnicu.

Deca iz Dnevnog centra i Zračka nade, uz mališane iz Plesnog kluba „Sornisa“, vrtića „Eko bajka Pljevlja“ i članove KUD Volođa još jednom su pokazali kako može da se spoji sport sa kulturom i da se u centar pažnje stavi inkluzija.

Zvanice na otvaranju (ponovo) na visokom nivou. Turnir je otvorio predsednik Crnogorskog olimpijskog komiteta Dušan Simonović. Uz njega, i svojim prisustvom i lepim rečima, su Breznicu podržali Bernd Burvic (OEBS), Kristijan Štajner ambasador Austrije u Crnoj Gori, Ralf Rojs, otpravnik poslova u ambasadi Nemačke…

Na turniru je učešće uzelo 12 ekipa iz šest zemalja. Uz domaćina Breznicu, tu su bili i Libero Goražde, Respekt, Napredak Kruševac, Brotnjo Čitluk, Olimpija Ljubljana, TSC Kanjiža, Neretva Metković, Biljanini Izvori iz Ohrida, Prave dame, Raisa Temišvar, Borac Čačak.

Pobednik ovogodišnjeg turnira je Olimpija koja je u sjajnom finalu pobedila TSC minimalnim rezultatom. Treće mesto osvojile su devojke iz Metkovića koje su u borbi za brozu savladale Respekt.

Ne treba, bar mislim da ne treba, posebno naglašavati značaj ovog turnira. Zna to i selektor kadetske reprezentacije Srbije Aleksandar Petrović koji je, kako je i sam rekao, uživao tokom celog dana gledajući devojke kako se nadigravaju.

Ove godine za jedan klub značaj je bio i veći nego inače – Napredak zbog svih dešavanja u srpskim ligama nije šest meseci igrao takmičarske mečeve. Do proteklog vikenda u Pljevljima.

O organizaciji zaista ne treba – u to sam sigurna. Gledano sa strane deluje da se sve dešava samo. A kad malo bolje pogledate – uočite i poglede kojima se uigrana ekipa sporazumeva. Vidite ljude koji osmesima kriju umor i stres. I koji ne kriju zadovoljstvo što su ponovo ugostili sve nas i još jednom fudbal žena stavili u centar pažnje.

A dok se igra, dok se broje golovi.. Druženje koje je počelo u petak popodne se nastavlja. Prepričavaju se anegdote, nižu se šale, a bogme se pričaju i veoma važne priče. I sportske i životne.

Jede se i pije, sve domaće, ceo dan. I ponovo do pola noći. A kad prvi put kažeš da više ne možeš, odgovor je takav da se i smeješ i prineseš čašu da ti dospu: „Šta ti je, pa mi ovde ni dijagnozu ne odbijamo“…

Da ne pomislite da sam išla tamo samo da se družim, vratila sam se sa jednom zaista sjajnom pričom. U Breznici nekoliko devojčica, sve između 11 i 13 godina, više puta u toku nedelje prevaljuje put od 30 ili 40 kilometara (u jednom pravcu) kako bi trenirale fudbal. One su meni bile glavna tema ove godine. A ljudima u Breznici one su svakog dana potvrda da rade dobro, da rade nešto važno i da moraju da istraju. Uskoro ćete ih i videti i čuti na Sport Klubu.

Hvala još jednom Zoranu, Draganu, Vladanu, Alenu, Zoranu, Fadilu, Željku, Milošu, Dejanu, Mitru, Peđi… I svima koje nisam pomenula. Nadam se da se i bez toga pronalaze i prepoznaju u ovim redovima.

Nakon ovogodišnjeg druženja neću sebi poželeti da ne bude poslednje. Jer znam da neće biti. Vidimo se i sledeće godine. Možda i pre, bilo je nekih zanimljivih najava…

Bonus video