On je od „nevidljivih“ bez kojih nema ni „sitnica“ koje (košarkaški) klub znače. A jedan Nikola Tomašević, i te kako znači Partizanu, više od tri decenije. Nije plejmejker, još manje centar, sa tek običnim ugovorom do penzije, ali neobično pun ljubavi i profesionalnosti prema poslu ekonoma. Onom koji mora da se završi, da ne ometa klupske zvezde, a sve pod konac. Kao i (ne)ponovljiva sezona 1991/92 i, evropska titula.

Čovek iz senke, jedan od svedoka istanbulske noći nezaborava i svega što je prethodilo, da bi bilo „zaleđeno“ 16. aprila. Za pamćenje, istoriju, emociju, koja tinja pune tri decenije. Dugo trajanje, tek u blizini reflektora, notiralo je pregršt trofeja, mnogo manje tuge, ali je prst sudbine vodio kao u onoj uzrečici: “Prvo, pa muško.“ Tako je nesuđeni pogonski inženjer, pa komercijalista na određeno, a negde zapravo „zapisano“, nesalomivi ekonom, na prvom koraku osetio kako to izgleda kada „neki“ visoki momci u crno-belom uzlete, na vrh Kontinenta.

30 godina od Istanbula

A Željko mrtav hladan: Мajstore, ubacićeš ti ta bacanja

Skener

14. apr 2022 1

Skener

14. apr 2022 1

„Taj zagrljaj, nezaboravni izrazi lica, a nisu pričali…“

Skener

13. apr 2022 1

Skener

13. apr 2022 1

„Obradović ovde da osvoji 10. Evroligu i zaokruži ciklus“

Euroleague

14. apr 2022 13

Euroleague

14. apr 2022 13

„Dotrčava Saša, tresem se kao prut, ni da slavim ne mogu…“

Skener

12. apr 2022 5

Skener

12. apr 2022 5

„Sve sam video, a najvažnije nisam video. Kako šta, pa trojku Aleksandra Đorđevića. E, to se zove ironija sudbine, iako sam bio u dvorani „Abdi Ipekči“ gde se igralo finale Kupa evropskih šampiona 1992. Ali, neka je bilo i tako, samo da je Partizan postao šampion Evrope. Pa, gledao sam taj momenat kasnije, vrteo se toliko puta na televiziji, i onda, i sada, za sva vremena,“ priseća se Tomašević za Sport klub.

Kako se desilo da „trepnete“ i ne vidite šut i koš o kome ne prestaje da se priča, ni posle toliko godina?

„Eh, kako, skoro neobjašnjivo. Stojimo Reba (Borislav Ćorković) i ja sa našim „grobarima“, na takozvanoj šipki, koja je razdvajala tribine i parter, u delu „prstena“, kao u novobeogradskoj Hali sportova. Kada je Tomas Đofresa pogodio za 70:68, obojica smo se okrenuli leđima prema terenu i, pošli ka izlazu, misleći da više nema nade. Ni sam ne znam da li smo napravili korak, dva, ma tri najviše, a nešto se prolomilo. Bacim pogled preko ramena, pa imam šta da vidim, gomila na parketu, a crno-bela. Pogledam mog Rebu, zemljaka iz Dvora na Uni, koji me je doveo u Partizan, a on plače kao dete. On je odveo Partizan do prvog klupskog trofeja, titule državnog prvaka (1976), a dočekao je ostvarenje sna, ko zna koliko generacija.“

Nidžo, nađi mi neki „aparat“

„Kod profesora Nikolića, kada je trening, maksimalna koncentracija i posvećenost. Nije mu se moglo prići, ali…Čim završi profesionalne obaveze, jednostavan i topao čovek, koji je voleo svoju čašicu loze, da zapali cigaretu, ali i „udari“ na sitno po nekom poker aparatu. Ma, kakva crna kocka. Kao što smo i kartali u slobodno vreme, posebno na pripremama. Kada smo leta 1991. stigli na Kopaonik, profesor mi pre treninga kaže:“Nidžo, nađi mi negde neki aparat.“Ako bi poželeo, pravio bih mu društvo. A Željko, pa bio i ostao strog, na treningu, tokom utakmica…Kada sve to završi, to je jedan sasvim drugi čovek.“

Kada je već „promašio“ trojku čuvenog plejmejkera, barem je stigao na prvo slavlje…

„Kako sam znao i umeo, morao sam na teren. Ali, u prvom trenutku, obezbeđenje u istanbulskoj dvorani, nije dozvoljavalo, da mi sa „strane“ dođemo do parketa. Šta ih je zanimalo da li sam ili nisam zaposlen u klubu, ljudi su samo radili svoj posao. Ali, kako se povećavao broj onih koji su želeli da proslave sa svojim ljubimcima – junacima, digli su ruke, pa sam se probio do igrača, stručnog štaba… Posle te prve euforije, odem do hotela gde sam bio smešten. Bio sam cimer sa poznatim novinarom Zoranom Petrovićem, pa sam još jednom preživeo finale, dok je on diktirao telefonski, kako se tada radilo, izveštaj „Sportskom žurnalu“.“

Popularni Nidža ekonom, iz vremeplova „izvlači“ još po koji detalj, slatke sitnice, kada se duboko u noć, u hotelu „Svis“, slavila evropska titula.

„Profesor Aleksandar Nikolić, koji je bio savetnik Željku Obradoviću u stručnom štabu te sezone, praktično ništa nije gledao uživo. Ali bi na prvom sledećem treningu, znao da „prepriča“ utakmicu, bilo koju, iz minuta u minut. Ipak, putovao je na fajnal for u Istanbulu. I, kada se sve završilo na najlepši način, svi smo se okupili u pomenutom hotelu. Inače, pre polufinala i finala, tamo su bili samo igrači i stručni štab, niko više, potpuna izolacija. Pesma, nazdravljanje, pa zna se kako se slavi, ali… Profa u neko doba kaže: ‘Žele, vidi koliko je sati, kaži momcima, mora i da se odmore, odspavaju, pa ujutru ćemo za Beograd’.“

„S ljubavlju iz Fuenlabrade“ – subota 20:25, Sport Klub 1

Dokumentarni film posvećen istorisjkom uspehu crno-belih i srpske košarke „S ljubavlju iz Fuenlabrade“ pogledajte u subotu, 16. aprila, u 20:25 na Sport Klubu 1.

Sagovornik Sport kluba, u nastavku otkriva, kako je najtrofejniji evropski trener, čak i kao totalni početnik, imao „diplomatskog“ dara, osećanje mere i poštovanje.

„Željko je umeo sa profom, odmereno, pametno, da ga ne povredi, a još manje naruši svekoliki integritet. Na njegovo, da bi igrači trebalo na spavanje, logično, nije mu oponirao, klimnuo je u znak odobravanja, pa krenuo da ih „rastera“ po sobama. Odnosno, da se sklone Aci iz vidokruga, budu tiši, pa kasnije, kada stvar „legne“, nastave da slave. Po meni, to nije bilo nepoštovanje velikog profesora, a još bi bilo gore da je krenuo da mu objašnjava da je normalno da slave do jutra. Jer, ovaj to ne bi prihvatio. Ipak, bio je veliki generacijski jaz između profesora i košarkaša. Obradović je to umeo da „izvede“, a da nikog ne povredi. Posebno u noći slavlja.“

Tomašević je staž u Partizanu započeo u januaru 1991. godine, kako to često biva, slučajno.

Bestseler svlačionice br.3

„Ja neću da lažem, pa da kažem, svi su mi igrači jednaki, iz toliko generacija Partizana, otkada sam ekonom. Ali, ne bi valjalo da bilo koga izdvojim, ili nekolicinu njih. Ne bi bilo profesionalno, već kontraproduktivno. Kao što bih, da napišem knjigu sećanja na ovaj posao, to sigurno bio bestseler pod nazivom „Iza vrata svlačionice broj tri“. To je ona u „Pioniru“, pošto nisam dugo radio u Hali sportova, a Arena još uvek nema taj „status“, ekipa nije dugo tamo. Međutim, ni to ne bi bilo u redu. Sva svoja sećanja, pa i ona koja bi neki jedva dočekali, jednog dana, poneću sa sobom.“

„Radio sam kao komercijalista za jednu hrvatsku firmu, a u zemlji je već uveliko „kuvalo“, bližio se raspad. Moji tadašnji pretpostavljeni bili su iskreni, pa su mi nagovestili da bi bilo dobro da pokušam da nađem neki drugi posao. I kako se to često dešavalo kod nas, u kafani sam upoznao Rebu, crno-belu legendu. Počeli smo priču, a on me u jednom trenutku upitao da li bi radio kao ekonom košarkaša. Kažem da bih, iako nisam precizno znao o čemu se radi. Ali, kroz nekoliko dana, zvanično sam počeo. Tako sam one, za koje sam navijao od malih nogu, kao i moj otac, stric, ma čitava familija, imao prilike da viđam svakodnevno kao da su mi komšije. Čuveni igrači, a još mi nije bilo jasno da sam tu, sa njima. Još sam mislio da će mi posao u Partizanu biti privremeno rešenje, a ja „zaglavio“. Ne, nije mi žao, naprotiv. Kao i prvog dana, i dan, danas, imam pozitivnu tremu, da nešto ne pogrešim, recimo zaboravim nečiji dres. Taj „strah“ me tera da ne napravim grešku, nikad se nije desilo.“

Poslednje prvenstvo „velike“ Jugoslavije, bilo je vatreno krštenje za Tomaševića.

„Prvi trener je bio Duško Vujošević, Obradović je još igrao, tu su bili Paspalj, Đorđević, Nakić, Danilović, Pecarski, Ivanović… Izgubili smo u finalu plej ofa od splitskog POP 84 (Jugoplastika, Split), Dule je otišao. Koliko se sećam, prvo i dugo se pričalo o Ranku Žeravici, koji bi došao na njegovo mesto, ali je on otišao u Split (vratio se u Beograd pre početka priprema, prim.aut). Ali, pravo iz patika, na mesto trenera je „uskočio“ Željko. To je već bilo veliko iznenađenje, ne samo za širu javnost, već i za mnoge od nas u klubu. Sećam se kako je, „predstavljajući“ se dojučerašnjim saigračima, rekao da odlično zna kako funkcioniše svlačionica. Tako su počele pripreme za sezonu 1991/92. Onda su se prvenstva završavala još u maju, a zalet se hvatao već krajem jula, početkom avgusta. Došli su Rebrača, Šilobad, Stevanović i Lončar su postali prvotimci, bez igranja na dvojnu licencu. Na startu nismo bili kompletni jer su Koprivica, Rebrača i Šilobad otišli na juniorsko SP u Kanadu,“ referiše Tomašević.

U najlepšem sećanju je ostao Aleksandar Nikolić, jedan od košarkaških pionira u SFRJ.

„On je bio veliki gospodin, koji je držao do sebe, veoma društven i drag, kada završi sa treninzima. Uvek je govorio da je pomoćnik Obradoviću, mrtav ozbiljan. A Željko je dosta radio i sve upijao od njega. Da nisu tako dobro funkcionisali, ne bi bilo ni te evropske titule.“

Očekivali smo lakonsko odobravanje na konstataciju da mu je trofej osvojen na Bosforu nešto najlepše u karijeri košarkaškog „pratioca“. Ali,…

„Sve se meri „težinom“ takmičenja, ali svaki trofej je u određenom trenutku, najdraži. Naravno da je onaj iz Istanbula nešto specijalno, ali bio sam uz ekipu i na fajnal foru 1998. u Barseloni, pa 2010. u Parizu, kada smo bili na korak od plasmana u finale, mnogo blizu… Sve se to ne zaboravlja. A, iskreno, nekih šampionata ne mogu ni da se setim, iako je Partizan bio najbolji. Eto, svi vole da se sećaju Istanbula i te 1992, a niko ne bi pominjao dvoranu u Železniku, majstoricu sa Crvenom zvezdom, kod nas Vlada Jovanović, a kod njih, Kari (Svetislav) Pešić, kraj aut linije, 2012. godina. Ja sam tolike decenije u Humskoj, ali mi je to bio najteži meč. Od one nesnosne vrućine, pa do svega ostalog, ne moram o tome, ima ko će na tu temu. Eto, ja ne zaboravljam Istanbul i beogradsko predgrađe.“

A uz osmeh, pre penzije, voleo bi još nešto od svog Partizana.

„Uz ekipu sam bio od osvajanja KEŠ, preko jugoslovenskih, srpskih trofeja, Kupova Koraća, ABA šampionata… Imao priliku da putujem na mini NBA turneju, Denver i Feniks, neverovatno iskustvo, za dva života običnog smrtnika poput mene. Jedino nikada nismo osvajali ovaj Evrokup.“

Put do titule

Polufinale

Partizan – Filips 82:75 (31:35)

Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.

Filips: Dokins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.

Finale

Partizan – Huventud 71:70 (40:34)

Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).

Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.

Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.

Ostali rezultati

Solnok – Partizan 65:92, 72:89 (prvi, drugi meč). Grupna faza: Komodor Helder – Partizan 75:81 (77:111 prvi meč), Partizan – RMP Mehelen 87:67 (72:86), Partizan – Filips 86:70 (94:89), Huventud – Partizan 79:76 (75:76), Bajer 04 – Partizan 80:73 (69:93), Partizan – Estudijantes 75:79 (72:75), Aris – Partizan 75:83 (65:99). Četvrtfinale: Partizan – Knor Virtus Bolonja 78:65, Knor – Partizan 61:60, Knor – Partizan 65:69.