Zategnut sam kao struna, stegli se mišići, opustiće, samo treba vremena. Kako od čega, juče sam igrao basket. Kažete nije pametno, pa ko kaže da je pametno, ali igram. Ovako počinje jedan običan razgovor sa neobično velikim zaljubljenikom u obruče. Srećko Jarić (70) nikada nije zaigrao za srpske večite, ali je večita legenda krstaškog Radničkog, jugoslovenske košarke i vremena kada je sve bilo „samo“ igra i, to najlepša.
U sred noći da ga probudite, ne bi imao dilemu oko svojih ključnih kota, koje su ga „zalepile“, za parket, za sva vremena. Da je Ivo Daneu bog zbog jednog poteza, Slobodan Piva Ivković, trenerski car, a Zoran Moka Slavnić nikad (plejmejkerska) konkurencija. Živeo je za nadigravanje, potez, fintu, ma loptu, prvo fudbalsku, često blatnjavu, da bi mu sudbina i talenat „uručili“, jednu drugu, košarkašku.
„Sportski početak nije mogao da ne bude fudbalski obojen, najviše zbog prvog komšije Draška Cvetkovića, koji je bio prvotimac Crvene zvezde, a kasnije je igrao u Americi. Zaigrao sam za tadašnji Radnički sa Novog Beograda, koji je sredinom tih šezdesetih prošlog veka bio ozbiljan klub sa učešćem u polufinalu Kupa Jugoslavije. Tek sam krenuo u gimnaziju, a već u konkurenciji pionira, prvak Beograda. Bio sam centarhalf, kako se to tada zvalo, i svaka lopta u kaznenom prostoru, pošto sam još i visok, išla je na moju glavu. Ta takozvana „petica“, kada bi se natopila vodom, bila bi kao „medicinarka“, ali bi na kraju, moja glava, činilo mi se, bila veća od te lopte. Fudbalski „film“ mi je pukao, na nekoj utakmici, kraj „Pančevca“, pada kiša, voda do članaka. Nije pomoglo ni što me je zvao Tihomir Tika Marković, digao sam ruke,“ priseća se Jarić prvog ozbiljnijeg sportskog angažovanja za Sport klub.
Odlaskom vižljastog tinejdžera sa zelenog tepiha, ostaće tajna da li je izgubio ovdašnji fudbal, ali je košarka sigurno dobila.
Saša, Paša i Diša
„Na novobeogradskom „Ranču“ se dugo igrao vrhunski basket. Društvo iz kraja (stari Merkator, prim.aut), ali i mnogi košarkaši koji su živeli u tadašnjem hotelu „Putnik“. Različite generacije, od Moke, koji je jedno vreme stanovao u blizini, pa Praja Dalipagić, pa Saša Đorđević…Nekada je bilo manje treninga, pa je bilo vremena za basket. Taj teren je imao asfaltnu površinu i nije bio predviđen za „naš“ sport. Koš konstrukcije su dovukli iz dvorišta tadašnje OŠ „25. maj“, što nije bio nimalo lak posao. Skoro kilometar razdaljine, teške, a da ne naletiš na policiju. Tako je počelo na „Ranču“, uz nezaobilaznog Dišu Konstantinovića, koji se, inače, bavio fudbalom. Ali, dok ne bi došao sa „basketarom“, utakmica nije mogla da počne, ne samo zbog lopte već i lokalnog autoriteta. Urbana legenda, Saša i Paša, nisu mogli da se vide očima, a igrali su zajedno, plus Diša. Pokušavao je da se umeša i Aleksandar Tijanić, ali je dva puta diskvalifikovan. Kasnije se basket sa „Ranča“ premestio na teren kod opštine Novi Beograd.“
„Basket sam igrao otkada znam za sebe, sa ekipom iz osnovne škole bio prvak Beograda. Iako nikada nisam oblačio dres ni Partizana, ni Crvene zvezde, na samom početku, kratko sam bio registrovan za crno-bele. Reba (Borislav) Ćorković, snimao je klince po prestoničkim školama, pa sam mu i ja tako zapao za oko. „Upisao“ me u Partizan, ali je sve bilo najkraća moguća epizoda. Nije mi se dopao trener kod koga sam zapao, mnogo je galamio i, tako ništa od igranja u Partizanu. Iako sam znao da bežim sa časova da bi gledao čuvene „bebe“ iz Humske, na stadionu JNA, koji će igrati nezaboravno finale Kupa šampiona 1966. Uslovno sam bio simpatizer tih boja, otac je bio vojno lice, ali… Moje društvo iz kraja i škole, pratili smo sve tadašnje velike sportske događaje. Pravili smo žurke dok smo čekali prenose, recimo boks mečeva Muameda Alija. Ništa se nije propuštalo, a tv ekrani su bili veza sa svetom. Ili kada smo imali sreće da neko, poput Harlem globtrotersa gostuje u gradu, na Tašmajdanu. Košarkaški profesionalci su bili zabavni za gledanje, ali nije tu bilo ničeg takmičarskog.“
Zato je na jednom novobeogradskom „Ranču“, koji je do danas odoleo vremenskim „brisačima“, svakodnevno prštalo kao da su u pitanju prvoligaške utakmice. A od basketa u komšiluku do prave košarke, nije potrebno više od dvokoraka.
„Gledao sam meč Partizana i ljubljanske Olimpije, igralo se na Kalemegdanu, na betonu. Bio sam klinac i nisam sanjao nikakvu košarkašku karijeru. Samo jedan od onih na tribinama. Tada se igralo bez vremenskog ograničenja napada. Jedan od poslednjih ataka gostiju, predvodi legendarni Ivo Daneu. On je, inače, bio poznat po desnom ulazu i desnom poluhorogu. Tada krene po levoj aut liniji, pa iz „kornera“ šutne levi poluhorog i, naravno, reši pitanje pobednika. Gledam, očima ne verujem i kažem sebi:“Ovaj je Bog, od ovoga nema dalje.“ Čovek je uradio nešto atipično, dao koš bez rezona za sve sa strane, osim za onoga ko je to uradio. I posle više od pola veka, kako sam bio tome svedok, još uvek me fascinira. Meni tako nešto nikada nije pošlo za rukom, a da samo znate koliko sam vežbao. A kada god vidim Ivu, podsetim ga na taj nezaboravni detalj.“
Od Jokića do Karija
„Nikola Jokić pomera granice u NBA, kao svojevremneo Vlade Divac, da pas, pa još trči. Parira snažnijim i dominantnijim igračima košarkaškom inteligencijom. On je sve, uslovno rečeno mane, pretvorio u kvalitet. Neke stvari ne mogu da se savladaju treningom, jer, viđenje situacije na parketu se ne trenira, to je čist dar. Filip Petrušev (Anadolu) daje naznake da može da bude dobar, ne znam koliko, ali ima potencijal za evropski kvalitet. Vasilije Micić (Anadolu) je (ne)očekivano podigao svoj nivo igre, nevezano od ugodnog priznanja MVP Evrolige za proteklu sezonu. Ne znam da li može da bude lider, iako je neočekivano podigao nivo igre. Ne znam da li dovoljno za kontinuitet dobrih igara, videćemo…“ Volim da gledam NBA, ali od plej ofa konferencija. Oduševljava me Stef Kari, koji pomera granice. Jeste Lebron Džejms dominantan, efikasan, rezultatski isplativ, ali… Kari me podseća na bolju varijantu Stiva Neša, pasovi koji imaju oči, pa umesto izlaznog dodavanja poentira…“
Radnički je Jariću bio suđen, ako ne fudbalski, onda na dva koša…
„Bratislav Bata Đorđević, poznati trener i otac Aleksandra Đorđevića, dugo me je nagovarao da počnem da treniram košarku, ne da samo „ganjam“ basket za svoju dušu. Da bi me privoleo, pošalje me jednog leta na kamp u Bačku Palanku, kao člana DTV Partizana. To je bilo neka vrsta sportskog udruženja, a on je, naravno, vodio košarkašku sekciju. Tamo sam imao priliku da igram i protiv nekih iskusnih poput Žarka Zečevića i Gorana Latifića iz Partizana. Posle toga konačno stižem na Crveni krst, krajem šezdesetih, da bih se priključio prvom timu. Preskočio sam juniorski staž.“
Imao je sreću da mu prvi seniorski trener bude Piva Ivković, koji će mu obeležiti karijeru.
„On je bio i ostao neponovljiv, razmišljao je košarkaški avangardno, ne samo za tadašnje standarde. Bio je jedan od naših prvih stručnjaka, koji je išao na studijska putovanja u SAD, donosio tone materijala, proučavao, analizirao, sa željom da što više stvari primeni na ekipu. Kada bi se vratio iz Amerike, pa došao da vodi trening, posmatrao bi nas, da bi na kraju konstatovao: ‘Pogledajte se, vi ste kao neke babe’. Bila je to pola šala, pola zbilja, posle onog što je gledao na američkim parketima. Ali, nikad nas nije sputavao, čak ni kada smo pravili gluposti. Pustio bi nas da igramo, jer je video krajnji cilj. Imao je znanje, viziju, ma sve nas je dobro procenio. A po izgledu, odnosno konfiguraciji tima, kao da smo bili bez centra, jer naš Milovan Tasić nije bio nosilac igre. Za razliku od OKK Beograda, sa početka sedamdesetih, čije su „petice“, Žarko Knežević i Rajko Žižić bili teži i jači od čitave petorke Radničkog (Miroljub Damjanović, Dragi Ivković, Srećko Jarić, Dragoslav Ražnatović, Milun Marović, prim. aut). Imali smo brzinu, a Piva je majstorski razvijao i negovao naš talenat i mogućnosti, pa to uklapao. Uz sasvim male korekcije, bez drastičnih promena. Davao nam je slobodu, nije nas ubacivao u kalupe. A danas menjaju karakter igrača, jer se ne uklapa u stil koji forsiraju tamo neki treneri…“
Pedja Milosavljevic / STARSPORT
Iz sadašnje perspektive, ali i bliže prošlosti, zvuči kao naučna fantastika da je neko, kao sagovornik Sport kluba, sa 20-ak godina dobio (i iskoristio) šansu kao vrata (a nije bio jedini). Mladim košarkašima, već zabrinjavajuće dugo, u Srbiji, smatraju se i oni sa 25, 26 godina… Sa kojom manje, uzaludno se greje klupa, ili se još ranije odlazi u inostranstvo.
„Sve je počelo da se urušava raspadom SFRJ, početkom devedesetih. Pa i kvalitet sporta, košarke. Ona velika zemlja je bila konglomerat talenata sa većih prostora. Mi smo navikli da imamo svoju igračku bazu, a cepanjem zemlje došlo je do pada kvaliteta ligaškog takmičenja, pa pravilo Bosman, gubili su se uzori, a ostajali smo bez mladih igrača. Nije se shvatala alarmantna situacija, uz svakodnevnu eroziju, uključujući i lako davanje „leter ov klirens“. Dugo smo ostali na krilima prethodnih uspeha. Tako smo stigli do toga da naši mladi ne dobijaju šansu, već greju klupe. Često čujem: ‘Mlad je, perspektivan…’, a već ima 23, 24 godine. Pa, nisi više mlad u tom uzrastu. A dovodimo neke strance, koji nigde ne mogu da igraju, dok ovdašnji klinci trunu. A, kada dođu u pomenute godine, nisu više mladost. Mlad si sa 17, 18.“
Crtice iz života i profesije
Srećko Jarić je po rođenju Kikinđanin, a život, školu i košarku, učio je u Beogradu. Karijeru je započeo 1968. u Radničkom, dva puta igrao za Šibenku (1980-84, 87-88) i IMT (84-87). Bio je najbolji strelac završnice Kupa pobednika kupova (1977, prosek 30 poena), osvajao Kup Jugoslavije sa „krstašima“ (1976) i „traktoristima“ (1987). Bio šampion SFRJ u dresu Radničkog (1973), a deset godina kasnije i u Šibenki, iako je titula izgubljena za zelenim stolom.
U mladosti je imao nadimak Antoan, po jednom popularnom francuskom pevaču („imali smo sličnu frizuru i brkove, zbog mene sišao sa podijuma na teren da pravi šou“). U vreme sadašnje, pored basketa, viđa se i na teniskim terenima, u dublu sa Slađanom Stojkovićem, nešto mlađim košarkaškim kolegom („za tenis su dobri bivši fudbaleri, niži i jaki u nogama; stalno igraju Bata Mirković i Ika Belošević).
Ima ćerku Tamaru (modni dizajner) i sinove Marka i Nikolu.
Vaš sin, nekadašnji reprezentativac je, takođe, imao inostrani (grčki Peristeri) razvojni put, daleko od Beograda, Srbije…
„Marko nije bio jedini sredinom devedesetih. Pa, i Tarlać, Stojaković, Gurović, koji su kasnije bili okosnica nacionalnog tima, ovde nisu bili viđeni kao budući klupski nosioci. Za zemlju gde su odlazili, a i neke druge, koji su nekad učili od nas, bili je normalno da ih zovu, uzimaju… Kod nassu se i tada, klubovi lakše opredeljivali za polovne, islužene strance, koji su davali prividnu sigurnost. Zašto je rizik ubaciti mlade, potencijalne snage, ako umeš da proceniš dokle može talenat da se razvije. Samo je potrebno da se obrati pažnja na mnoge stvari. Znate, nekada je postajala hijerarhija u kojoj je (klupski) trener bio glavni. Određivao je ko i zašto igra, pravio planove, ne samo oko osvajanja trofeja, već i stvaranja i razvoja sopstvenog igračkog kadra. A toga više nema, sve je pod imperativom učešća u „nekoj“ Evroligi, Evrokupu, a domaći klinci stagniraju. Ili u inostranstvu dobijaju šansu. A nekada smo bili poznati kao rasadnik talenata, koji su ovde prvo demonstrirali šta znaju.“
Odavno u najvećim klubovima nemamo ni kapacitetne domaće plejmejkere.
„Najveći problem srpske košarke je što nemamo organizatore igre, koji bi mogli da garantuju kontinuitet rezultata i dobre igre kluba i reprezentacije. Dugo nemamo dominaciju u spoljnim linijama, koji otvaraju prostor centrima. Opet se vraćam na generalni nedostatak šanse mladima, da se vidi da li i koliko mogu, a ne da sede na (klupskim) klupama kao veterani. E, za to bi trebalo imati hrabrosti, a treneri koji dolaze, verovatno obećavaju neki rezultat, pa dovode strance koji nisu garancija uspeha.“
Govoreći šta sve nedostaje srpskoj košarci, Jarić, bez dlake na jeziku, nastavlja:
„Imamo jednog Vasilija Micića, koji je dominantan na bekovskim pozicijama, ali se izgradio i formirao u inostranstvu. Više nemamo ni igrača, koji u kontinuitetu daje po 30-ak poena, da sipa kao kiša. Kada gledam naše najbolje košarkaše, nikad nisam siguran da će, iz meča u meč, imati učinak. Tako plaćamo visoku cenu dugogodišnjem uzimanju „polutana“, koji zauzimaju mesta domaćim snagama. Zato se obradujem kada vidim nešto poput ovosezonskog FMP, koji gura sa gro ovdašnjih igrača, pa i iznenađujuće dobro protiv onih visokobudžetnih timova.“
Guliver Image
Ni od povratka trenerskih legendi, Željka Obradovića i Svetislava Pešića, u Partizan odnosno reprezentaciju, Jarić ne vidi veću korist za rešavanje bazičnih problema pod obručima.
„Super je njihov dolazak, ali pravi impuls je da pokušamo da se vratimo stvarima koje su bile progres za košarku. Da deca dobijaju šanse, a u jednom periodu, da se deficitarne pozicije pokrivaju sa kvalitetnim strancima. Ovako, srpski klubovi samo bacaju novac, a klinci čuče na klupama. Uz svo poštovanje, pa nije ovaj sastav Crvene zvezde onaj koji će se plasirati na fajnal for Evrolige, ili Partizanov da ispuni one najveće ambicije, rezultata. Navijam i za jedne, i druge, želim im sve najbolje, ali mi sve to liči na „hleba i igara“.
Još uvek se oporavljamo od neuspeha seniora Srbije, koji usred Beograda, nisu izborili plasman na OI. Stigao je novi-stari selektor (Pešić), počele kvalifikacije za SP 2023, polovično (pobeda i poraz, Letonija, Belgija)…
„Ni na reprezentativnom planu nemamo koncept. Sve akcije zavise od ličnosti, koje su u datom trenutku za kormilom. Vratiću se opet u prošlost, ne zato što sam ostao u tim vremenima, nego što se nekada znalo kako se dolazi do najboljeg tima. Od Ćosića, Šolmana, Kapičića, kasnije Kićanovića, Slavnića, pa Divca, Đorđevića, Bodiroge… A i ovo sa „prozorima“ u sred klupskih sezona, pa to je FIBA zločin nad igračima. Čudi me da ćute i, igraju, bar oni koji mogu. Nije im palo na pamet da se pobune i štrajkuju, kao u NBA. Ovakva ideja FIBA kroz sistem kvalifikacija, dovodi u situaciju da se na udaru nađu najbolji, pa i reprezentacija SAD može da izgubi. Valjda bi krovna organizacija generalno trebalo da vodi računa o košarkaškim interesima.“
U priči sa Srećkom Jarićem konstanta je „njegov“ Radnički, individualni razvoj, trofeji, povreda…
„Bili smo šampioni Jugoslavije i osvajači Kupa, u tri zlatne godine, u ligi koja je bila među vodećima na Kontinentu. Igrali smo finale Kupa pobednika kupova, tada drugog po rangu takmičenja, pa polufinale Kupa šampiona, koje je bilo takmičenje nacionalnih prvaka, od kojih su neki i danas velika imena. Evropski velikani su imali još i po dva obično Amerikanca, dok se Radnički oslanjao na sopstveni kadar. Istina, bio je angažovan izvesni Tompson u KEŠ, ali bez neke veće pomoći. Dobili smo jedan Real, pa Injis kod kuće, ali smo plasman u finale KEŠ, izgubili na jednu loptu. Nismo imali dovoljno iskustva, niti organizacionog klupskog nivoa za međunarodni trofej. Samo talenat. Ali, igrali smo lepu košarku, imali sjajne rezultate u SFRJ.“
Bez obzira na individualni potencijal, odlične sezone u Radničkom, nije imao sreće sa reprezentacijom.
„Seniorski dres sam obukao po „ps“ kako se to tada radilo. Posle SP 1970. u Ljubljani, a igranja u juniorskoj reprezenatciji, došlo je do smene generacija. Pa smo iste godine, samo u septembru, u „plavom“ bili Dugi (Damjanović), Davor Rukavina, Blagoje Georgijevski… U novobeogradskoj Hali sportova („Ranko Žeravica“, prim. aut), odigrali smo prijateljski meč protiv selekcije SAD. Sećam se kao sad, na debiju sam postigao četiri poena. Ali, vrlo brzo je počelo da me muči koleno i tako narednih sedam godina. Malo, malo, pa bi mi koleno „iskočilo“, onda na rehabilitaciju, pa povratak na teren… U to vreme, povreda kolena značila je i kraj karijere, retko se operisalo. Sada je drugačije, igrači se vraćaju posle devet meseci kao novi. Tako mi je zdravstvena situacija postala trauma, a deo svakodnevnice, pa se odrazilo i na igranje u reprezentaciji. Nije tačno da za mene nije bilo mesta zbog nekakvog republičkog „ključa“. Da bih poštedeo koleno, išao sam na levi ulaz, a ne sa desne strane što je bilo prirodno jednom dešnjaku. Moja muka je postala povod za priče da sam počeo nešto da izmišljam. Nije da nisam voleo da smišljam novotarije, ali, bio je presudan strah od povrede. I leta 1977, posle možda i najbolje sezone u k,arijeri, odem na reprezentativne pripreme za SP u Manili. Peti dan se povredim, ništa od šampionata i svetske titule.“
Od Radničkog samo kostur
„Sportsko društvo Radnički je početkom 2021. proslavilo redak jubilej, 120 godina postojanja, a praktično ne postoji u sadašnjosti. Bez obzira na velike uspehe rukometašica, košarkaša, košarkašica, boksera…Od nekada nečeg prepoznatljivog i uspešnog, ostao je samo skelet. Kao i dodela lažnih priznanja za životno delo, toliko političkog upliva… Žao mi je.“
Posle 12 godina na Crvenom krstu, Jarić se seli na jadransku obalu, u Šibenik, klub koji će početkom osamdesetih 20. veka postati kvalitetan centar.
„U to vreme nisi mogao iz Radničkog u druge beogradske klubove bez džentlmenskog dogovora, ni u večite, ni u OKK Beograd, jer se vodilo računa da neki puno ne oslabe, a drugi se previše pojačaju. Kada sam prvi put prelazio u Šibenku 1980. već sam bio u zrelim godinama. Tamo je već bio Moka (Zoran) Slavnić, kao najbolja rekontra onima koji su se „pitali“ da li smo jedan drugom konkurencija zbog pozicije u ekipi. Nikada nismo bili disfunkcionalni, nismo imali problem da igramo zajedno, međusobno smo se cenili i uvažavali. Bez obzira što smo obojica bili plejmejkeri, dva različita stila.“
Šibenka je 1983. igrala ono čuveno finale plej ofa sa Bosnom, dobila, pa izgubila šampionski trofej, pošto se nije pojavila u ponovljenoj majstorici.
„Ja računam da imam dva prvenstva Jugoslavije. Jedno sa Radničkim, drugo sa ekipom iz Šibenika, koja je igrala i dva finala Kupa „Radivoja Koraća“, kada je to bilo međunarodno takmičenje, a oba puta izgubila od Limoža. A ta drama sa Bosnom, sve je to farsa i politička igra, nema veze sa sportom. Ako je već postojala neka sumnja, majstoricu nije trebalo registrovati, a pre toga su nam podeljene i zlatne medalje. Ali, ne, sigurno su usledili „telefoni“, pa da igramo ponovo, na neutralnom terenu, uprava to nije htela. I dan, danas, mislim da su pravilno postupili.“
U klubu je tada stasavao dragulj jugoslovenske i hrvatske košarke…
„Igrao sam dve godine sa Draženom Petrovićem, ostala su fantastična sećanja. Bio je toliko talentovan, željan uspeha, da je morao da uspe. Da ne zvuči neskromno, ali se u klubu razvijao pored dva najbolja organizatora, Moke i moje malenkosti. Kada je Slavnić otišao u Partizan, Dražen i ja smo igrali u paru. Ja sam mogao svašta da pogodim, dodam pas, ali šta je on mogao sa loptom, kakvu tehniku je posedovao, to je neverovatno. Od tehnike šuta u padu, lopta koja ide kroz noge, kontakt igre.. .Plus, bio je i veliki radnik, košarkaški posvećenik.“
Markova šampionska energija
„Nisam bio od ambicioznih roditelja, pa da Marka guram pošto, poto u košarku. Ali sam primetio da ima neverovatnu energiju, a počeo je sa fudbalom. Onda ga jednom povedem u „Šumice“. Dok sam gledao trening Radničkog, gde sam tada bio direktor, on je na pomoćnom terenu šutirao, sam sebi dodavao, trčao sa koša na koš. Primeti to Piva Ivković, pa mi kaže da bi mogao da ga stavi u prvi tim. Usprotivim se i kažem da to nije dobra ideja, misleći na grejanje klupe, a u tom trenutku ne bi mogao ništa drugo da radi. Ili igraš, ili ne postaješ igrač. Kasnije sam pokušavao da ga usmerim kako sam ja igrao, što možda nije bilo dobro. Za razliku od kritike. Nisam bio opterećen da li će zaigrati na „nekom“ nivou. Ali, imao sam unutrašnji osećaj da će biti nešto od njega, bez obzira na nedostatak snage, pa nije znao da dribla…“
ZUMAo05_ via Guliver
Tako se otac seća početaka sina, koji je bio prvak Evrolige sa Virtusom, evropski i svetski šampion u dresu SR Jugosalvije, igrao u NBA… Po završetku igračke karijere, svetski tabloidi mu nisu dali mira zbog veze, braka i razvoda od brazilskog supermodela, Adriane Lime. Marko živi u SAD, kao i ćerke Valentina i Siena, bavi se farmacijom i povremeno dolazi u Beograd.
Jedan od najboljih košarkaša sveta, ipak, nije voleo nešto što je blisko košarci, a još manje fudbal.
„Ko nije znao da igra fudbal, nije imao šta da traži u košarci. Sportovi su bili povezani i mešali su se elementi treninga i igre. Dražen nije znao da „pika“ fudbal, a mi smo rekreativno, ali ozbiljno, igrali i pobeđivali u malom fudbalu kolege iz FK Šibenika, koji su bili Druga savezna liga. Imao je balvanaste noge i nije mogao, ni znao da igra fudbal, a driblao je ceo dan na parketu. Nije igrao ni basket sa nama, za to vreme bi vežbao šut.“
U Šibenik se vratio još jednom, pred kraj karijere.
„Igrao sam do 39. Kada su me krajem osamdesetih zvali ponovo iz Šibenke, bojali su se ispadanja iz lige. Tada je u timu bio Ivica Žurić, koji je imao talenat jednog Dražena Petrovića, ali ne i radne navike. Tri kola pre kraja, bili smo četvrti iza Zadra, Zvezde i IMT. U finišu prvenstva, treniram uobičajeno, a Bora Džaković mi priđe i kaže da ću biti u timu, ali neću ulaziti u igru. Bio sam šokiran, ali prihvatim odluku, a Šibenka se „sroza“ na tabeli. Tek kasnije čujem da su Džakoviću punili uši da se spremam za trenera, pa se uplašio za svoje mesto. A ja bih se bavio tim poslom samo da poludim. To je ozbiljan i naporan poziv, koji traži kompletnu ličnost. Nisam imao tih ambicija. Uostalom, ne postoji znak jednakosti između dobar igrač i trener. Željko (Obradović) je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Pitanje je da li će njegovim stopama Šarunas Jasikevičijus.“
Jarić je već dobro zagazio u četvrtu deceniju kada se našao u novom klubu, u kraju gde je počeo sa basketom.
„Bio je to Novi Beograd, čijem imenu sam „kumovao“, bio i predsednik, a kasnije nam je Ranko Žeravica sredio sponzora, pa je postao IMT. Odavno ga nema na košarkaškoj mapi, ali je bio hit u svoje vreme. Bili smo članovi B lige odnosno prvaci grupe Istok, dok je ljubljanska Olimpija bila prva u Zapadnoj grupi. Tako smo, kao totalni autsajderi, zaigrali na završnom turniru Kupa Jugoslavije. U polufinalu, mi dobijemo Partizan (Divac, Paspalj, Đorđević, Obradović, Grbović…), a Olimpija splitsku Jugoplastiku, šampiona Evrope (Kukoč, Rađa, Ivanović, Savić…), jedno ludilo od utakmica. U finalu, IMT je bio bolji od Olimpije, a ja kao kapiten, prvi podigao pehar.“
Dva brata, dva sveta
„Piva Ivković je imao dve strasti, košarku i golubove. U sred treninga je znao da nestane na trenutak zbog neke svoje ptice. Ali je imao neverovatnu košarkašku viziju, a nedostajao mu je karakter mlađeg brata, Dušana Ivkovića, za još veću karijeru. Od običnog razgovora tipa kako uraditi kontrablok, on bi krenuo da niže bezbroj rešenja, ma napravi disertaciju samo od tog elementa. A tek njegova imaginacija, bio je čudesan. Sa Dudom nikada nisam sarađivao. Kada je Vlade Đurović 1984. otišao sa klupe Šibenke, došao je nekadašnji selektor. Imao sam odličnu ligašku sezonu, ali me nije zadržao.“
Bilo je starijih ljubitelja košarke, koji su znali da ga kritikuju zbog „američkog luka“ (visoka parabola, prim. aut), a on će i danas da kaže uz osmeh, da je samo tako znao da šutira…Ali, niko mu nije mogao osporiti da je bio skočan, brzih, panterskih refleksa („mrzeo sam teretanu“), a lopta ga prosto „vukla“.
„Meni su utakmice bile zadovoljstvo, a danas su za većinu rad. Još kada ih čujem da kažu ‘“Ja sam profesionalac’. E, pa ja nisam bio, nego „samo“ amater sa profesionalnim obavezama. Živeo sam za nadigravanje, potez, takva nam je bila filozofija igre. A dosta je poticalo i od mene, uz želju da se saigrači razvijaju. Njihovo je bilo da budu fizički spremni, dovoljno trče, a, lopta bi dolazila od mene. Naravno, vremenom, igra se menjala, kao i moja brzina, koja je trpela od povrede. Ali, nikad nije prestajala strast za pobedama. Neumorno sam dodavao, a protivnika nisam omalovažavao ni kada sam proturao loptu kroz noge. Imao sam pas kao fudbalski Garinča dribling, lopta sa jedne, a ja sa druge strane. Užasava me nedostatak ideje i „peglanje“ lopte.“
Za kraj, skoro kao „naravoučenije“ nekim novim, nepoznatim klincima, gladnima karijere, slave, punih bankovnih računa…
„Uživao sam dok sam igrao, to mi je bilo tako prirodno i ne postoji nešto za čim žalim, što mi je bilo uskraćeno dok sam se aktivno bavio košarkom. Neki drugi, koji su došli posle mene, ne uživaju u ovom sportu, od koga imaju izuzetnu finansijsku dobit. Ja je nisam imao, ali ta radost igranja, pobeđivanja, druženja, ostalo mi je zapisano kao lepo detinjstvo.“
Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare