Reprezentacija Srbije na veličanstven način plasirala se na Svetsko prvenstvo u Kataru pobedom nad Portugalijom u Lisabonu, a gotovo su svi jednoglasni da najveće zasluge pripadaju selektoru Draganu Stojkoviću Piksiju.

Kako je Piksi učinio nemoguće? Šta je to uradio da su fudbaleri otišli na jedan od najtežih terena u Evropi, napali, pritisli, nadigrali i pobedili jednu veliku reprezentaciju, ne tako davno i šampiona Evrope? Gotovo svi mi mislili smo da je tako nešto nemoguće, da to ne smemo ni da sanjamo. Ma bezobrazno je i misliti o tome.

A odgovor je tako jednostavan. Za Piksija to ne da nije nemoguće, već je sasvim normalno izaći, protiv bilo koga, sa samo jednom idejom – da pobedi. Upravo ta ideja napravila je razliku između onoga što smo gledali u eri pre Piksija, pa i u periodu kada je i sam bio kapiten krnje Jugoslavije i jednoj novoj eri koja je započela njegovom prvom konferencijom za medije, na kojoj je obećao da ćemo gledati ono što smo gledali u Lisabonu.

Promene iz korena? Ili ipak ne

Šta je Piksi revolucionarno na fudbalskom planu napravio u odnosu na prethodnog selektora Ljubišu Tumbakovića? Gotovo ništa. U odnosu na meč baraža za EURO pre godinu dana u Lisabonu je startovalo sedam istih igrača. Lazović da je bio zdrav, on bi sigurno bio zajednički starter, jer i kod Piksija on pokriva desnu aut liniju, gde ga je Tumba instalirao. Kada se vidi ko je sve igrao na Marakani protiv Škotske i ko godinu dana kasnije u Lisabonu, bilo je ukupno 11 zajedničkih igrača. Takođe i formacija je bila ista i tada, kao i sada, uprkos do skoro uvreženom mišljenju da njih dvojica ne mogu zajedno, Tadić i Sergej Milinković-Savić igrali su zajedno, iza klasičnog napadača.

Mada, kada se pogleda u prošlosti kako su bivši selektori postupali kada bi počeli mandat i da su stalno vršili korenite promene, kontinuitet za koji se Piksi odlučio može se komotno smatrati revolucijom. Pored imena igrača ova ekipa sačuvala je gotovo iste mane (gledajući čisto fudbalski teren), poput nekonstantnog vršenja presinga, što je danas praktično obaveza u modernom fudbalu i nesigurnog branjenja.

Kako su gubitnici postali pobednici

Ali dobila je jedan novi kvalitet. Pobednički mentalitet, jer ekipa koja nije pobednička ne može onako da se vrati u prvoj utakmici sa novim selektorom protiv Irske, potom da gubitak 0:2 od, u našim i do skoro glavama igrača, strašne Portugalije, dođe do 2:2, a da protiv istog protivnika, na gostujućem terenu, u utakmici odluke, gde njima igraju dva ishoda, preokreneš rezultat. I to je direktna i ekskluzivna zasluga Piksija.

Kako je moglo da bude drugačije? Možda je Piksi kao igrač, po merilima današnje internet, youtube generacije imao siromašnu karijeru. Najbolji period bio je onaj u Crvenoj zvezdi do 26. godine, posle toga prilično mršav trag u Olimpiku i Veroni i veći deo inostrane karijere u Japanu. Nije baš da zvuči spektakularno. Ali neosporna je činjenica da je Piksi pobednik. Valjda je to svima moglo da bude jasno još u legendardnom Zvezdinom dvomeču sa Realom pre skoro 35 godina.

povezano

Euforija, pesma i trubači na dočeku junaka iz Lisabona

FIFA World Cup

15. nov 2021 5

FIFA World Cup

15. nov 2021 5

Jokanović za SK: Majstorski, sve smo naplatili u Lisabonu

FIFA World Cup

15. nov 2021 3

FIFA World Cup

15. nov 2021 3

Noć za pamćenje: Srbija je na Svetskom prvenstvu!

FIFA World Cup

15. nov 2021 120

FIFA World Cup

15. nov 2021 120

Sezonu kasnije stvorena je velika dinastija Milana, koji je uzeo dve uzastopne Lige šampiona, što je tek 2017. pošlo za rukom Realu, i vezao tri titule u „onom“ kalču, a tek je 2008. Inter uspeo da uzme tri vezane Serije A. Ali svi koji su bili akteri prvog evropskog pohoda 1988/89. kada je i slavni Real razmontiran u paramparčad 5:0, bez izuzetka istakli su kao ubedljivo najteži dvomeč sa Crvenom zvezdom. Dvomeč u kojem je dominirao Piksi. Ili Mondijal u Italiji 1990. gde je sam izbacio Španiju, a potom i zasenio velikog Maradonu u Veroni i na kraju izabran u idealni tim.

Protiv Reala je ispao na gol u gostima, protiv Milana i Maradone na penale. Da, to su porazi, porazi kojih se i navijaći Zvezde i reprezentacije sa ponosom sećaju. Ne i Piksi, jer su u njegovom kodu to samo porazi, a on priznaje isključivo pobedu.

Rođeni lider neupitnog autoriteta

Za razliku od svih prethodnih selektora Piksi je čovek koji ne samo da je osetio, već je bio veliki deo najveće scene u svoje vreme. Iako dosadašnja trenerska karijera nije bila spektakularna ne treba prenebregnuti činjenicu da je radio u Kini na vrhuncu te lige i kada je ona bila pod velikom lupom javnosti. Njegov Gvangdžou R&F težio je ultra atraktivnom fudbalu. Iako je bio daleko od borbe za titulu uspeo je da postigne da se priča o njemu i njegovoj ekipi.

Upravo to razumevanje velike scene pomoglo mu je da poslovično izraženu euforiji u srpskom fudbalu iskoristi na najbolji mogući način i majstorski žonglira u nimalo zahvalnom krugu koji čine alavi rukovodioci, zavidni treneri, razne interesne strukture, novinari željni senzacionalizma, po mogućstvu negativnog. Za takvo žongliranje nije potrebno biti samo veliki fudbaler, jer bilo je ljudi koji su imali svetske biografije pa zastajali u ovdašnjem mulju. Potrebno je imati harizmu vođe, a Piksi je to uvek imao, čak i u generaciji takvih asova njegovo liderstvo bilo je neupitno.

Da savršeno zna da „manipuliše“ osećanjima mase, pokazao je načinom kako je vodio priču o preuzimanju selekcije. On je kandidat za selektora bio još posle smene Muslina, a od tada posle svake smene selektora. Sačekao je pravi momenat kada će da prihvati tu funkciju. Da li je slučajno što je to urađeno baš kada je nastupio interregnum u Savezu? Jer ova situacija mu dozvoljava da bude svoj gazda.

Iz njegove izražene harizme proisticao je neosporni autoritet. Njemu nisu potrebni kodeksi, mere kažnjavanja, zabrane. Dovoljno je da se obrati nekom igraču, ovaj bez obzira da li se radi o glavnom igraču Ajaksa ili rezervisti u nekom klubu, nemo ga sluša, kao da mu se obratio Bog lično. Jer to je Piksi. Takav magnetizam imao je još samo Radomir Antić. Taj magnetizam i nesporni autoritet mogli su da omoguće Piksiju da ne pozove nijednog desnog beka pred meč odluke kada su povređeni i Lazović i Đuričić, i da se niko od novinara ne usudi da preispituje njegov izbor.

Ma može i sa dva napadača

Naravno, takav nastup da bi imao trajniji i postojaniji karakter potrebno je da ima pokriće. Kada kažeš idemo da pobedimo u Lisabonu, moraš da imaš neka oružja. Ne treba biti stručnjak pa konstatovati da ova reprezentacija ima veliki individualni kvalitet, možda i za neki jak top 10 u Evropi. Ali ono što se do dolaska Piksija percipiralo kao problem reprezentacije je disbalans. U smislu da ima mnogo kvaliteta u ofanzivnom delu, ali da na onim defanzivnijim pozicijama ima više proseka. To stvara problem kada se besomučno forsira rigidno neka formacija, poput 4-2-3-1. Stalno su nam govorili da moraju da igraju dva defanzivna beka, dva zadnja vezna, da ne mogu dva špica.

Piksi je pokazao da može da se napravi ekipa u kojoj će sve ono najbolje što Srbija ima biti na terenu. Poslednjih 10 minuta u Lisabonu istovremeno su na terenu bili Mitrović, Vlahović, Jović, Tadić, Radonjić, Milinković-Savić, a Radonjić i Jović su ušli umesto Kostića i Živković. Dakle, sve vreme šest ofanzivaca. Dakle, može se.

Stoji da je od ove generacije Portugalije ostalo samo veliko ime. Stoji da su, što bi Miki rekao Rokiju, izgubili glad kada su osvojili titulu. Već dugo je ekipa u stanju degeneracije. Fernando Santoš misli da je i dalje 2016. Ronaldo je posvećen golovima i rekordima, ostatak ekipe je suviše zavisan od njega i deluje obezglavljeno. Objektivno, Srbija je bolji tim od Portugalije, ali ono najteže, to je trebalo dokazati. Piksi je to osetio, shvatio i ugrabio priliku da penzioniše jednu nekada veliku generaciju. Taj predatorski instikt može da ima samo onaj koji nije mario ni za Maradonu, ni za Real ni za holandski trio. Taj instikt ne može imati neko kome je vrhunac karijere titula u domaćim okvirima i evropska jesen.

Da li je ovo znak svetlije budućnosti srpskog fudbala?

I da i ne. Jeste da se dogodilo nešto što nije više od 30 godina, jeste da su počeli da duvaju drugi vetrovi. Ali bi bilo preterivanje očekivati od Piksija da može potpuno da promeni paradigmu čitavog srpskog fudbala. Neće Piksi doneti red u licenciranju trenera. Neće Piksi doneti red u domaćem takmičenju. Piksi sigurno neće doneti ekonomski boljitak zemlji, što odmah donosi sa jedne strane veći kvalitet fudbala i sa druge učvršćuje sistem karakterističan za fudbalski Zapad. Iza kojeg naravno stoji i jaka ekonomija.

Ali sve da se Piksijev mandat završi samo na ovoj utakmici, nešto je važno urađeno. Više nema alibija za naredne selektore kada se ide u goste nekoj reprezentaciji visokog rejtinga. Nažalost onih koji su navikli da im glavni cilj tih ekskurzija bude „srce na teren, pa šta bude“ Piksi je pokazao da to više ne prolazi i da Srbija može da pobeđuje. To je sada standard u javnosti, koja neće biti zadovoljna ničim manjim. Isto kao što navijače Zvezde i Partizana više ne pali puko učešće u Ligi Evrope, već je minimum očekivanja prezimljavanje u istoj ili plasman u Ligu šampiona. To je standard koji su večiti postavili prethodnih godina i više navijači ne prihvataju alibi varijante u vidu budžeta i sl.

Piksi je pokazao put. Put kojim se nekada koračalo u srpskom fudbalu i put koji je on učio kao jedini ispravan. Zato za Piksija ovo ne da nije bilo nemoguće, već sasvim normalno.