Ovu damu je nemoguće predstaviti u jednoj rečenici, jer radi se o originalnoj pojavi u jugoslovenskoj i srpskoj košarci. Dakle, o neponovljivoj ličnosti. Nekadašnjoj košarkašici i svestranoj sportskoj radnici. Svakako, reč je o Gordani Kali Radović.

Lafica i drug, a veliki profesionalac, iako u poznom dobu (83) uvek je mladalački spremna da pomogne, kao i na druženje i ćaskanje o košarci.

„Ja sam, ustvari, profesionalni volonter„, uz osmeh je započela razgovor za Sport Klub i dodala kako je svi u sportskom svetu znaju po nadimku Kala, „Jednom zamalo da me lekar reprezentacije dr Gaga Radovanović ne primi na pregled, jer ne poznaje nijednu Gordanu Radović, kako me medicinska sestra najavila“.

Povezane vesti

Ženski Korać, Pele… Krhka Malčika, div i diva pod obručima

Skener

18. jun 2021 5

Skener

18. jun 2021 5

Petrović za SK: Nisam ljut, gnevan, ni besan na Čovića

Skener

7. apr 2022

Skener

7. apr 2022

Zlatno srebro za rastanak od moćne Jugoslavije

Skener

17. jun 2021 0

Skener

17. jun 2021 0

Koprivica: Superliga ne sme da nam bude sramota od lige

Skener

15. jun 2021 0

Skener

15. jun 2021 0

U penzionerskim danima imala je bezbroj obaveza i zadataka u košarci, pa je možda najbolje okarakterisati je kao devojku za sve. Uvek je bila takva, a sportski duh i vitalnost čine da je agilnost krasi i u devetoj deceniji. Bila je nezamenjiva službenica Košarkaškog saveza Srbije u vreme SFRJ, a posle toga je nesebično ostala u službi voljenog sporta. Posvećena kao vojnik, a pre bi se reklo, oficir, jer je u poslu bila savesna, precizna i beskompromisna. I kasnije, takođe, kao delegat na utakmicama, rukovodilac administracije na brojnim velikim takmičenjima i tim lider mlađih ženskih reprezentativnih selekcija.

I sada je sa 83 leta rešila da okonča sve te volonterske aktivnosti, upravo na predstojećem muškom kvalifikacionom turniru za OI u Tokiju, a s obzirom na njenu energiju, iskustvo i znanje mogla bi još dugo da pomaže srpskoj kraljici igara. Ostaje da vidimo da li će se popularna Kala u danima koji su pred nama zaista oprostiti od košarke…

No, krenimo redom i prisetimo se kako se do sada odvijao košarkaški, profesionalni i volonterski put, jednog od naših najboljih košarkaških ambasadora, Gordane Kale Radović.

„Počela sam da igram košarku u Železničaru. Za teren u Savskoj ulici me vežu lepe uspomene. Tamo sam stekla mnogo prijatelja i upoznala budućeg supruga Savu. Taj klub je inače dao mnoge trenere i sudije, Savu, Obrkneževića, pa Rajačića, Mićovića… Posle sam igrala u Voždovcu, bila je to generacija koja je izborila ulazak u Prvu ligu na kvalifikacijama u Banjaluci. Imale smo odličnu ekipu, na čelu sa Jasnom Selimović Tanjević i Radom Janjić, a vodio nas je trener Slobodan Ćela Mićović. I u prvoligaškom društvu smo se visoko kotirale„.

Biografija puna uspeha

Gordana Kala Radović je rođena u Beogradu 20. marta 1938. godine. Košarkom je počela da se bavi u beogradskom Železničaru, a posle je igrala u Voždovcu, gde je rano okončala igračku karijeru.

Posle toga je radila kao profesor fizičke kulture u OŠ Oton Župančić, a zatim, decenijama u Košarkaškom savezu Srbije. Dugi niz godina bila je delegat na domaćim i međunarodnim utakmicima, a veoma uspešno je obavljala i funkciju tim lidera mlađih ženskih reprezentativnih selekcija.

Sa mlađim nacionalnim kategorijama osvojila je pet medalja, 2005. godine, sa juniorkama SCG srebro na SP u Tunisu, 2007. godine zlato na EP juniorki u Novom Sadu, pa iste godine sa istim timom bronzu na SP u Slovačkoj, zatim isto odličje na juniorskom EP 2012. u Rumuniji, a treće su bile i na juniorskom EP 2013. u Vukovaru.

Za dugogodišnji rad dobila je brojna priznanja, od kojih izdvaja Majsku nagradu.

Veoma rano je završila igračku karijeru, tačnije, od 1961. godine, kada je rodila sina Zorana, koji je kasnije postao košarkaški as i funkcioner. Posvetila se u potpunosti porodici i poslu.

„Počela sam da radim 1960. godine i nisam imala dan bolovanja. Rodila sam Zorana 1961. godine i trčala sam u Lominu ulicu, gde smo nekada stanovali, da ga nahranim i vraćala se na posao. Najpre sam radila kao profesor fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi „Oton Župančić“, a onda me Branislav Rajačić, generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije, pozvao da radim u republičkom savezu i tu sam ostala do penzije„.

Nije se zadovoljavala suvoparnom administracijom, nego je nametala sveže ideje, pa je tako još u davno vreme bivše SFRJ pokrenula pitanje radnog staža košarkaša i košarkašica.

„Moj nekadašnji trener Slobodan Mićović je radio u Socijalnom i zahvaljujući njemu sam napravila spregu sa SOFK-om i uveli smo otkupljivanje radnog staža za igračice i igrače saveznog ranga, što je mnogima bilo od velike pomoći. Sada kažu da je sportski staž slabije vrednovan, da kvari visinu penzije, ali dobro je ko ga je otkupio da ga ima u rezervi, ako mu zatreba za raniji završetak radnog veka„.

Ne samo što je pomagala igračima i igračicama, nego se trudila da pruži doprinos i razvoju struke.

„Svojevremeno sam otišla u ambasadu SAD i sa Anom Rašić, kulturnim atašeom, dogovorila saradnju da nam svake godine na „Trenerske dane“ dolaze po dva američka stručnjaka. Oni su im plaćali troškove puta, a mi boravak i godinama su nam dolazili poznati američki treneri i prenosili znanje jugoslovenskim kolegama“.

U nizu Kalinih zasluga jedna od, svakako, važnih je i ta što je sačuvala prostorije nekadašnjeg, republičkog KSS u Knez Mihajlovoj 7, u kojima je sada smešten Sportski savez Srbije.

„U toj zgradi smo najpre koristili jednu prostoriju, pa smo uspeli da se proširimo i u tome sam bila veoma angažovana, a posle raspada SFRJ sve to su hteli da nam uzmu Slovenci, jer su tvrdili da je to nekada bilo vlasništvo neke slovenačke firme, ali uspeli smo da zadržimo te kancelarije, koje su mi bile druga kuća“.

Naravno, Kala je sve poslovne uspehe postizala i ideje sporovodila u saradnji sa rukovodstvom KSS, vrsnim košarkaškim funkcionerima, kojih se seća sa ogromnim poštovanjem.

„Te ljude danas niko ne spominje, a republički savez su kroz istoriju vodili sjajno, bili su izvanredni predsednici. To su: Miljenko Zrelec, Ivan Radulović, Ratko Kašanin, Čedomir Miletin, Bora Jovanović, Nebojša Popović, Branko Ilić, Milomir Milošević, Dragiša Vučinić, Miodrag Babić, Čedomir Miletin. Sa svima sam izvanredno sarađivala. Vredno se radilo i sa puno ljubavi na unapređenju košarke u Srbiji i šire„.

Za predani rad je dobila Majsku nagradu, a neposredan povod je bila uspešna akcija „Osnovci košarkaši“, koju je pokrenula, a to takmičenje je iznedrilo brojne talente.

„Na tom takmičenju se prvi put čulo za Zoricu Đurković, kasnije najbolju igračicu Evrope, a u muškoj konkurenciji premijerne sezone najuspešniji je bio Žikica Jaćović iz Kraljeva. Za „Majsku nagradu“ me predložila „Politika“, koja je sa ostalim medijima pratila tu sportsku manifestaciju. Zatim, KSS je organizovao razne košarkaške kampove, među kojima je najpoznatiji i najuspešniji bio onaj na Borskom jezeru, gde je takođe poniklo mnogo odličnih igrača„.

Kala Radović je, dakle, stizala sve i svuda, u KSS da obavi administrativne poslove, a i da uvek bude na usluzi, kako akterima na parketu, tako i klubovima i sudijama. S obzirom na godine iskustva i da joj je suprug Sava bio vrhunski košarkaški arbitar bilo je logično što se pronašla i u ulozi delegata utakmica.

Uvek srcem uz srpske kraljice

Većinu aktuelnih reprezentativki Srbije poznaje iz mlađih selekcija, zna te devojke u dušu i sada je, naravno, u mislima uz njih dok se bore na EP u Španiji.

„Mnogo volim i cenim sve naše reprezentativke, ali neće mi zameriti ako kažem da je za mene Sonja Petrović – broj jedan. Velika igračica, sjajan borac, njenu pametnu igru „jedan na jedan“ teško je zaustaviti. Ima hrabro srce u igri kada je najteže. I Jelena i Ana i Neca su super, a i Tina Krajišnik igra u životnoj formi. Sećam se da je i kao juniorka na EP u Vukovaru igrala vrlo dobro. Marinu Maljković takođe poznajem iz mlađih dana. Reprezentativni trenerski staž je počela upravo sa nama, kao pomoćnica selektoru Zoranu Kovačići Čiviji, kada su naše juniorke osvojile srebro na SP u Tunisu. Sve su to sjajne devojke i Marina je sa njima minulih godina postigla čudo i sada im želim što bolji rezultat i sve najbolje, od srca!“

„Godinama sam bila delegat na domaćim i stranim utakmicama i to više na muškim. Bila sam jedina žena delegat na svim klupskim i mnogim reprezentativnim takmičenjima. Tu sam proširila znanja i onako širok krug prijatelja iz sveta košarke„.

Organizacione sposobnosti i sve ostale osobine bile su joj najbolja preporuka da se nađe u stručnom štabu mlađih ženskih reprezentativnih selekcija, a jednom i kod najboljih seniorki u funkciji tim lidera.

„Bila sam tim lider na EP juniorki 2007. u Novom Sadu, kada je osvojeno zlato, a okosnicu tima su činile današnje najbolje srpske seniorske reprezentativke, Sonja Petrović (Vasić), Jelena Milovanović (Bruks), koja je bila MVP turnira, zatim, Nevena Jovanović, Tina Jovanović (Krajišnik), Sara Krnjić, Tamara Radočaj… Ne mogu ni da se setim gde sam sve bila vođa puta, ili tim lider, bila sam na SP juniorki u Tunisu kada su devojke postale vicešampionke i na SP u Bratislavi, kada su uzele bronzu, pa isto odličje na EP juniorki u Vukovaru. Tada, u Vukovaru, 2013. godine odlučujući koš je postigla Dragana Stanković, a predvodnik te generacije bila je moja ljubimica, Aleksandra Crvendakić, aktuelna seniorska reprezentativka“.

Iz Vukovara je ponela i jednu manje lepu uspomenu.

„Slovenački vođa puta i trener pozvali su me na piće i sedeli smo u jednom kafiću, ali ubrzo je stigao konobar da mi kaže kako sam tu nepoželjna, jer nosim trenerku Srbije. Sedela sam još kratko i otišla“.

Dragoceno iskustvo je rado prenosila mladim igračicama i kada je trebalo savetovala ih i hrabrila.

„Sećam se da 1999. godine na EP seniorki u Poljskoj nisam uspela da ubedim Milanku Nedović da igra, bila je ljuta što joj selektor Vesković ne daje veću minutažu, pa je u jednom trenutku iz protesta odbila da uđe u igru, a na EP je stigla iz Izraela, bez priprema… Trudila sam se da je ubedim da ne odustaje i ostavlja ekipu i saigračice, ali bezuspešno. Volim sve te devojke, a i one mene. Recimo, Nina Bjedov je tada rekla da sam najbolji tim lider i to pamtim. Inače, na to takmičenje smo išli za vreme NATO bombardovanja, baš kad smo u povratku autobusom stigli na našu granicu čuli smo da je potpisan Kumanovski sporazum“.

Druželjubiva, vredna i posvećena poslu i košarci rado je viđena u košarkaškim krugovima širom bivše SFRJ.

„Bila sam gost na raznim oproštajima, rođendanima, jubilejima košarkaša. Naprimer, sa Mirkom Novoselom sam sarađivala još u vremenu, kada su Kića i Moka zaigrali prvi put zajedno, pa sam decenijama kasnije u Zagrebu prisustvovala promociji njegove knjige. Bila sam u Splitu na oproštaju Rate Tvrdića, Radmila Mišovića u Čačku, sudije Danka Radića u Zagrebu, na 80. rođendanu Lazara Lečića u Skoplju… Sve su to doživljaji za nezaborav„, sa ushićenjem priča Gordana Kala Radović.

Nije tajna da je Kala prijatelj sa mnogima na košarkaškoj planeti, volonterski je radila za KSS i kada je trebalo dočekati strane sudije, ekipe i delegacije, ali posebno simpatičan detalj je bio kada se prošle godine pojavila u dvorani „Aleksandar Nikolić“ u društvu Jao Minga, gorostasne kineske NBA zvezde.

„Jao Ming je u dobrim odnosima sa mojim Zoranom, a u Beogradu je bio prošle godine u svojstvu šefa kineske delegacije na kvalifikacionom turniru za OI. Njihov turnir je trebalo da se održi u Kini, ali je u to vreme korona kod njih harala, pa se KSS ponudio da bude domaćin, tako da su u Beogradu igrale dve grupe, „naša“ i „kineska“.

Čivijine prijateljske pošalice

Dugo je sarađivala sa najtrofejnijim jugoslovenskim i srpskim stručnjakom u ženskoj košarci Zoranom Kovačićem Čivijom. Kovačić je godinama vodio mlađe ženske reprezentativne selekcije, a Gordana Kala Radović je bila nezamenjivi član stručnog štaba. Čivija, poznat po duhovitim, ali bezazlenim opaskama, znao je da se našali sa Kalom, sa kojom ga veže dugogodišnja saradnja i neraskidivo prijateljstvo.

„Šalio sam se na tim putovanjima da nam brže prođe vreme, a često i na račun Kalinih godina. Ona bi mi odgovorila, pa nisi ni ti mlad, samo deset godina si mlađi od mene. A ja sam joj odgovorio, nije tačno, ja sam rođen 1948. godine, a ti 1838. godine. Tako sam joj jednom prilikom rekao da me zvao Zoran i da joj je zabranio da putuje sa nama, jer neće da dozvoli da majka sakupi više medalja od njega. Pogledala me i nasmejala se, ali za svaki slučaj, zvala je Zorana da proveri“, uz mangupski osmeh priseća se Zoran Kovačić Čivija.

Radila na Mediteranskim Igrama u Splitu 1979. godine, zatim, na Univerzijadi u Zagrebu 1987. godine, kao rukovodilac sekretarijata i na Univerzijadi u Beogradu 2009. godine. Naravno i 2005. godine u Srbiji na EP seniora i na EP za juniora.

„Posle Univerzijade u Zagrebu Mirko Novosel mi je čestitao i rekao u većem društvu kako sam ja iznela gro posla. Za mene kao volontera praktično, nikad nije bilo odmora. Sećam se kada smo se vratili sa EP juniorki 2005. u Slovačkoj kasno uveče, a već rano ujutro me zvao Predrag Bogosavljev, tadašnji generalni sekretar KSS da se priključim da radim na muškom seniorskom EP, koji se održavao kod nas. Nisam imala vremena da se odmorim. I tako, obaveza za obavezom i sve to besplatno, ali uživala sam u poslu i u svemu tome„.

Proše godine je radila, pardon, volontirala, na ženskom kvalifikacionom turniru za OI u Beogradu, a radiće sada i na muškom. Kaže, poslednji put.

„Da, tu, u mom Beogradu završavam bavljenje košarkom. Dosta je bilo„.

Dodaje i kako joj nije bilo svejedno kada se 2018. godine nije našla na spisku zvanica za svečanu akademiju u Narodnom pozozrištu za obeležavanje vrednih jubileja srpske košarke, 95 godina od dolaska košarke u Srbiju i sedam decenija postojanja nacionalnog košarkaškog saveza.

„U nekim dvoranama u inostranstvu sam imala mesta sa mojim imenom, a ovde zaboraviše da me pozovu na tako važnu svečanost. Znam da nisam namerno izostavljena, jednostavno, dogodilo se, ali takve stvari ne smeju da se dešavaju. A 2. jula KSS će da upriliči sećanje na Boru Stankovića u Kombank dvorani, čast mi je što ću da prisustvujem tom događaju, suvišno je da pričam kakav je bio Bora Stanković, a bio nam je kućni prijatelj i on i članovi njegove porodice“.

Košarkaška javnost dobro zna košarkašku familiju Radović, Gordanu, Savu i Zorana. Kalin sin Zoran je bio vrsni igrač Crvene zvezde i reprezentacije, a potom, generalni sekretar KSJ, zatim je u FIBA bio zadužen za razvoj košarke u Africi i Aziji, a sada je sportski direktor FIBA i direktor za nacionalne federacije. A pokojni suprug bio je vrhunski košarkaški sudija i uspešan poslovan čovek, radio je u izdavačkoj delatnosti.

„Bili smo „luda“ porodica, veoma vezani. Imali smo zajedničke navike, slično razmišljali, što je i normalno, pa se tako jednog dana desilo da svo troje u kuću donesemo komplet novina koje smo svakodnevno čitali. Kako je ko ulazio u stan donosio je „Politiku“, „Novosti“, „Ekspres Politiku“, „Sport“ i „NIN“. I svako od nas je mislio da ostali nisu stigli da kupe novine. I tako napravismo gomilu istih novina, slatko smo se smejali„.

O Zoranu priča bez euforije i suvišnih hvalospeva na račun njegove vrhunske karijere.

„Najvažnije nam je bilo da završi studije, da bude obrazovan, što se i obistinilo, bio je odličan đak i postao je pravnik, ali i Markov i Anin tata. Unuk Marko je malo trenirao kod Miše Lakića u Beovuku, ali kada je Zoran prešao u FIBA, završio je gimnaziju u Švajcarskoj i fakultet u Americi. Unuka Ana je takođe maturirala u Švajcarskoj, a u Srbiji diplomirala na fakultetu Komunikacija i medija“.

Realno govori i o Zoranovim igračkim osobinama i u vezi sa tim pominje zanimljive dogodovštine.

„Neke njegove utakmice nisam mogla da gledam, mnogo su bile napete i ratoborne, ali većinu ipak, jesam. Bilo je teško kada sam jednom pratila TV prenos, a on se u jednoj akciji zaleteo i udario pravo u kameru. Nije bilo prijatno dok sam čekala da saznam da li je sve u redu, baš je jako udario. Bio je najbolji odbrambeni igrač, veliki borac, i kao bek znao je da bude i treći skakač lige. Uporan, nezgodan, imao je sportski bezobrazluk. Na utakmici OKK Beograd – Crvena zvezda, kad je još igrao za klonfere, bila sam delegat, a sudija Zoran Dimitrijević mu je dosudio tehničku grešku, zatim i isključujuću. Naravno, nisam reagovala, odradila sam posao nepristrasno, profesionalno. Zoran je posle toga bio i kažnjen finansijski, ili sa neigranjem utakmica, ne sećam se tačno…“

A o tome kakva je Kala svedoči i sećanje bivšeg igrača Partizana Gorana Despotovića, koje je nedavno zapisao na njenom Fejsbuk profilu.

„Davnih godina bio sam sekretar Sloge iz Kraljeva. I danas sam zahvalan za nesebičnu pomoć i savete moje drage prijateljice. Često je pomenem, a obavezno citiram dve sjajne izreke koje su krasile njenu kacelariju, dok je KSS bio u Knez Mihailovoj. Prva glasi: ‘Svako u ovu prostoriju donese radost, neko kad udje, neko kad izadje’. Druga je bila: ‘Ako nemate šta da radite, nemojte to raditi ovde’.“

Eto, to je Gordana Kala Radović, verna drugarica svih košarkašica i košarkaša. Ako je ponekad bila stroga, ili delovala opasno, takav utisak bi ostavila povremeno i privremeno. Sve bi to brzo prošlo i otišlo u rok službe. Nastavila bi dalje sa puna elana i ideja, da svima nesebično pomogne. Uvek željna izazova, dokazivanja i novih uspeha jugoslovenske i srpske košarke…