Uvek svoj, uvek aktivan, čak i kada se čini da ne mrda previše iz porodičnog okruženja na beogradskom Vračaru. I hoće da kaže, pa gde puklo da puklo, pa i u korist svoje štete. Godišnja doba kao na traci, odbrojali smo još jednoj godini, a Duško Vujošević priča o svemu onome što (mu) je obeležilo 2025. Naravno da je njegov Partizan u epicentru, kao i nova životna stranica, ali i politička previranja u Srbiji. U više nastavaka na Sport Klubu.

„Pošto svi znaju da sam navijač Partizana, kluba koji mi je dao priliku da se realizujem, ostvarim profesionalni život, posebno sam vezan za Humsku. Sve ovo što se dešavalo krajem godine… Znate, tu već postoji jezička razlika u tumačenju Željka Obradovića, ljudi oko njega i ovih drugih… Jer, velika je bila razlika između neopozive i konačne ostavke, falio je valjda zarez u toj suštinskoj situaciji“, počinje razgovor na karakterističan način legendarni trener.

Novogodišnji paketić Sport Kluba

Kafeljnikov za SK: Novakov 25. grend slem? Praktično nemoguće!

Nikolić: Partizanu ni promil šansi? To nigde na svetu nisam čuo!

U sportskom smislu, godinu za nama, na ovim prostorima, p(r)otresao je odlazak Obradovića. Tlo još podrhtava, ne samo crno-beli deo.

„Mislio sam kao i većina, sezona nije išla dobro. Pokazalo se da grupa ljudi, koja je praktično stvarana dve godine, osnov ovog tima, kupovani su i na taj način uklapani u ekipu. Pokazali su nedovoljnu spremnost za žrtvovanje, entuzijazam i ljubav prema klubu. Sve to nije dobro funkcionisalo. Željko sa tolikim autoritetom, više nije mogao da podnese sve to od spoznaje da ne kontroliše svlačionicu. A time da ne može da dođe do tih igrača u ključnim momentima, da ne rade na terenu ono što je tražio, verovatno i na treningu, kao i u preostala 24 sata kada je u pitanju način života. Borio se dugo, nisu bili dobri rezultati, a on je sve to teže i teže podnosio i, na kraju dao ostavku. Očekivao sam da bude do kraja sezone, ali se na određenim mečevima videlo da ima i zdravstvene probleme, da to vrlo teško podnosi… Ali, kada je usledila vest koja je negde trebalo da bude očekivana, toliko je bila i kao grom iz vedra neba, apriori je smatrano da bi on trebalo da ostane do kraja i proba da se izbori sa situacijom“.

Objašnjavajući razliku u mentalitetu, pristupu pojedinim utakmicama, pobedi, porazu, kada su u pitanju stranci, koji čine 90 odsto sadašnjeg sastava Partizana, poznati stručnjak je nastavio.

„Imam iskustvo. Pa, gro tima u selekciji moraju da budu domaći igrači, oni koji su vezani i emotivno, ne samo poslovno za klub. Ne sme da se dozvoli da svlačionicu nose stranci, odnosno američki igrači. Oni su veoma dobri košarkaši, prošli velike sportske škole u zemlji gde je utemeljena kultura košarke, pa čovek ima mogućnost da se u to uključi od prvih dana života i postepeno postaje igrač. Ali, to su akteri koji najčešće nemaju emociju prema klubu gde su došli. Oni su tu pristigli da profesionalno rade posao, za novac. I najčešće ga rade profesionalno, ali to nije dovoljno u sportu. Potrebno je da imaš emociju, strast prema igri, klubu, publici… Pokazalo se, da najveći deo tima ne može da bude sastavljen od stranih igrača. Tu su trebalo da budu Balša Koprivica, Vladimir Lučić i još neki igrači, koje je Partizan pokušavao da vrati, negde u odnosu 50/50 odsto. Nije matematika, ali je bila mogućnost da oni aromatizuju, oboje svlačionicu, odnos prema treningu, životu… A da ne pričam utakmicama, prepoznavanju večitog derbija, koliko je to važnije nego kada se igra protiv nekog drugog kluba. Da je Evroliga najvažnije klupsko takmičenje, mada nije možda dobar primer za nešto drugo što sam hteo da kažem. Svesnost da u Evropi ima ispadanja iz različitih ligaških formata, dok u NBA toga nema. Naravno da je tamo veoma značajno biti prvak, a sa druge strane, možeš i da si među poslednjima u profesionalnoj ligi, pa imaš prioritet u izboru na draftu“.

Zašto nije uzeo Ivanovića

„Svi smo drugačije ličnosti, imamo neku svoju boju, autentičnost. Vodim se kao neko kod koga je dosta mladih igrača proigralo, moram da kažem kada skoro niko neće da kaže. Mladi bi trebalo da budu dovedeni, selekcionirani, budu tu. A trening bi trebalo da bude takav da svako od njih bude bolji posle toga. Način igre koji ekipa koristi će biti takav da se proba da se pobedi, ali u ritmu i načinu igre, koji najbolje razvija te (mlade) igrače. Čekaj, bre, koliko sam bio sulud. Duško Ivanović, koji je jedan od osnovnih razloga titula Jugoplastike uoči raspada Jugoslavije, hteo je da dođe u Partizan. Ali, ja ga nisam uzeo, iako sam znao koliko je veliki igrač. Zato što su tu već bili Grbović, Paspalj, Nakić, Danilović… Pre svega, da bi Saša dobio vreme da igra. Nije to prosto tako, desilo se… Sve ima svoju cenu“.

Najtrofejniji evropski trener je otišao iz Humske još krajem novembra, ali „grobari“ ne prestaju da mu skandiraju u „Areni“. Tokom gotovo čitavog meča kao protiv Bajerna, ali i kada se letelo u ambis (Makabi) sa novim koučem Đoanom Penjarojom.

„Celokupno njihovo ponašanje, to je normalno, želeli su da pokažu zahvalnost Željku. Zato što je, uz veoma dobre finansijske uslove, došao, posle devet evropskih trofeja, a jedan je bio u Partizanu, ponovo u isti klub. Učinio je gest odanosti nečega što je još uvećavalo sve one dobre stvari, koje je predstavljao u Partizanu. Organizovano je od nekih ljudi, onako i spontano. I menadžera, pa i još nekih, koji imaju neke svoje interese. A šta ćemo sa onima čija je nedovoljna strast i posvećenost dovela do svih ovih problema, igračima…“.

Ne čekajući odgovor, Vujošević fragmentarno podseća na crno-beli serijal sa kraja godine.

„Da se zviždi svojim igračima, navija protiv svog tima, to je nešto… Sasvim je u redu da se protestuje, traži odgovornost ljudi iz kluba što je došlo do situacije da je Obradović procenio da bi trebalo da ide. Ali, posle toga, one gramatičke igre da li je dao neopozivu ostavku kako je već ‘pi ar’ kluba formulisao u dogovoru sa njim ili konačnu, pa da li je bila zapeta ili nije, to već prelazi u nešto drugo. Očigledno da su neki ljudi, čiji je interes puno bio ugrožen, a bili naslonjeni na Željka i njegovo prisustvo na raznorazne načine, učestvovali u kreiranju atmosfere, koju je bilo lako stvoriti jer je postojala emocija prema njemu i pre toga. Ta emocija je iskorišćena da dolazi do tih protesta. Pa i da Partizanovi navijači izgube sve one simbole vernosti i ono što ih je činilo najboljima na svetu. I to traje još i dan danas, to nije više onaj isti klub koji je bio ranije. Tako da mene to, sa strane košarke, koja mi je još u životu jako važna, boli“.

Nesvesni Amerikanci

„E, pa ti Amerikanci, nisu do kraja svesni da svaki meč ima važnost, ne samo simbolične, već i pozicije koje klub osvaja, eliminacije… Pokazalo se da more igrača poznaje evropski mentalitet pošto su odavde. Ovde su postali igrači, moraju da ostanu, nose taj odnos…“.

Da li ima upliva politike u ostavci Obradovića?

„Ne. To je iskorišćeno iz ove situacije gde je napravljen tim kakav je napravaljen. Ja sam zaprepašćen kako su loši profesionalci. Ne govorim o entuzijazmu nego kako nisu ni profi. Gde je pokazivan i otpor što trener viče. Pazi boga ti… Pa, da li imaš ponosa, majstore?! Taj Tarik Džons ili bilo ko drugi. Ako ga imaš, onda moraš u odbrani kada ti rival da koš, da ti bude kao da te pljunuo u lice. A ne da imaš ponos što je trener viknuo na tebe, pa ti se prema njemu stvara otpor. Užas koliko se sve izmešalo i koliko se posle manipuliše sa tim. Pa se sve na kraju, cela situacija objašnjava time da je on (Obradović, prim. aut) bio veliki opozicionar. Pa, nije. Po mom mišljenju, on je čovek normalnih stavova, koji je od prvog dana pričao: ‘Hoćemo da se navija, nećemo da se u dvorani zviždi i vređa bilo ko…’ To mu je bila osnovna poruka“.

Ali, šta ćemo sa njegovom podrškom studentskim protestima?

„Možda je on sigurno svestan i politički aktivan, ima svoje mišljenje, ali se ozbiljno čuva politike. Jeste se izjasnio za mladost, ali… Nije mi jasno zašto neko iz ‘Arene’ ne pita Sašu Obradovića da li je on za studentske proteste. Pa, Željko je u takvoj vrsti posla da ne sme javno da se izražava jer zna koje će posledice biti od ljudi u čijim rukama je velika para i moć iz politike… Ipak, njegovo izjašnjavanje dovede u tešku situaciju upravu, klub i njega. Nije on bio ekstra aktivan revolucionar. Sad se od toga prave filovi, pa se iz konteksta izvlači rečenica, jedina koju je o svemu tome rekao, pa se još pravi uzrok zbog čega je on mogao da ode. Nema tu šta da se čupa. Zna se ko je za studente, mladost, pa svaki normalan čovek. A ko se aktivno bori za njih. Onaj koji je bio u Novom Pazaru – Dejan Bodiroga. Sa njim nisam u nekim velikim odnosima, privatno, ali ono što jeste – jeste. Ko bilo koga sprečava da ode u Novi Pazar i da se jasno vidi za koga je…“.

Fudbal, pa košarka

„Nisam bio huligan sa ulice, ali i kao klinac sam bio veliki Partizanovac. To je i neka porodična tradicija. Rodio sam se u nekadašnjem Titogradu i sa pet, šest godina, porodica se preselila u Beograd. Sećam se kada me je otac vodio na stadion JNA, kada se kupe karte, pa se kod ulaza prodaju stare novine za sedenje… Postalo mi je prirodno da Partizan zavolim. Kasnije sam i sam išao na fudbal. Ali, sve mi je važnija i važnija bila košarka, koja je pravila velike uspehe na reprezentativnom nivou, a time postojala sve popularnija i popularnija. Zbog toga sam počeo i da je treniram, da bi mi kasnije postala i poslovno značajna“.

Vraćajući se na evroligaški duel sa Bajernom, početkom decembra, prvi bez Obradovića kraj aut linije, Vujošević će:

„Manipulacije su u oba smera, a meni najteže pada što Partizanovi navijači nisu više oni isti kao pre te utakmice… Trebalo je, prvo, do kraja da prepoznaju situaciju, ne dozvole da se sa njima lako manipuliše. Pokažu na vreme stepen pobune nakon takvog ponašanja igrača, dozvoljenim metodima. Sve su metode dozvoljene, skoro sve. Kada se igra dobro, aplaudira se, kada se igra loše, zviždi se, ali kada se aplaudira, nije samo znak da si igralo dobro, kada se zviždi, nije samo znak da se igralo loše, zvižduk i aplauz su znaci da je utakmica gotova. Nema više ko da nosi zastavu, trči sa njom sa severa na jug. Tim koji je ostao takav, kakav je, kada se navija, trebalo bi da dobije zvižduke, određene sankcije, što trenera takvog kvaliteta i autoriteta nije ispoštovao“.

Dešavanja oko Partizana, provocirala su sledeće reči Vujoševića:

„Klub pocepan, ne bi trebalo da se izaziva propast da ne ostane kamen na kamenu od toga što je godinama stvarano“.

Da li je neko sa strane implicirao to cepanje u klubu?

„Znate šta, ima Đole (Balašević, prim. aut), jedan od onih koje volim, onu ‘Kere varošanke…’, to je odgovor na pitanje. Stvarno imam hrabrosti i teško podnosim kada se ne priča istina, ali ne mora ono još malo ljudi koji su sa mnom u korektnim odnosima, ma, vide svi…“.

Lekcije ljubavi

„Sećam se fudbalskog meča Partizan – Hajduk 1976. Kod nas, Toma Kaloperović na klupi. Bilo je u jednom trenutku 0:6, a na kraju 1:6. Splićani sa Buljanom, Šurjakom, Mužinićem… Tim sazreo ispod Muvre, njihovog starog stadiona. Njihov trener Tomislav Ivić je bio odličan, kreator, koji je dosta stvari primenjivao iz košarke. Partizan je igrao čoveka, a onda je Hajduk u startu promenio poziciju. Onaj koji je kao bio na mestu centarfora, izašao je napolje… Čim je igrač ušao unutra… Automatski su promenili pozicije odbrambeni. Izašli su ih svojih uloga, zato što su igrali čoveka. Partizan se nije najbolje snašao. A Stadion JNA je 90 minuta pevao pesme ljubavi prema klubu, uprkos bolnom porazu. Gledao sam intervju Šurjaka, kome je to neverovatno i posle toliko decenija“.

Ostalo ostaje u zraku, dok čuveni kantautor nabraja „šta bi imo kasti, akonto ove vlasti… Pa razne mustre što zanoće ko „hetero“, a osvanu na četvero… Ćorišu levom, dok se desnom krste… Ne pominjem te što su nas obrukali, dele zemlju i drumove na zaove i kumove, zakunu se, pa odaju, prepakuju, pa prodaju… Da se čovek zaprepasti… Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno….

„Mnogo sam pričao, skupo sam to platio. I dan danas, a nisam ja više u najboljim godinama, ali za neke uloge u košarci, potrebno je iskustvo i da nisi u najboljim godinama. Ali, i dalje, zabranjeno je da bilo ko u Srbiji da banku odnosno paru meni za posao koji bih pošteno odradio. Ne samo kao prvi trener, već i savetnik, čak i u funkciji koordinatora za mlađe kategorije. Ne mogu da budem ni na televiziji voditelj emisije koja je sponzorisana, to je lična želja braće Vučić. Niko nije postavio pitanje štete koja se meni napravila u životu. Niko nije imao razloga da razmišlja, očigledno je bilo da sam protiv ove vlasti odnosno tretmana koji je Partizan imao kod te vlasti“.

U međuvremenu se taj tretman promenio, na klupski račun stižu (in)direktno sredstva iz državnog budžeta.

„U jednoj meri, sebe smatram zaslužnim što se taj tretman promenio“.

Dule Vujošević i 2025. iz ugla kluba sa kojim je ispisao stranice i stranice uspeha…

Pesma i kada se plakati moglo

„Jedna je stvar da se peva, a druga stvar žviždi svom timu. Navijači crno-belih su vremenom za mene postali drugačiji od ostalih. Sa totalnom strašću i posvećenošću prate taj klub na nivou raznih gestova. Sećam se, upadnu na njihov (Zvezdin) deo tribina, sever ili jug u zavisnosti gde se igralo, JNA ili Marakana. Popnu klupsku zastavu, uskoče na teren, pa pretrčavaju na Partizanovu stranu, tako nekih gestova vernosti i strasti. A ono što je kod mene izazvalo veliko poštovanje, upravo to pevanje na 1:6. Mnogo godina kasnije, puno puta sam učestvovao u recedivima takvih situacija. Ako se ispadne u polufinalu u Beogradu, kao protiv Cedevite u ABA ligi (april 2014), koju smo u kontinuitetu osvajali, a publika ostane više od pola sata da skandira“.

Bonus video