Mate Parlov: Od prašnjavog poda do svetskog šampiona

Skener 15. maj 20257:30 15 komentara
Mate Parlov
Privatna arhiva

Posle čovekove telesne smrti ostaju njegova dela, njegova čast, njegova suština, njegova sposobnost. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je nastala 1918., a 1928. godine je zvanično preimenovana u Jugoslaviju. Trajala je do 1991. godine kada je nestala na najgori mogući način, ratom, koji je „zaliven” sa previše krvi. Kada je sport u pitanju onda tu nema nikakve dileme. Mate Parlov je bio najbolji sportista te nekima odvratne, a drugima drage države za koju ih vežu lepe uspomene.

Na planeti Zemlji nema titule koju junak naše priče nije osvojio. Bio je dvostruki šampion Evrope Madrid (1971.), Beograd (1973.), olimpijski pobednik (Minhen 1972.), svetski prvak u amaterskoj konkurenciji (Havana 1974.). Kada je prešao u profesionalne vode pobedom nad Italijanom Adinolfijem na Marakani 1976. godine osvojio je titulu evropskog, a nokautom nad Argentincem Kueljom u Milanu (1978.) popeo se i na svetski bokserski Mont Everest.

Povezane vesti

Dakle, bolje i više nije moglo. Pred njim su padali svi redom. I Amerikanci i Rusi i Nemci i Kubanci i Argetinci… Srećni i zadovoljni su bili oni koji su protiv Parlova ostali ceo meč na nogama. Niko ni pre, ali ni posle toga nije ostvario sličan podvig i karijeru ulepšao sa toliko dragulja. Zato „Od Vardara pa do Triglava”, nije bilo nikoga da nije znao ko je Mate Parlov. Bio je bog naše mladosti. Iza takvih ljudi ostane da živi pesma ili priča.

Život ga nije mazio. Sirotinja ne bira već radi ono što mora. Nije imao baš srećno detinjstvo i o njemu nikada nije voleo da priča. Sa nepunih deset godina je sa majkom Mirom, starijim bratom i dve sestre iz Imotskog preselio u Pulu. Razlog za odlazak iz Imotske krajine nije bio nimalo lep. Otac Mate senior je imao problema sa zakonom, pa je u tom gradu izdržavao zatvorsku kaznu.

Bio je prvi razred srednje škole kada je kod poznatog trenera Alda Buršića počeo da trenira boks. Pre toga bio je „mangupčić”, radio je čak i kao „gorila” u jednom plesnim klubu, stalno je tražio kavgu. Pobegao je i sa zanata za preciznog mehaničara. Nije želeo ni da ide u školu. Imao je idealne preduslove da postane baraba. Ništa nije navodilo da će postati omiljen lik i svetska „faca”.

Ulaskom u boksersku dvoranu stvari su se iz temelja promenile. Boks je postao njegova religija, utočište, molitva. Počeo je da „crnački” radi i trenira po više sati dnevno. Kada je otišao na prvo boksersko testiranje ostalo je zapisano:

„Kontrolisano agresivna narav. Ispitanik je osoba sklona samovolji, samoisticanju, individualizmu”.

Rasečene gornje usne, što je kažu stari ljudi beleg srećnih ljudi, počeo je da privlači pažnju trenera. Hrabrosti je imao i viška. Marljivim radom, neverovatnom upornošću i voljom, stekao je ogromno samopouzdanje. Ponovo je upisao srednju školu. Nije se moglo izbaciti ga iz sale za trening. Došli su na red i prvi uspesi, ali onda je stigao 25. mart 1970. godine. Tada mu je bilo samo 21. leto, a već je bio ličnost.

Mate Parlov
Foto; Stevan Kragujević

Za sva vremena je Mate Parlov upamtio Pančevo i okusio ukus banatske prašine. U prijateljskom meču reprezentacija Jugoslavije se borila protiv tadašnje Istočne Nemačke (DDR). U srednjoj kategoriji rival Parlova bio je nabildovani, čvrsti, kao troklirni šifonjer građeni Hans Bruske. U drugoj rundi Nemac je levicom uzdrmao Matu i pokazao da nije nimalo naivan rival. Gledaoci su tražili da naš reprezentativac odmah uzvrati. Talentovani Puljanin se zaneo i…

Usledio je nokaut kakav Parlov nije doživeo nikada pre, a ni kasnije. „Prostro” se po ringu koliko je dug, pokušavao da ustane, ali uzalud. Noge su klecale, sudija je odbrojao do deset i prekinuo meč. Bio je to klasičan nokaut već na startu karijere. Buntovnici primaju i zadaju udarce ne čudeći se. Pametni ljudi iz takvih situacija izvlače pouke. Nije ni slutio da mu je to bio poslednji poraz u amaterskoj konkurenciji.

„Taj nokaut mi je značio mnogo. Do tog meča sam mislio da sam najjači, da mi niko ništa ne može i da sam nedodirljiv. Posle nokauta sam shvatio da nisam nikakva veličina. Poraz protiv Bruskea je bio prekratnica u mojoj karijeri. Shvatio sam da grešim ako jurnem čim primim udarac. Obuzdao sam bes i strpljivo počeo čekati pravi moment da zadam jače i bolje udarce. Počeo sam da budem oprezniji, mudriji i tek kasnije sam postigao prave rezultate”, priznao je po završetku karijere najtrofejniji jugoslovenski sportista.

U narednih osam godina usledile su samo pobede širom sveta i o tome bi se mogli pisati feljtoni, ali treba istaći samo one najznačanije koje su svima ostale u pamćenju. Najzanimljiviji duel u amaterskoj konkurenciji je svakako bio sa Kubancom Žilbertom Kariljom u Havani 1974. godine u četvrtfinalu prvenstva sveta. Većina novinara, specijalista za kako je zovu „plemenutu veštinu”, su taj meč nazvali „najvećim obračunom u istoriji amaterskog ringa”.

Mate Parlov
Privatna arhiva

Mate nije otišao baš najspremniji na to takmičenje. Nepuna dva meseca pre početka prvenstva je izišao iz JNA. Dvorana Koloseum je bila krcata. Na tribinama 14.000 gromoglasnih Kubanaca, a tu je bio i čuveni general Fidel Kastro lično. Za domaće boksere najveći mogući motiv i inspiracija. Svi su želeli krv i osvetu za poraz na Olimpijskim igrama u Minhenu kada je Parlov u finalu pobedio Karilja.

To nije bio meč, to je bila krvava tuča dva ljuta rivala. Takav uragan u amaterskom boksu nije viđen. U prvoj rundi su Kubanci bili u delirijumu. Svi na nogama, samo naš Mate na kolenima. Kariljo je dva puta obarao Parlova koji je drugi put teško ustao. Bio je na staklenim nogama. Činilo se da bi ga obični povetarac definitivno srušio i poslao u carstvo snova. Međutim…

U samom finišu prve runde sevnula je Matina levica u sred nosa Karilja koji je pao potpuno ošamućen. Jedva je ustao, teturao poput najgoreg pijanca, lelujao je po ringu. Možda bi meč već tada bio prekinut, ali gong je spasio protivnika. Druga runda je protekla u potpunoj dominaciji Parlova. Plesao je po ringu i dva puta bacao u nokdaun protivnika. Odmah na početku treće runde Mate je dokrajčio rivala. Po četvrti put je oborio Karilja i sudija je prekinuo meč, a 14.000 Kubanaca je ustalo na noge da aplauzom pozdravi našeg šampiona i prizna da je bolji.

Polufinalni i finalni meč protiv Rusa Karatejava je predstavljao formalnost. Mate Parlov je postao prvi amaterski svetski šampion u boksu. Dočekala ga je prepuna pulska arena. Kao nagradu je dobio u to vreme pozamašnu sumu, ondašnjih 20.000 dinara, ali i tada je pokazao svoju veličinu i humanost. Kompletan iznos je poklonio dečijem domu „Ruža Petrović” i Domu za stare i nemoćne u Puli. O tom gestu je danima pisala kompletna jugoslovenska štampa.

Taj trijumf je predstavljao i kraj amaterske karijere. Osvojio je sve što se moglo i prešao je u profesionalce, ali se i zbog toga digla frka jer u socijalističkoj Jugoslaviji je bio zabranjen profesionalni boks. Mit o velikom šampionu nemilosrdni tabloidni novinari kojih je i tada bilo, počeli su ozbiljno da ga krnje. Hajka je trajala danima, ali je Mate ostao uporan.

Mate Parlov
Privatna arhiva

Sa italijanskim menadžerom Borisom Kramaršićem poznatim trgovcem iz Trsta je u hotelu „Kvarner” u Opatiji potpisao profesionalni ugovor. Bio je to jedinstven i do tada nezapamćen sporazum. Pošto je Parlov u međuvremenu diplomirao na ekonomskom fakultetu u Rijeci, on je određivao uslove za predstojeće mečeve u profi karijeri. Veći deo novca je pripadao bokseru, a manji menadžeru što do tada nije bila praksa. Jedan od imperativa je bio i da u dvorani bilo gde da se meč održava obavezno mora da bude jugoslovenska zastava, a ne italijanska pošto je naš šampion dobio njihovu profi licencu.

„Profesionalni boks je za mene bio neuporedivo lakši nego amaterski i ko god kaže obratno nije u pravu. Na amaterskim takmičenjima sam imao po četiri, pet borbi da bih osvojio zlatnu medalju. Tada iz meča u meč menjaš stil, taktiku, a kao profesionalac imaš jednu borbu, snimiš protivnika i tačno znaš na koji način ćeš da se pripremiš. Jedini razlog zbog kojeg sam prešao u profesionalce je bio novac. Kao amater sam boksovao za afirmaciju i slavu, a kao profesionalac sam to radio samo zbog para”, tvrdio je Mate Parlov.

Od profesionalnih borbi svi stanovnici nekadašnje SFRJ, a posebno Beograđani pamte duel protiv Italijana Domenika Adinolfija na stadionu Marakana 10. jula 1976. godine. Parlov je pobedio prekidom u 11. rundi, ali taj meč je ostao upamćen po nezaboravnom skoku lastom u publiku kojeg je izveo kada je proglašen za pobednika.

Ring je na tom legendarnom meču bio postavljen ispod severne tribine na kojim se našlo oko 30.000 gledalaca. Oduševljena publika je skandirala „Mate, Mate”, a on je u znak zahvalnosti za veliku podršku izveo do tada na bokserskim arenama neviđen skok.

„Želeo sam se predati ljudima koji su me zdušno bodrili, navijali, što me ponelo do pobede. Hteo sam im se prepustiti i dati im deo sebe u znak zahvalnosti za ogromnu podršku. Zbog toga sam svesno skočio tu lastu”, priznao je Parlov posle trijumfa nad Adinolfijem i osvajanja evropskog profesionalnog trona.

Dve godine kasnije je u Milanu nokautirao i Argetinca Kuelja i to je praktično bio kraj njegove blistave karijere. Postao je svetski šampion u poluteškoj kategoriji i u profesionalnoj konkurenciji. Motiva je nestalo, nije više bilo nijedne ovozemaljske neosvojene titule. Godinu dana kasnije (1979.) je otvorio kafić „Mate” u Puli za koji je sam vodio sve knjige. Prvo je radio sa ocem Matom, zatim sam, a danas ga vodi sin Mate koji je posle dedine i očeve smrti preuzeo posao.

Mate Parlov
Privatna arhiva

Ugostiteljstvo mu je po završetku karijere bilo jedino zanimanje. Veći deo vremena je provodio u svom kafiću. Voleo je da čita poeziju i znao je desetine pesama napamet. Nikada se nije uključio u politiku iako je imao pozive svih novoformiranih stranaka, a ulazak u neku od njih bi mu nesumnjivo doneo određene privilegije. Šampion je ostao šampion i posle završetka aktivne karijere. Politika ga nije zanimala ni jedne sekunde.

Mržnja je besmislena, uništavajuća. I kada je seme zla zasejano krajem osamdesetih, početkom devedesetih i kada su se dojučerašnja „braća” dobrano zamrzela, Mate je ostao čist kao suza i zvezda nebeska. Njegov kafić „Mate” je postao stecište za sve ljude iz bivše Jugoslavije.

„Veoma mi je drago što u Pulu dolaze ljudi iz raznih naših krajeva, pa kažu da su navijali za mene, voleli su me. Dolaze i oni koji se nisu rodili kada sam ostvario sve velike uspehe. Odnose se prema meni kao da sam i danas njihov. Dolaze mi Srbi, Hrvati, Bosanci, Crnogorci, Slovenci… iz cele Jugoslavije. Kako se onda moja duša ne bi ispunila radošću? Vole me videti i danas, a nisam im kako se to kaže, ni rod ni pomoz bog. Njihov sam, a onda su i oni moji. Boksovao sam za tu Jugoslaviju. Upoznao sam svet, postao šampion sveta. Kako ja sada mogu da budem nacionalista”, tako je tri godine pre smrti (2005.) godine govorio Parlov.

Beograd je mnogo voleo i u njemu na raznim pripremama proveo mnogo vremena. I kum Zoran Ćirković mu je iz glavnog grada Srbije. Poslednji put je u belom gradu bio godinu dana pred smrt (2007.) kada je došao da se oprosti sa voljenim gradom i nekolicinom velikih prijatelja. Tada je najviše vremena proveo sa velikanom srpskog glumišta Draganom Nikolićem sa kojim je godinama drugovao. Satima su razgovarali u hotelu „Moskva”.

Moramo se vraćati u prošlost, ona je sa nama u braku, ona je sa nama na srebrenim i zlatnim pirovima, s njom umiremo. Mate Parlov je svoje davno odradio, ostaće ono što je zapisano. Njegov život je bio mukotrpan, ali ozbiljan i čist. Bio je redak spoj skromnosti i velikog imena. On je bio jedna ličnost, jedan pojam, postao i ostao simbol. Pokoljenje jugoslovenskih pedesetih, šesdesetih, sedamdesetih ga je bezrezervno podržavalo i volelo. Takve kao što sam ja podrugljivo nazivaju jugonostalgičarima. Nemam ništa protiv toga, jesam, posebno kada je sport u pitanju.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (15)

Najčitanije vesti - Skener

Najčitanije vesti

Najnovije vesti