Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Sudije u sportu, a košarka nije izuzetak, primetimo tek kada je sve manje igre, a sve više „onih“ drugih stvari, koje ne služe na čast, ni terenu, ni tribinama. Miodrag Ličina (58), nekadašnji arbitar najvišeg ranga i sadašnji FIBA instruktor, urezao se u pamćenje „samo“ po radnoj maksimi - što manje vidljiv, to bolje obavljen posao. Bez pritisaka, ružnih sećanja, sa merom i autoritetom, a toliko „odsviranih“ utakmica...
Povezane vesti
A među njima i pun koš domaćih večitih derbija, onih najtežih duela za sve, od direktnih do pratećih učesnika (publika, službena lica), za pravo sudijsko odrastanje. Jedan od retkih kome ne zastane knedla u grlu kada baci pogled u prošlost. Od onih kome je ovaj sport, prvo kao igraču, pa mnogo duže arbitru, bio ljubav, zadovoljstvo, mnogo prijatelja i saradnika… I tako skoro četiri decenije.
„Sudio sam ABA ligu, najjaču srpsku ligu, mečeve Crvene zvezde i Partizana mnogobrojne međunarodne utakmice i, nikada nisam trpeo pritiske. Ako se to sada dešava, ne mogu u kožu kolega, nisam više aktivan sa pištaljkom, ne bi bilo u redu da komentarišem. Nikada nije bilo lako arbitrima, pa i u moje vreme, a nisam baš toliko davno otišao u „penziju“, moglo se pročitati da su sudije uradile „ovo ili ono, a mogli su onako“, nikada nisam obraćao previše pažnje. Osnovna maksima mi je bila – idem da sudim, najbolje što mogu. Ponekad neko neće biti zadovoljan, pa to je sastavni deo takmičenja. Najvažnije je da se sudi ono što se desilo, a ne da ispunjavate „umetničke želje“, direktno pogađa u metu Ličina u razgovoru za Sport klub.
Kada se prebrojavaju eventualne greške „ljudi u sivom“, mnogo duže od sećanja na neki igrački potez, fintu, onda je jasno da je ostalo vrlo malo košarke.
„Ranije nije bilo toliko medijskog pritiska, baš na sve aktere kao što se dešava poslednjih godina. U takvim uslovima, da bi poneli eiptet odličnog arbitra, morate da se mnogo potrudite da ne pogrešite, ostanete čisti, na maksimalnoj visini zadatka. Tokom sudijske karijere, nikada mi se nije desilo da me „pritiskaju“ klubovi, članovi uprave… Jeste tenzija dolazila sa tribina u različitim mestima, pogađali su me kovanicama, ali… Nikada se nije desilo ništa iole drastično, pa da sam morao da praznim tribine. Za one koji bi pomislili da su to bila vremena sportske „hladovine“, varaju se. I tada je bilo ogromnog rivaliteta, ali i putovanja u vreme sankcija (početak devedesetih, prim.aut), igranja u salama bez grejanja… Svima, igračima i sudijama, u takvim uslovima, izlazila je para iz usta, ali, niko se nije bunio, igralo se, sudilo, svi smo se trudili.“
Ništa nije savršeno
Na pitanje da li takozvani košarkaški „var“ utiče na ritam utakmice, stiže iskren (sudijski) odgovor:
„Velika je istina priznati da nije bez uticaja. Korišćenje sistema za trenutno ponavljanje snimka (instant replay system), prvo je uvedeno u košarku, pa tek onda u fudbal, naravno sa najboljim namerama, u cilju da pomogne da arbitri donesu najbolje, ispravne odluke, posebno u periodu pri kraju mečeva. Ali, pre dve godine, u jednom međunarodnom finalu, desilo se da je taj proces (pregleda snimka) duže potrajao, pa nisu izostale ni kritike. Neophodno je da se pronađe balans, pa ne može da se trči i gleda baš svaka „sumnjiva“ situacija tokom mečeva. Fokus bi trebalo da bude u finišu perioda, kao i poslednja dva minuta. Ali, ponavljam, da ne traje predugo, jer je onda kontraproduktivno. Nekada bi se sudije, kada imaju dilemu, skupile u nekom delu terena, prodiskutovale oko pola minuta, pre nego što bi obelodanili konačnu odluku. Ovo traje duže, pa bi o tome moralo da se povede računa.“
I tada i sada, pod lupom su bili okršaji dva najpopularnija kluba u regionu, do u košarkaška „sitna crevca“.
„Za sudije se ništa nije promenilo, nisi dobar sa pištaljkom, dok ne odsviraš večiti derbi. Važilo i za mene, na početku, a i u zrelo doba karijere. Nikada nisam vodio preciznu statistiku, ali „arhivirao“ sam nekoliko mečeva crveno i crno-belih. Prvi te vrste, sa Milivojem Jovčićem. I, uvek je bilo i ostalo, bez obzira na klupski kvalitet, pojačana doza odgovornosti, sve oči javnosti, uprte su u sve nas, a specifično u sudije. Ni na debiju, a ni mnogo puta kasnije, uvek pun tadašnji „Pionir“, obavio sam svoj deo posla bez problema, tenzije, prozivke ili bilo kakvog etiketiranja od strane klubova. Uz svo dužno poštovanje vašem poslu, nisu me ozbiljno pogađale eventualne medijske kritike. Da li sam ili ne dobro odsudio, postojali su oni meritorniji za procenu. Pri tome, niko, pa ni moja malenkost, nije bezgrešan.“
Kada bi postojao „vodič“ za mlađe kolege, šta bi u njemu moralo obavezno da se apostrofira?
„Mora da bude odlučan, uspostavi jasne standarde šta (ni)je dozvoljeno uz doslednu primenu. Kada komunicira sa akterima (igrači, treneri), da to bude ljudski i normalno, bez arogancije, ali… Uvek mora da ima meru, bude pristupačan, ali sa dozom autoriteta. Ta „priča“ ima funkciju, ali da je odmerena. Ako se pređe granica, onda si pričalica, a ne sudija. I, da nisi primetan, a da je sve pod kontrolom.“
Da li je tako jednostavno i u poslu instruktora suđenja Međunarodne košarkaške federacije?
„Neću reći ništa novo ako konstatujem da je to čast i obaveza neprekidnog rada i nadograđivanja. Držim neku vrstu pripremnih časova, radim na specijalizovanim klinikama, ali i sa novim sudijama. U ovom poslu sam od 2015. godinu dana pošto sam završio sa aktivnim suđenjem. Postoje takozvana tri nivoa instruktora suđenja pri FIBA. Početni nivo je takozvani regionalni, koji uključuje Srbiju i Evropu, sledeći je svet, gde nas ima 11, tu sam od 2018. Treći stepen instruktaže za sada egzistira teoretski, jer niko još uvek ne poseduje to zvanje. Instruktori su obično nekadašnji delioci pravde, logično, imaju licence i zadatak da kolegama prenesu zahteve, obaveze, savete za sva takmičenja na svetskom nivou. Na Kontinentu nas angažuju i za rad (obuku) sa potencijalnim FIBA sudijama. Ovi poslednji su ranije polagali svake četvrte godine, a sada duplo češće imaju provere (trčanje, test pravila, mehanike) odnosno overavanje licenci. U međuvremenu, dva puta u toku sezone, provere vrše i nacionalni instruktori, pa svako u svojoj zemlji vrši odgovarajuća testiranja FIBA sudija i rezultate, video zapise i izveštaje dostavlja krovnoj organizaciji. Nacionalni instruktori takođe obnavljaju/overavaju svoje licence jednom godišnje na odgovarajućem seminaru FIBA. Nema opuštanja, neophodan je kvalitet, koji se i demonstrira. Pustimo lakonske priče i zaključke.“
Ni mašinstvo, ni čizme
Pre nego što je „odsvirao“ poslednju utakmicu u karijeri, Ličina je 21 godinu bio arbitar FIBA ranga, a dve godine duže je delio pravdu u najvišem nacionalnom (regionalnom) rangu.
„Oproštaj mi je bio „reprezentativni“ u Vršcu, 29. ili 30. avgusta 2014. na prijateljskoj utakmici Srbija – Novi Zeland. Nisam verovao da će i tome doći kraj, kao da sam se iznenadio. Ali, od košarke se nisam rastao.“
Na tu „vezu“ nije uticala ni diploma mašinskog inženjera, smer industrijski sistemi.
„Više sam radio kao komercijalni ili tehnički direktor, a nijedno, ni drugo, nije bilo usko povezano sa mašinstvom, jer „prepoznavanje“ mašine za čizme, svakako ne spada u tu priču. Košarka mi je uvek bila u prvom planu,“ ne krije Zrenjaninac, krajiško-ličke kombinacije („otac je rodom iz Blatine kod Bosanske Krupe, a deda, sa te strane, solunski ratnik, koji se kasnije doselio u Vojvoda Stepu, blizu granice sa Rumunijom“).
Dok pripremate one koji bi tek trebalo da prođu ono što ste spakovali u lično iskustvo, na šta stavljate akcenat?
„Nama je lako da analiziramo, ukazujemo na greške, ali ne smatram da je njima svejedno, da u sekundi, iz prve sve rešavaju na utakmicama, koje su, bez ozbira na stepen takmičenja, uvek važne. Pravilo, prvo i najvažnije, da ga tako nazovem, da sudije daju sve od sebe da taj posao odrade najbolje što znaju uz konstantan osećaj posvećenosti i odgovornosti. Svako od njih je različita individua, ali je neophodno da se napravi harmonija, sve izbalansira. Da su daleko od prvog plana, to je rezervisano za lepotu igre, nadigravanje, sportsku borbenost… Kada ih ne primećujemo, onda su pravi.“
Da li ste Vi tokom sudijskog angažmana bili tako „neprimetni“ ili ipak, postoji nešto čega ne bi voleli da se sećate?
„Verovali ili ne, nemam nikakvih loših uspomena, a sudio sam „velike“ i „male“ utakmice, od najvećih domaćih, regionalnih do međunarodnih takmičenja, klupskih i reprezentativnih, muške i ženske Evrolige svojevremeno, predolimpijskih turnira, Igara dobre volje, Evropskih prvenstava… Na velikim takmičenjima, svi smo se trudili da pružimo maksimum, budemo profesionalni, nikada nijedne zamerke. Čak nisam imao problem ni u saobraćaju, pa da se brinem da li ću na vreme da stignem, eto, možda sam sa te strane „nezanimljiv“.
Možda Vam je bilo „uzbudljivije“ u nacionalnoj ili regionalnoj ligi gde Vam „apostrofiraju“ jedno davno neisključenje na meču FMP – Partizan?
„To što pominjete u Železniku, pa bio je faul kraj klupe, gužva, pa smo, nisam više siguran sa kim sam bio u paru, doneli odluku da isključimo samo vinovnike tuče. Sve učesnike incidenta nismo uspeli da registrujemo tačno do kraja, a tada nije bio na raspolaganju IRS sistem, koji bi nam pomogao. Naša konačna odluka, nije bila u potpunosti u skladu sa Pravilima igre. Znate, ni tada, a kamoli danas, nije me bolela glava da li sam pravilno postupio. Uvek sam se maksimalno trudio, uložio iskustvo i znanje, bez bilo kakve, a ne poslednje namere.“
Da nekada nisu samo igračima ili trenerima naporni okršaji, Ličina se prisetio duela posle koga je jedva stajao na nogama.
Nešto sasvim privatno
„Pod stare dane, otkrio sam kulinarstvo, ali sam daleko od nekog majstora, sve je to skromno. Obično pitam onog ko zna, kao mog mesara, pa se završi sa komadom mesa u pacu, posle je sve lakše. Ma, malo se „igram“, to je više zbog ćerki. Starija Katarina je diplomirani turizmolog i moja „koleginica“, pomoćni sudija, ali u odbojci. Gimnazijalka Anđela je van sportskih sfera. Da Ličine ne preteraju.“
„Sredina 90-ih, igrali su Crvena zvezda i vršački Hemofarm, na „centru“ kolega Zoran Dimitrijević i moja malenkost. Više rezultat nije bitan, ali je za istoriju ostalo rekordnih pet produžetaka. Ne znam kako je to podnela publika u dvorani, ali i brojni televizijski auditorijum, baš je potrajalo. I nas dvojica smo morali da pokažemo veliku izdržljivost, a da ne govorim o onima koji su igrali za bodove. Po povratku kući, u Zrenjanin, koji je relativno mali grad i uglavnom se svi znamo, bilo je i komičnih scena. Sretnu me prijatelji, poznanici, pa će neki: ‘Hajde, nisi morao onoliko da sviraš, ništa to veče nismo uspeli da uradimo, osim te tvoje košarke.’ To nikada neću zaboraviti.“
Kao ni tinejdžersko doba kada je „silom prilika“ prestao da bude bek šuter i, završio u tada „sivoj“ sudijskoj garderobi.
„Košarku sam počeo da treniram kao 12-godišnjak u Proleteru, koji je tada bio član Prve B lige, grupa Zapad. Imao sam juniorski staž u Mašincu, a za seniore zrenjaninskog kluba, zaigrao sa 16 godina, zajedno sa Dragoslavom Davidovcem, inače ocem doskorašnjeg Zvezdinog prvotimca i reprezentativca, Dejana. Onda krene takmičenje u Letnjoj ligi, a iz kluba i lokalnog Saveza nas praktično „primoraju“ da se spremamo i polažemo za sudije. Tako sam neko vreme leti igrao, a zimi sudio, dok se totalno nisam prebacio na suđenje. Bio je to period košarkaške ekspanzije u onoj velikoj Jugoslaviji, mnogo klubova, pa i „vrućih“ terena, ali uglavnom bez problema, koji u osnovi nemaju veze sa sportom.“
Njegova respektabilna sudijska karijera započela je zapravo sa raspadom SFRJ…
„Na parket Prve muške lige zakoračio sam u plej autu, sezone 1990/91 i tako pune 23 godine, a u međuvremenu sam „zakačio“ i ABA ligu. Košarka me je toliko okupirala da sam joj na neki način žrtvovao i profesionalnu vokaciju, posao mašinskog inženjera. Niti sam mogao, niti hteo da je se odreknem. Odrastao sam kada je ovaj sport „okupirao“ domove, putem čuvenih TV prenosa, barem jednom nedeljno, izbio u vrh popularnosti. Tako smo se „zaljubljivali“ u obruče, od one mnogo jake jugoslovenske lige, izvanrednih igrača, stručnjaka, ali i arbitara. Neki od njih, poput prof Radoslava Petrovića, pa Zdravka Kurilića, Gorana Radonjića, Zorana Grbca, Ljupčeta Ristovskog, bili su mi inspiracija, od svakog sam pomalo upijao, kombinovao, ali nisam pravio kopije. Mislim da sam uspeo da izgradim nešto svoje.“
Bez želje da „tutoriše“, Ličina samo podvlači ono što su univerzalne vrednosti:
I po koja koleginica
Kao da mu nije dosta obaveza na mestu FIBA instruktora, Ličina je angažovan i u Sudijskoj komisiji KSS, koja „nadgleda“ seniorske rangove „ispod“ KLS. Tokom sezone, ne promakne vikend da ne odgleda „milion“ utakmica sa fokusom na kolege. Broj poslednjih je veći za 54 imena tokom šest sezona. A posle svakog kola su na ispitu, od pripreme, analize, prepoznavanja i ispravljanja grešaka…Iako se čini, u drugom planu nisu ni koleginice arbitri.
„U Srbiji je problem što su čak četiri žene sudije poslednjih godina odustale zbog porodičnih razloga ili profesionalne karijere. Nisu kod nas zanemarene, ima ih 18. Njih tri (Juras, Ivanović, Smiljanić) su na listi KLS, koliko ih ima i zvanje FIBA instruktor, prvi nivo (Vukanović, Juras, Smiljanić). Poslednje dve su još uvek aktivne sudije, dok su koleginice Juras i Jovičin aktivne FIBA sudije u takmičenjima „tri na tri“.
„Morate da ste večito gladni i žedni znanja, profesionalni u obavezama i ponašanju. Nikada ne smete da se predajete, već glavu gore i, napred. Jer, danas je bolje nego juče, sutra bolje nego danas. Uvek razmišljajte o ličnom napretku, a sudije koje pristižu, prevashodno i o kvalitativnom nivou. Bez jurnjave za velikim takmičenjima i prihodima. Ako ste nečemu posvećeni, sve vremenom dođe na svoje. Sve je uzajamno davanje i primanje. Meni je košarka omogućila poznanstva, divna prijateljstva, putovanja… Zahvaljujući njoj, stigao sam na sve kontinente osim u Australiju. Nekad više, nekad manje, video od drugih kultura, ne računajući aerodrome, hotele i dvorane. Ništa od toga ne bih menjao.“
Ipak, vremena se menjaju, Srbija ponekad popije gorku košarkašku pilulu, a trag ostane posebno kada je u pitanju nacionalna selekcija, kao nedavno od Letonije i Belgije u kvalifikacionim „prozorima“…
„Mi jesmo zemlja košarke, a to što trenutno nismo uvek zadovoljni rezultatima, pa i to je deo sporta. Ne bojim se za budućnost ovog sporta kod nas. Imamo tradiciju, talente, trenere, koji umeju dobro da rade, pa sve to vodi u pravom pravcu. Nema razloga, barem ne u ogromnoj meri, da lamentiramo nad košarkaškom sudbinom ili da se isključivo fokusiramo na negativnosti. Već sam rekao – bez osvrtanja, samo napred.“
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Budi prvi ko će ostaviti komentar!