Potpuno bela oprema, od glave do pete. Bez ispisanih imena sponzora na Centralnom stadionu. Jagode sa šlagom i pims. Mnogo je tradicija na Vimbldonu, a brojne od njih opstaju uprkos tome što nisu praktične, u želji da se sačuva izvorni duh turnira koji se prvi put održao 1877. godine.

Međutim, jedna tradicija nije preživela, od 2022. godine više neće postojati Middle Sunday, tj. sredna nedelja u kojoj tenisa nema. Ona je predstavljala oazu u pustinji, tihu kuhinju na kućnoj žurki, mirnu šumu usred velegrada, bezbrižno more pre i posle oluje. Ona je bila spokoj.

Pročitajte i:

Sportsko novinarstvo: Oda sportu i knjiga iz strasti

Skener

23. apr 2021 14

Skener

23. apr 2021 14

(Ne)novinarski Vimbldon

Skener

6. apr 2020

Skener

6. apr 2020

Na tu svetu nedelju dosad se igralo samo četiri puta u istoriji, kada bi kiša prethodnih dana naterala organizatore da se odluče na taj potez, potez koji je dolazio samo u krajnjoj nuždi. Poslednji put to se dogodilo 2016. godine.

„Zahvaljujući unapređenoj tehnologiji za održavanje trave u poslednjih pet godina, ali i drugim merama, uvereni smo da možemo da staramo o terenima, pogotovo o Centralnom stadionu, i bez dana odmora“, rekao je direktor turnira Ian Hjuit.

Vikendom je obično najveća poseta, najviše novca se potroši. Profit je u današnje vreme imperativ, a pogotovo sada s obzirom na situaciju, i razumljivo je da su se organizatori odlučili na taj potez. I većina gledalaca biće zadovoljna – više neće prevrtati očima i žaliti se kako u ponedeljak, na Manic Monday, ne mogu da pohvataju sve mečeve osmine finala.

View this post on Instagram

A post shared by Saša Ozmo (@ozmosasa)

I zaista, taj manični ponedeljak učinio bi nemogućim i posao novinara: jurcanje s jednog terena na drugi, iz jedne u drugu konferencijsku salu, simultano praćenje mečeva na ekranima. Ipak, ti naleti adrenalina su, barem za mene, lepši deo novinarskog posla. I mala su cena za dan ranije, dan koji je dolazio kao odušak posle naporne prve nedelje i kao zagrevanje za kulminaciju turnira.

Tamo gde je do juče bilo nemoguće proći, sada možeš da šetaš raširenih ruku. Tamo gde nisi mogao da čuješ svoje misli, sada možeš i da meditiraš ako želiš. I napokon, umesto da juriš, možeš da staneš i da se diviš travi, ljubičastom cveću i svoj toj lepoti. Da je stvarno upiješ, a ne da je u prolazu uzimaš zdravo za gotovo.

To je dan kada su i igrači i treneri opušteni. Uprkos tome što je turnir u toku, i to ne bilo koji, nego verovatno i najveći na svetu, atmosfera na treninzima je kao na pripremama, kao pred turnir. Na Orangi parku – odvojenom delu kompleksa namenjenom samo za trening – igrači treniraju, dovikuju se, šale se, i radije nego inače zastaju pred nekim od brojnih kamera i diktafona koji čekaju u zasedi.

I novinari mogu da danu dušom. Moj ritual uglavnom je izgledao tako što prvo odem do terena i na miru prekucam i sredim ako mi je nešto od poslao zaostalo, a uvek zaostane. Ključna je sintagma na miru, pošto ne moram da mislim o tome da ću zakasniti na konferenciju ili da neću videti mečeve koje treba da gledam. Ne, lagano, uz vodu, ponekad i pivce, natenane završavam posao sa verovatno najnižim pulsom u te dve nedelje.

Tradicija je dalje nalagala, i o tome sam vam jednom prilikom već pisao, da sednem na voz i odem u Kju Gardens kod svoje sestre Saške, dece i mog zeta Edija koji me čeka sa gajbom piva i roštiljom.

Pustiti mozak na otavu, izreka je koju jedan od mojih prijatelja često koristi. Malo kada u životu puštam mozak na otavu kao na tu srednju, vimbldonsku nedelju. Jer, malo šta okrepi čoveku dušu kao odmor posle vrednog rada – nervoze nema, jer odmor je zaslužen.

Jedan sam od retkih i priznajem da me nostalgija pobeđuje, ali nedostajaće mi Middle Sunday i njen mir.

View this post on Instagram

A post shared by Saša Ozmo (@ozmosasa)