Sa njim ste kao na rolerkosteru, počnete na ovdašnjim geografskim širinama, a završite, astralno, negde u galaksiji. Bezgranično emotivna, strastvena, iskrena priča, nekog ko košarku poznaje kao svoj džep. Mirko Milićević (57) je igrao i trajao u najačim evropskim ligama, rivali, saigrači, treneri mu bili gromade...A on je „samo“ voleo beskrajno da se igra, bori i pobeđuje. Ali i da isteruje pravdu, pa šta košta, da košta.

Povezane vesti

„Lako je bilo da igram, mnogo teže da gledam Balšu“

Skener

13. feb 2022 2

Skener

13. feb 2022 2

Gordić za SK: U NBA mogu da gledam samo Denver zbog Jokića

Skener

30. jan 2022 2

Skener

30. jan 2022 2

Od vremena sadašnjeg do detinjstva u Gajdobri, preko punih koševa prijat25eljstava za ceo život i onih koja su nestala u nesportskim vodama. O lepim i teškim periodima, (tragi)komičnim detaljima, događajima koje ne šminka, već ih sirovo ogoli, ne hajući šta će okolina da misli, kaže…A za to se plaća ne mala cena. I moraš da imaš jačinu, mnogo veću od telesne težine sa kojom je „ratovao“ celu igračku karijeru. Samo je početak uobičajen, čini se da liči na još jednu školu košarke…

„Individualno radim sa decom, nemam više od 10 do 15 polaznika, na „obodu“ Novog Beograda, u pravcu Surčina. I ne učim ih stvari, koje mogu da se „skinu“ sa kompjutera, ili nađu u raznim magazinima. Uglavnom su to situacije sa terena, pa četvrt veka sam igrao. Ovim poslom se bavim punu deceniju, a poslednjih pet godina u Srbiji. Pre toga u Atini i Ankari, držao seminare i kampove u Brazilu i Kini. U Porto Alegreu, bilo je 3.500 klinaca, svakog dana po sto novih… Naravno da imam „papire“, odnosno FIBA trenersku licencu, istu onu koju ima Željko Obradović,“ ne ostavlja nedoumicu Milićević u razgovoru za Sport klub.

Dule je car za klince

„Mnogo cenim Duleta (Duško Vujošević) i krivo mi je što je „nestao“ iz Crvene zvezde, četiri meseca, pošto sam stigao iz Gajdobre na Mali Kalemegdan. Da ne potcenjujem odlične trenere poput Miljkovića, Popovića, Kubata, ili Protića, u tom uzrastu, ali on je svu svoju „decu“ izveo na pravi put. Pisao je istoriju Partizana. Nema veze što me skoro nije poznao u jednom kafiću, ali kada sam progovorio, nasmešio se i rekao:“Gde si Mićko…“ Kada sam već bio senior, igramo protiv crno-belih, a čujem da Dule kaže Dikiju (Divac) da me čuva napred, uh što to nisam trpeo. On je trenerski genije, posebno za mlađe. Na žalost, ne postoji prevodilac, koji bi „preveo“ njegovu energiju, poglede…Zbog jezičke barijere, u inostranstvu nije bio ono što je bio u Humskoj.“

Nema dileme ni oko osnovnih postulata za one koji na početku životnog puta traže sreću pod obručima.

„Gledam na njih kao na svoju decu, koju nikada nisam učio da krenu da se bave mojim sportom. Već da budu časni ljudi, veruju u Boga, završe školu. Jer, košarka, ako je bude, dođe i prođe, jedan je Luka Dončić, Dražen Petrović ili Majkl Džordan. Najvažnije je da vole to što rade, treniraju… Nema trenera na svetu koji bi ti pomogao, ako tome nisi posvećen, radno i emotivno. Ja i dan, danas, uživam u košarci, a to pokušavam na prenesem na decu sa kojima radim.“

Ima još po nešto za one koji sanjaju velike karijere.

„Mislim da je najbolje da sa iole ozbiljnim treninzima krenu sa 10, 11 godina. Ne znam kako je kod drugih, ali meni se roditelji ne mešaju u posao. Normalno da ih pozovem, informišem u kom pravcu idemo, šta radimo, kako napredujemo… Polaznike iz moje škole, vodim na utakmice, mnogo pričamo, analiziramo, ali i, igramo. Jer, možeš da treniraš koliko hoćeš, ali ništa bez mečeva. Iako mi ovo poslednje, nije u „opisu posla“, redovno organizujem susrete sa pet, šest godina starijima. To im i te kako koristi. Trudim se da uzimam kvalitetnu decu, one koji mogu da imaju „štofa“ ili ga već imaju. Ili, primera radi, da imaju brze noge, kao i ja nekada, bez obzira na kilažu. Nisam ni fokusiran na moju poziciju. Ako izbacim makar jednog u orbitu, prava stvar. Dok moje kolege, koje rade sa mlađim kategorijama, jure trofeje. Ja nemam takav koncept. Da tako radim, ne bi sada bilo jednog Filipa Raičevića (2007) u Baskoniji, gde igra sa dve godine starijima, posle „staža“ u beogradskom Radničkom, pa Crvenoj zvezdi… Nije ništa lošiji od Luke Dončića.“

A baš ovog poslednjeg svojevremeno je „katapultirao“ u Real Madrid preko Galatasaraja.

„Pozvao me njegov otac Saša, moj prijatelj, da povučem svoje turske veze, pa smo stigli u Galatasaraj na nekoliko dana. Luka je imao 13 i po godina, i u nekoj pauzi, između treninga, kraj bazena, rve se sa ocem koji je „medved“ kao ja i baci ga u vodu. Bio sam zgranut, takav talenat i snaga. Ne prođe u Galati, oni sada demantuju da je uopšte bio na probi, a ja telefoniram Albertu Ererosu, tadašnjem direktoru Reala. Ode tamo, a posle 15 minuta je bilo:“Majko mila, šta je ovo…“ Ostalo je istorija. Zastupao sam ga četiri godine, da bi ga, na insistiranje njegove majke, preuzeli Bil Dafi i Rade Filipović. Luka je u sadašnjim godinama bolji od Dražena Petrovića, jer je kompletniji igrač. On se još uvek „igra“ košarke, pa i sada u Dalasu. Ima sve da jednog dana bude najbolji beli igrač u istoriji NBA. I Nikola Jokić je unikat kao Dončić. Igra pametno, zna svoju „potrošnju. On je originalan, bez limita.“

Za Atamana „trenirao“ levicom

„Sadašnji trener Efesa, Ergin Ataman, doveo me je iz Grčke, da zaigram za Turk Telekom, tada novom turskom prvoligašu. Gledao je moju statistiku i zaključio da sam kao stvoren za njegovu novu ekipu. Dolazim u Ankaru, sve sa 145 kg, koji su od ranije bili i posledica problema sa štitnom žlezdom, ne samo ishrane, pa još sa gipsanom longetom na desnoj ruci, a dan kasnije trebalo je da potpišem. Skinem gips, već sam ga dovoljno nosio, pa celu noć „treniram“ da se potpišem levom rukom. Gde da vidi pojačanje u gipsu. Sutradan, gleda me sumnjičavo, ali prođem…Posle nekoliko dana, čovek poludeo u stilu:“Pa, ovaj niti trči, niti skače, to mora da se menja.“ Ali kada su krenule pripremne utakmice i po 30-ak mojih poena, znao je šta može od mene da dobije u napadu i odbrani.“

Srpska košarka već dugo kuburi sa domaćim igračima na poziciji plejmejkera, pa i centara, odlaze klinci na razne strane sveta, nestaju nam i treneri, imamo sve više stranaca…

„Istina je da smo u debelom „manjku“ stručnjaka. Pa više od 300 trenera, različitih kategorija, radi na Dalekom istoku i u Evropi. Plate im se kreću od 2000, 3000 dolara, pa na više. Ne pravdam takvu pojavu, ali su i oni obični ljudi, koji gledaju od čega će da žive. Onda sledeće, pa kada bih ja, a takvih primera je puno iz mog vremena, napravio karijeru, da je na mojoj poziciji u Zvezdi, tada, bio neki Amerikanac. Nikada. Zato skidam kapu Mišku (Miodrag Ražnatović), koji u Megi skuplja razne klince, domaće i strance, i daje im šansu da igraju. Neću o krajnjim ciljevima, ali oni igraju. Zato je on jedini koji nešto radi u interesu nacionalne košarke. Na ovaj, ili onaj način. Kada pričamo o večitim rivalima, razumem da su im najvažniji rezultati, nema vremena ni za šta drugo.“

Nekadašnji centar ne može da se pomiri ni sa sledećim:

„Najlošija stvar za našu klupsku košarku je kada na parketu vidite skoro kompletnu petorku američkih (tamnoputih) igrača. Imamo dosta klinaca, koji su pohađali koledže ili studirali u SAD. Kada se vrate, samo su fizički jači, ne vidim košarkašku finesu, po kojoj bi odskakali u velikom broju slučajeva. Tamo se igra nekakva „druga“ košarka, a ovaj sport se u Srbiji najbolje uči, ma kakvi bili problemi.“

I odmah stiže plastični primer…

„Ne bi nikada pogodili da 100.000 Kineza godišnje odlazi u postojbinu košarke, da se tamo sportski usavršava. Imao sam prilike da razgovaram sa kineskim klupskim čelnicima, ali i ljudima iz federacije. Nisu zadovoljni napretkom bez obzira na toliki broj u SAD, a priznali su mi da smo im mi bliži po načinu rada, konceptu, pristupu… Nisam izdržao da im ne kažem: ‘Pa, zašto onda ne dođete u Srbiju da se košarkaški usavršavate?!’ Amerika je atraktivna za život, ali prava košarka se uči ovde.“

Sagovornik Sport kluba je sve svoje sportove započeo u Gajdobri, varoši nedaleko od Novog Sada, koju je, posle onog Drugog (svetskog) rata, naselio hercegovački živalj.

Rankov ultimatum i hemija Đurovića

„Ranko Žeravica je moj košarkaški otac, a i njegova Zaga je garantovala za mene kada sam prelazio u Valjadolid. Na početku staža u Zvezdi, na jednom prepodnevnom treningu, ne znam gde sam, mladost ludost. Ranko sve snimi, pa me pozove u kancelariju i kaže:“Postoje dva puta, onaj pravi i, onaj kojim ti ideš, pa biraj.“A sa Vladom Đurovićem sam imao posebnu „hemiju“, u Zvezdi, ali i u atinskom AEK, klubu i gradu, za koje sam posebno vezan. Kada su crveno-beli igrali protiv Cibone u polufinalu plej ofa 1987, nosio je njegov čuveni „lakost“ džemper na kopčanje, koji mu je donosio sreću. Prišao je Draženu Petroviću, koga je znao iz Šibenke i rekao mu:“Poznaješ ovaj džemper, ma dobićemo vas.“ Tako je i bilo.“

„Svi smo više, manje, kretali od fudbala, moja malenkost kao golman. Ali, kako kopačke nisu pravili veće od broja 48 do 49, a jedan je „nogati“ Bernd Šuster, bivši nemački reprezentativac, prebacio sam se na rukomet. Igrao sam ne mestu pivota, i uopšte nisam bio loš, naprotiv. Ali, u rukometu mnogo biju, a ja voilim da vratim, pa sam završio pod obručima. Inače, iz Gajdobre, vode poreklo Nemanja Bjelica, Vladimir Lučić, ali i fudbaler Zvezde, Aleksa Vukanović, pa „gomila“ rukometaša, sve ukupno, čak 36 reprezentativaca u različitim periodima. Nekada davno, Gajdobra je imala rukometnog i košarkaškog prvaka Vojvodine. Zamalo i u fudbalu, da nisu „morali“ da „puste“ Bačku Palanku. Nedavno sam upoznao jednog malog tenisera, iz mesta gde sam odrastao, uputio ga na treninge kod mog druga Bogdana Obradovića (nekadašnji muški selektor, prim. aut) u Beograd. A on, sve sa osmehom, svaki dan se vozi 300 km zbog belog sporta, neverovatno dete… Ali, nije Gajdobra poznata samo po sportistima, već i po 39 doktora nauka, to je srpska Sorbona.“

Milićević pripada generaciji srećnika, čiji talenat nije morao da čeka na nekoj dugoj klupi za rezervne igrače.

„Posle samo šest meseci igranja košarke u Gajdobri, došao je da me gleda Ranko Žeravica. Imao sam 15 godina, na toj utakmici ubacim 20 poena i, krenem u veliki „beli grad“, u Crvenu zvezdu. U mlađim kategorijama, sa mnom su radili Goran Miljković Finac i Đorđe Popović Manijak. A sa 17 godina i tri meseca, Ranko me gurne u seniorsku vatru, gostovala je Bosna. Dobio sam zadatak da čuvam Predraga Benačeka, šest godina starijeg, sa iskustvom igranja i osvajanja Kupa šampiona. Ali, u tom trenutku, nisam imao pojma ko je on. A onda, prva lopta, a ja mu udarim „sekiricu“, a on će meni: ‘Ma, znaš li ti uopšte ko sam ja?’ Odgovorim mu: ‘Ne znam i baš me briga.’ Meni klincu, uspeo je da ubaci šest poena.“

Sadašnje generacije koje u mnogim srpskim klubovima gledaju sve veći broj stranaca, teško da mogu da zamisle ko je i kako igrao na prostorima bivše SFRJ, ne samo kod crveno-belih.

„U ovoj „poplavi“ stranaca, praktično svi misle o zaradi, samo da budu isplaćeni. A kada se dođe kod večitih, pa tu se prvo igra za finala, trofeje, a ne da samo misliš kada će plata. Samo bih izdvojio Čarlsa Dženkinsa, koji je igrao u Zvezdi i uspeo da se prilagodi sredini, igrao za ekipu. Razumem da su se vremena promenila, ali ja bih dovodio tamnopute igrače da rade „prljave“ poslove, kupe lopte, skaču, udaraju rampe, kao pre neku sezonu Vilijam Mozli u Partizanu. A bekove, ne nikako u našim klubovima. Problem skautinga je da ne možeš po svaku cenu da dovedeš nekog Amerikanca, koji daje 25 poena za svoje d…Odnosno, kada se igra protiv bogatog kluba, koji u projekciji može da ih kupi, samo „popravljaju“ statistiku. Ali, takve partije neće ponoviti protiv Budućnosti ili Cedevite, ako su već članovi Partizana ili Zvezde. Pa, znaju ko u našem regionu može da ih najviše plati. Šta će ti stranac koji jedan meč ubaci 25, a sledeći pet poena. Ma, neka uvek daje 15.“

Nešto sasvim lično

Umesto 2. avgusta, voli dakaže da je rođen na Svetog Iliju 1965. u Novom Sadu. Milićevići su poreklom iz hercegovačkpog Zverina, nedaleko od Bileća. Ozbiljnu košarku je zaigrao u Crvenoj zvezdi, pa Ciboni, Vojvodini, Hapoel Jerusalimu, Valjadolidu, Napoliju, AEK, Apolonu, Turk Telekomu (u dva navrata), Pinar Karšijaki, Bujuk Koleju (dva puta) i Gostepeu, da bi karijeru završio u 42. godini. Tri sezone je bio najbolji u turskom prvenstvu, a u Grčkoj, dva puta MVP lige u kojoj je tada, sredinom devedesetih prošlog veka, bilo čak 28 NBA igrača.

Govori engleski, grčki, turski, bugarski, španski, italijanski, ruski i hebrejski, ili, lakše ne služi se nemačkim i francuskim. Uskoro počinje snimanje dokumentarnog filma „Devet jezika“ na svim njegovim klupskim lokacijama.

Sin Jasukan („Uzavrela krv“, 23, 203), iz braka sa turskom državljankom, igra košarku u Bujukčekmedžeu, a ćerka Marija Gabrijela (16), iz veze sa bugarskom odbojkašicom, krenula je maminim stopama. I kako tata reče: „Dva puta je turskim selekcijama uskratila medalje. Iz mesta skače metar uvis, što sigurno nije na mene.“

Kakva je budućnost srpske klupske košarke u ovakvim uslovima?

„Ili ćemo da nastavimo da se zgražavamo, ili da se smisli neki zakon, uredba, koja bi ograničila broj broj stranaca. Litvanci i dalje imaju odličnu školu, a u Žalgirisu ne vrvi od stranih pojačanja. Odlaze i njihovi klinci u SAD, ali na košarkašku originalnost dodaju snagu. Donatas Motijunis jeste stranac u Monaku, centar od 213 sm sa glavom beka. Onaj koji zna da „zida“, odnosno, kada ga udvoje, ide dijagonalni pas, ludilo od kretanja.“

Vraćajući film u vreme od pre više od četiri decenije, otkriva da se već tada puno treniralo.

„U mlađim kategorijama Zvezde, imao sam četiri treninga dnevno, plus časovi u 12. Beogradskoj gimnaziji. Radni dan mi je počinjao u šest ujutru, završavao se u ponoć, a šest sati da se „naspavam“. Kada ne bih stigao na ručak, koji nam je klub obezbeđivao na Kalemegdanu, užina je bila pita sa višnjama i jogurt. Nemoj da mi neko priča kako se samo danas puno trenira. Šta ćemo sa onima koji tri, četri puta nedeljno završe u dvorani, odigraju jedan meč i, mnogo su umorni, iako ih dovoze i odvoze roditelji.“

Kasım 1997'de oynanan Telekom-Efes maçının özetinde müthiş bir Mirko Milicevic sekansına rastladım. Çocuklarımıza anlatmalıyız bu adamı. pic.twitter.com/PWtZyAx7B9

— Cem Pekdogru (@pekdogru) August 21, 2019

Kada bi sebe trebalo košarkaški da opiše, iskreno priznaje:

„Nisam imao košarkašku građu, zato sam uzaludno probao i u NBA. Nisam mogao da trčim, a kada god sam bio prinuđen, osećao sam se kao pred srčani udar. Hvala Bogu što se u moje vreme nije igralo kao danas, ne bih ništa zaradio. Imao sam ruku, posebno za moju (centarsku) poziciju, voleo kontakt igru u odbrani i napadu, uz one moje horoge, koje je Muta (Miroslav Nikolić) prozvao „bojleri“. Nisam voleo da igram protiv onih od oko dva metra visine, pa još ispred mene. Najvažnije je da sam znao svoju „potrošnju“ i prilagođavao se. Na početku seniorske karijere u Zvezdi, imao sam sreću što je Kosta Jankov, Rankov pomoćnik, uočio moje takozvano „nisko težište“, pa počeo da radi sa mnom baš pomenute „bojlere“.

Osim meke ruke, jedna od karateristika Milićevića je i „luda“ hrabrost, koja je znala da odvede i u žešće okršaje, posle verbalnih duela.

„U kontakt igri, uvek sam morao da „sednem“ na rivala da bih ga osetio, nisam mogao da ga pipam…Kada sam početkom devedesetih prošlog veka zaigrao za Valjadolid, dođe na red i duel sa Arvidasom Sabonisom, koji je igrao u Real Madridu. Bio je čudesan igrač, ali što bih bežao, u nekoliko navrata sam „ušao“ u njega. Krene naše „nadmetanje“ ko će da da više. Kako je, za razliku od mene, imao visoko težište, u jednom momentu poentira, pa mi zabije lakat. A meni „malo“ pukne film i kažem mu da ga čekam posle meča. Nije se pojavio, ali smo „ratne sekire“ kasnije zakopali.“

Može 24 tufahije, ne i 24 ćevapa

„Za kvarenje telesne težine, svojevremeno su bili krivi slatkiši. Na pripremama reprezentacije u Sarajevu, pojeo sam 24 tufahije, ali nikada ne bih mogao 24 ćevapa. Na ribi sam od svoje šeste godine, meso me ne zanima. Dok sam živeo u Grčkoj, voleo sam podvodni ribolov, a u Beogradu, rekreativno tenis i veteranska košarka. Sa ekipom u kojoj su moj kum Slađan Stojković, pa Petar Naumoski, Nebojša Zorkić, Savo Milošević, Kiki Lesandrić, Slavko Kotnik, Milorad Kapor, Bogdan Obradović…Za velika takmičenja nas pojača i Rolando Blekmen, moj saigrač iz AEK i direktor Dalasa, od koga sam „učio“ košarku i kada sam bio MVP.“

Tako miroljubivo se nije završilo u meču Kupa pobednika kupova 1988, Zvezda – PAOK, u sred „Pionira“.

„Tada nisam započeo, ali sam morao da odreagujem kada je Korfas nokautirao Zorana Radovića. Rigorozno sam kažnjen sa 12 utakmica neigranja. Bilo je još nekoliko „nokauta“ na koje nisam ponosan. Ali, nikada se nisam tukao zbog sebe, već radi prijatelja, saigrača…Nisam provocirao, ali ni dao na sebe. Verujem ljudima, ali mnogi ne vole što kažem šta mislim. Nikada nisam bio političar.“

Zato jeste uvek bio borben, ali i sebičan. Ili, prijatnije uhu, košgeterski raspoložen.

„Ne, ne, nisam bio sebičan. Samo sam igrao „šah“, pa poentiram, ili, kada me udvoje, razbijao sam ih pasom. Imao sam kompjuter u glavi, da se bespotrebno ne trošim. Bio sam napadački jak centar, nisam želeo da ustuknem, ni pred Divcem, ili Sabonisom, pa zašto bih…Ali i onaj koji je kreirao igru na neki svoj način, a svaka čast svim plejmejkerima sa kojima sam igrao. Ali, skoro ništa nisam iskoristio koliko sam mogao i koliko je trebalo. A, to je već moj problem.“

Pre nego što će prokrstariti najjačim evropskim ligama, sa posebnim tragom u Turskoj i Grčkoj, za neke „Beba“, a za druge „Zver“, korpulentni centar će strastveno nositi dresove njegove Crvene zvezde, ali i Cibone. Crveno – beli su u drugoj polovini osamdesetih mogli svakog da pobede, ali i, izgube…

„Nismo bili velika ekipa da bismo provocirali velika očekivanja. Možda nam je vrh bio 1987. kada smo u polufinalu plej ofa izbacili Cibonu, dvostrukog prvaka Kontinenta, sve sa Draženom i Acom Petrovićem, pa Čuturom, Knegom, Cvjetičaninom, Nakićem… Da bi u finalu izgubili od NBA Partizana (Divac, Grbović, Paspalj, Savović, Đorđević…). Mi nismo bili favoriti sa tri klinca (Prelević, Ilić, moja malenkost). Provereno, Dražen je bio u šoku posle tog polufinala, deset dana nije spavao. A posle utakmice, prišao mi je njegov stariji brat, kasnije moj saigrač u Ciboni i rekao:“Zbog vas sam izgubio vezane premije za četiri golfa.“ A ja se mislim kako sam od šverca kafe, mogao da kupim vrata „peglice“. Jer, tada smo od kluba dobijali 100 dolara mesečno. A to je moglo da se rastegne za veče, ne do ujutru, u tada čuvenom klubu „Nana“.

Iskren do koske, Milićević nastavlja putovanje kroz prošlost.

„Imao sam već 23 godine i bilo je krajnje vreme da počnem da razmišljam o novcu, a do tada, svaki košarkaški dan je počinjao i završavao se sa idejom – samo da budem što bolji. Posle šest godina u Zvezdi, spremao se rastanak. Zvala me je Olimpija, Bosna, Partizan i Cibona. Jesam veliki zvezdaš, ali sam se u slobodno vreme više družio sa „partizanovcima“ (Diki, Grba, Sava…). Pričam sa crno-belima, sve ok, ali kada dođosmo do onog – šta mi dajete, ispade kao u Zvezdi. Znači, iz ništa u ništa. Niko tada nije mogao da se (finansijski) meri sa upravom „cibosa“.

A ni sa njegovim poenterskim učinkom, opkladama sa Draženom Petrovićem, koji ga, za razliku od Aleksandra, nije sačekao u Zagrebu, već bio rival u kraljevskom klubu…Milićević je bio deo jedne velike ekipe u predvečerje raspada Jugoslavije i krvavog građanskog rata koji će uslediti.

„Služio sam vojni rok te1990. u Tivtu, pa u splitskoj Lori, ronilac. Ali sam u Splitu redovno trenirao sa Jugoplastikom, izlazio u grad, nikad nikakvih problema, iako su se već desila davljenja vojnika i druge ružne stvari. Vraćam se u Cibonu, kraj leta 1991, idemo na turnir u Valjadolid. Igramo neku utakmicu, finiš, dobijem loptu i postignem koš. Kad mi prilazi mali Veljko Mršić i opsuje mi „majku cigansku“ sa jasnom nacionalnom aluzijom, što mu nisam dodao. Ostalo je da se igra još četiri minuta, najduža u mom životu. U svlačionici, Mršić nastavi izazivački bezobrazno da me posmatra, to moje „dete“ o kome sam brinuo i pomagao ga. Nastupio je moj prekid filma, tresnuo sam ga o zid kao „palačinku“. Uleteo je Novosel, iskusno da smiri strasti, izbacivši napolje nekog klupskog klinca, ni krivog, ni dužnog. Ni danas ne verujem da je Mršić tu uvredu „istresao“ sam od sebe. Kasnije sam razgovarao sa Novoselom, dao je sve od sebe da ostanem, ali sam znao da je kraj blizu, kao i rat.“

Osim što je bio vrsni strelac, borac herkulovskog srca, nedavno je progovorio i o svojim paranormalnim aktivnostima. Na pitanje da li se boji reakcija okoline i podsmešljivih komentara, samo je presekao:

Mladi Mirko Milićević dok još nije nosio broj 13. pic.twitter.com/2TktYVjMYe

— Czv nostalgija (@CNostalgija) August 23, 2021

„Ja znam ko sam i šta sam, živim od svojih deset prstiju, a šta će ko da misli, uopšte me ne zanima.Verujem u sudbinu, a vizije sam imao dobar deo života. Ne uvek i za svakog, zavisno od individualne energije. Ponekad sam bio prosto „gurnut“ da nekome nešto kažem. Kao Draženu Petroviću, tri godine pre tragične pogibije. Sedeli smo u jednom poznatom zagrebačkom kafiću, on je bio veren i želeo je da čuje kada će se venčati. Njemu i Aci je bio poznat moj dar, ali nikada to nismo širili u nekim pričama. Pogledao sam ga i rekao mu da „pusti“ ženidbu i povede računa u saobraćaju. Ništa više, iako sam „video“ mnogo gore, ali takve stvari ne možete nikome reći direktno. On je stradao u udesu 1993, a njegovi najbliži, brat i majka, znaju šta sam „video“.

Milićević smatra da je njegova vidovitost deo nasleđa sa obe roditeljske strane.

„Baka po ocu se „pokrivala“ gledanjem u šolju, ali je „videla“ praktično bez toga. Bio sam desetogodišnjak kada mi je rekla da ću se tri puta ženiti, da prve dve supruge neće biti iz Srbije. I nisu bile, prva je iz Turske, a druga Bugarka. Do trećeg braka još nisam stigao, ali imam vremena. Kada sam igrao u Zvezdi, govorila mi je da ću otići relativno daleko, neću promeniti zemlju, ali „neće biti naš klub“. Moja majka Anđa takođe ima to „nešto“ što zvanična nauka ne ume da objasni. Meni se dešavalo da mi „igra“ oko, desno u pozitivnom, a levo u negativnom smislu. Normalno, da nisam razmišljao o tome pred i tokom utakmica, nego igrao najbolje što mogu, a biće ono što je „zapisano“. Osim u nekim trenucima, kao kada je Cibona imala plus 18 protiv Partizana u Hali sportova, počne da mi „igra“ levo oko. Samo mi je proletelo kroz glavu da prosto nije moguće da izgubimo, ali se upravo to desilo u pravom „foto finišu“.

Bez obzira koliko retko ili često imate vizije, da li možete da budete pogubni za kladionice?

Bebo, sad se pokaži Marcoratiju

„Duda (Ivković) je tokom reprezentativnih priprema za Olimpijske igre 1992. uradio nešto što ne bi ni za jednog igrača, barem ja nisam čuo. Igrali smo na turniru u Monpeljeu, a Rastko (Cvetković) i ja smo se menjali na centarskoj poziciji, odnosno, jedan dan se skidam ja, drugi on. Došao je na njega red, ja u svlačionici, ulazi Diki i kaže mi da je Pjerluiđi Marcorati, italijanska legenda, došao da me „snima“ za Kantu, a ja van tima. Pogleda me Divac, moj brat i, izađe. Nije prošlo pet minuta, Duda proleće kroz vrata, lupa, viče:“Sram te bilo, pa nisam ti ja Miljanić“. Besan kao ris, jer mu je Diki rekao da me pusti da igram zbog eventualnog angažmana. On je bio opasan, svi smo poštovali njegov autoritet. Ja izađem iz svlačionice i taman da se uputim na neko sedište u dvorani, kad mi priđe selektor, uhvati me za ruku da mi je odvali, pa će šmekerski:“Igraćeš umesto Rastka, da te vidim burazeru, sad se pokaži.“Ja sam, ipak, otišao u špansku ACB ligu. Duda je bio nešto posebno. Sećam se kada je publika, mog tadašnjeg kluba Turk Telekoma htela da ga bije, posle pobede Olimpijakosa. Stid me pojeo, skočim da ga za zaštitim i odvojim od rulje, a on će:“Bebo, tako me je zvao, pusti me, ne bojim se ja njih.“ Čak su kamenom kroz prozor svlačionice povredili Tarlaća i Tomića.“

„Uvek kažem, sve je najavljeno, samo bi trebalo znati „čitati“. Ne ide to baš tako. Mogu samo da prognoziram finale Evrolige, kao nekadašnji košarkaš, pa „tipujem“ na Armani – Barselona. Ne pitajte me za seniorski Evropski šampionat i Srbiju. Najbolja stvar iz te teme je povratak „tata“ Karija (Svetislava) Pešića za kormilo nacionalnog tima. Sve će da stavi na svoje mesto. Pa, posle poraza od Italije, prošlog leta u kvalifikacijama za Olimpijske igre, nedelju dana nisam trenuo. Hteo sam da crknem, ne znam ko se od srpskih ljubitelja košarke dobro osećao, ma niko. Iako „znam“ da kada je Bog stvarao svet, nama je pokazao loptu. Pa da bude ko zna koliko problema, košarka neće nestati sa ovih prostora.“

Za njega nema veće ljubavi od one košarkaške. Zbog tog sporta, ni očeve batine mu nisu teško padale, baš zbog bezbroj sati na terenu umesto školskih knjiga…

„U karijeri se nisam „naigrao“ za Jugoslaviju, ne računajući mlađe kategorije, Balkanijade i Univerzijade, ali… Bila je žestoka konkurencija, sankcije, pa moji kilogrami…sve po malo. Ali, sada da me pozovu, potrčao bih iz cuga. Nema veće časti od nacionalnog dresa. Moj sin i ćerka, izabrali su da igraju za domovine svojih majki, a ja bih voleo da „treći“ naslednik ili naslednica Milićevića, ako ih bude, obuku dres Srbije, nije važno u kom sportu.“