Košarkaši Metalca su otvorili tekuću sezonu za zaborav, da bi od kraja godine počeli da ne liče na sebe u najlepšem smislu reči. Ne samo zbog osam vezanih pobeda, ili skupo prodate kože posle 50 minuta velike bitke sa apsolutnim liderom Košarkaške lige Srbije, Zlatiborom. Ni poraz od Sloge u nekompletnom sastavu, uoči Kup pauze, nije promenio utisak iz poslednja dva meseca.

Valjevski klub je malo, veliko osveženje.

„Imali smo mnogo teškoća na početku prvenstva s obzirom da smo se kasno okupili i dovodili igrače. Nismo uspeli do starta lige da napravimo neki dobar plan, pa smo generalno imali dosta problema. Međutim, kako je odmicala sezona, menjali smo tim, uspeli smo da uhvatimo ritam i sada već izgledamo veoma pristojno. Od situacije gde smo se borili da ostanemo na površini, sada smo u prilici da želimo nešto više. I na prvom sastanku, igračima sam rekao da se nismo okupili da se borimo za opstanak, već da „jurimo“ nešto više. I da bi uvek trebalo da postavljamo ciljeve, koji, naravno, nisu samo borba za opstanak. Ne podnosim predaje pre nego što se istrči na teren“, objašnjava Miljan Pavković (45) u razgovoru za Sport klub.

Najčitanije na sajtu Sport kluba

Terzić: Sve smo jači

Grbović: Željko je odgovoran

Alimpijević izabrao 12 igrača

Isti onaj nekadašnji plejmejker, koji je obeležio neka srećna vremena leskovačkog Zdravlja, na prelazu vekova, ali i vršačkog Hemofarma nešto kasnije, iako je srčano predvodio i Vojvodinu, Budućnost, kragujevački Radnički, Nimburk, Igokeu, Steauu, Rabotnički, da nabrojimo samo neke od klubova. Rođen u nekošarkaškom gradu (Zaječar), sa karijernom „nizinom“ (178 cm), kojoj nikada nije dozvolio da mu bude hendikep, naprotiv.

Kao trener od pre neku godinu, u Srbiji debituje na klupi Metalca. I dalje je izuzetno ljudski skroman, a sportski ambiciozan…

„Uvek težim najvišim ciljevima, to me nosi i u trenerskom poslu, isto kao kada sam bio „samo“ igrač. Idem korak po korak. Prvo da tekuću sezonu završimo na najbolji mogući način. Ima još devet kola do kraja KLS. Pokušaćemo da stignemo do drugog, trećeg mesta, da „uhvatimo“ još koju pobedu, igramo bolje i da tim izgleda dobro kao u proteklom periodu. A kasnije, pa razmišlja se i o nekim drugim stvarima, videćemo… Vladimir Micov, sportski direktor, u sred sezone je napustio Metalac, zbog boljeg posla u turskom Galatasaraju. Predsednik Vlada Marić i ostali članovi Upravnog odbora, razmatraju situaciju, sigurno da je mnogo bolje nego na startu sezone. Klub je finansijski stabilan, postoje izvesni planovi za bližu budućnost, pa se nadam da će sve to ići nekim dobrim putem.“

Od Micova ruka saradnje

„Pavković je u Šenčuru pokraj Kranja završio igračku (2019), ali i započeo trenersku karijeru, sezonu kao asistent, a sledeće četiri godine kao šef struke. „Oni su hteli da odmah budem glavni trener, ali ja sam želeo da to ide nekim drugim putem, pa sam počeo sa juniorima i da pomažem oko prvog tima. Vratio sam se jer mislim da sam prerastao tu sredinu. Trebalo mi je nešto drugo. Srbija je uvek bila velika želja. Ovde sam se afirmisao kao igrač i želeo sam da na takav način započnem i kao trener. Bio je malo drugačiji scenario, krenuo sam iz Slovenije, ali, evo me opet ovde. Ukazala mi se velika prilika, dolaskom Micova na mesto generalnog menadžera Metalca. Dao mi je ponudu, a ja sam to prihvatio sa zadovoljstvom.“

Kako to igra Metalac, čime ste (ne)zadovoljni?

„Na početku smo imali dosta problema sa organizacijom igre. Napadački nismo bili pravi, dosta smo se mučili, imali ishitrena rešenja, što je tada bio glavni problem u igri. Odbrana i borbenost su bili sjajni od prvog dana, to moram da pohvalim. Prvotimci i dalje demonstriraju ogromnu energiju, imaju veliku želju za treningom što je retkost. Da ne govorim o mlađim igračima koji bi prirodno trebalo da imaju takav poriv, kao i stariji igrači, da jednako dobro treniraju. Amerikanci koji su poznati da ponekad vole da preskoče po koji trening, u Metalcu nije takav slučaj. Mislim da smo pogodili prilikom izbora igrača. Kada se sve pomenuto uklopi, to je pozitivno. Naravno da imamo dosta prostora za napredak.“

Ovo poslednje se specijalno odnosi na trio iz Partizana, sa kojim Metalac ima višegodišnju saradnju.

„Ova sezona je pokazala da je to prava stvar za oba kluba. Momci koji su na pozajmici (Đorđe Šekularac, Uroš Danilović, Luka Ileš), dobili su pravu šansu, a primetan je njihov napredak iz utakmice u utakmicu. Prva dvojica su nam puno nedostajala na gostovanju u Kraljevu, pošto su pozvani u prvi tim crno-belih u pripremi za Kup Radivoja Koraća. Bez obzira što su 19-godišnjaci, daju nam kvalitet, pre svega, u defanzivi, ali i napadački, mnogo su napredovali u odnosu na početak sezone. Zaslužuju svaku šansu. I sledeće sezone, Partizan će imati zanimljive mlade igrače, kojima bi značilo da prve seniorske korake naprave u KLS, u dresu Metalca.“

Onog kluba koji ima dugu i bogatu tradiciju pod obručima, iz vremena velike Jugoslavije, a i kasnije…

„Valjevo voli košarku. Atmosfera je neverovatna. Vratila me je u prošlost, kada sam bio deo Vinston YUBA ligu, već kako se zvala krajem prošlog i početkom ovog veka. Sjajne utakmice, pune dvorane, gde god sam tada igrao. E, pa slično je sada i u gradu na obalama Kolubare. Stvarno sam srećan što sam ovde.“

Pored solidnih rezultata, povratka publike u Valjevu, Pavkoviću, koji trenerski nije dugo u srpskoj košarci, nisu promakle izvesne promene i, pojave. Domaći igrači su postali deficitarni na (njegovoj) poziciji, organizatora igre, a nije puno bolje ni sa centrima bez obzira što nisu poželjno viđeni u savremenoj verziji ovog sporta.

„Visoki igrači su u modernoj košarci doživeli izvesnu promenu jer se sa klasičnog centra prešlo na neke lažne petice, koji su više fizički moćne, dobro trče, mogu da pogode spolja… Ne vodi se toliko računa o visokim, više se gledaju dvojke, trojke, a ima ih puno. Ipak, veći problem su plejmejkeri. Ako pogledamo KLS, glavnu reč vode dva veterana, igraju na sjajan način. Pre svih, Nemanja Protić (Zlatibor), pa i Marko Ljubičić (Vojvodina). Obojica pred kraj svojih karijera, a igraju kao na početku. Generalno, nadam se da će se situacija promeniti u bliskoj budućnosti. Imamo talenata, samo im je potrebna (ranija) šansa, svim mladim košarkašima, a posebno onima koji igraju na toj osetljivoj poziciji. Nekada ni mi treneri nemamo strpljenja u nekim situacijama. Normalno je da mladi prave greške, a mi to sankcionišemo na neki način. A moramo da im poklonimo više pažnje, strpljenja, da im verujemo. Onda ćemo imati dovoljno plejmejkera, onih po kojima je Srbija oduvek bila poznata.“

Ništa bez večitih

„Naravno da stižem da gledam Evroligu, to ne propuštam. Imam sreću što mi je termin treninga do 19.00 ili 19.30. Sve što počinje posle toga, gledam i, uživam. Crvena zvezda je u dosta dobrom ritmu, a Partizan je imao određenih problema, ali me raduje da i oni polako dižu formu. Generalno, morali bi da budemo zadovoljni kako izgledaju večiti u tekućoj evroligaškoj sezoni.“

Kada pominjete trenersko strpljenje, da li je toga bilo više dok ste aktivno igrali, a tačku na taj deo profesionalizma ste stavili 2019.

„U moje vreme, treneri su bili mnogo stroži nego danas. Ali, sve se promenilo, pa moramo na drugačiji način da prilazimo igračima. Istina, imali su više strpljenja, ali i neke sigurnosti zbog uprava koje su im verovale, ali i imale direktan plan da neki mladi igrač mora da se istrpi. Ja sam u leskovačkom Zdravlju, već sa 16, 17 godina dobijao šansu kod Boška Đokića, pa još više kod Jovice Arsića, koji su stvarno trpeli moje nestašluke. To je normalno za te godine (uzrast), da grešimo, pravimo dosta nepotrebnih poteza, ali, bilo je strpljenja, da bi se na kraju isplatilo, klupski i, individualno.“

Poruka – Ostajte ovde

„Uh, teško i nezahvalno je savetovati, pa i mlade na prelasku iz juniora u seniore. Oni u SAD dobiju obrazovanje, materijalno dobro prođu, ali… Često se ‘nešto’ desi sa njihovim košarkaškim karijerama. Ako neko od tih momaka ima ambicija da bude profesionalni košarkaš, mislim da je bolje da ostane u Srbiji, odabere sredinu gde će dobiti šansu i da tako gradi karijeru. Jer, često se desi da odu na koledž, odigraju sezonu bez prave prilike, pa pokušavaju da se vrate, gube dragoceno vreme dok ne bude kasno. Uglavnom završe, a da pošteno nisu ni počeli, svoje profesionalne karijere.“

Da li se sada isplate i strana pojačanja bez kojih gotovo da nema kluba u KLS, a izuzetak nije ni Metalac (Demetrius Dejvis, Džordan Dejvis, Rodžer Hemphil)?

„Generalno ne volim puno da dovodim strance. U Sloveniji sam uspeo da dve, tri sezone odigramo bez Amerikanaca. Teško je da u ovom trenutku pričamo o tome, dok se ne uspostave stvari sa mlađim kategorijama. Jer, puno klinaca odlazi na koledže, pa i nema previše kvalitetnih, mladih na srpskom tržištu. Ovi koji mogu da igraju, ili su skupi, ili već imaju neke angažmane u inostranstvu. Tako da smo usmereni da dovodimo jeftinije Amerikance, koji su fizički svakako mnogo bolji od domaćih, pa se okrećemo toj strani. Ali, voleo bih da toga bude što manje. Ne možemo, naravno, bez njih…“

A da li verujete da u bliskoj budućnosti Srbija može da ima jedinstvenu profesionalnu ligu, sve sa našim najboljim klubovima, koji su sada članovi ABA?

„To bi nam puno značilo. Što se tiče formata, to je već pitanje za ljude koji vode našu ligu. Zamislite samo da Partizan ili Crvena zvezda gostuju u Valjevu ili Kragujevcu. Kakav bi to bio spektakl, a da ne govorim o motivaciji dece da se bave ovim sportom. To bi bila prava stvar. Klubovi bi u tom slučaju morali više da povedu računa o svojim mlađim kategorijama. Mislim da je u tom segmentu takođe veliki problem. Smatram da se sa najmlađima, van Beograda, ne radi dovoljno dobro, pa bi jedinstvena liga pozitivno i na to uticala“.

A kako stvari stoje je sa mlađim kategorijama Metalca?

„Mislim da je tu ključ cele priče. Svake godine se dovode novi igrači odnosno pravi novi tim, mnogo je malo rođenih Valjevaca u podmlatku. Ima nekoliko gradskih klubova, koji rade odlično sa mladima, ali bi sigurno trebalo da se napravi neki dogovor kako bi svi radili za najbolji i najveći klub, da mladi prvo dobiju šansu u Metalcu, pa da odatle idu dalje. Problem je što ti klinci, sve sa roditeljima, žele odmah za Beograd gde je velika konkurencija. Tu se izgubi njihov talenat, specijalno ako ne prođu prve ili druge godine, već je kasno da se vrate. Pa dolazimo u situaciju da ti talenti završe karijeru sa 17, 18 ili 19 godina. A da su ostali u Valjevu, sigurno bi pre dobili šansu, pa bi sve bilo drugačije.“

Povratak starog, dobro poznatog lica. Kako reče „sa pet godina zagrizao košarku i ne pušta je, isto jake želje i količine ljubavi“. Miljane, dobrodošao i duže ostao…

Više trenerske sigurnosti

„Mnogo volim košarku, ceo život sam u ovom sportu, bez njega ne bih mogao. Trenerski posao sam zavoleo jako brzo. Pa i način na koji sam igrao, više bio trener na terenu nego klasični igrač. I tako sam učio trenerski zanat. Uzori? Pa, bilo je ih je dosta, od svakog sam nešto „kupio“. Joca Arsić i Dejan Radonjić, Nikša Bavčević, treneri od kojih sam dosta naučio, pa Miroslav Muta Nikolić, sa kojim sam sarađivao u Hemofarmu i kragujevačkom Radničkom… Veoma ih poštujem, ali gledam da budem svoj sa mišljenjem i stvorim neki svoj put.“

Da li bi trebalo da budemo zabrinuti za kvantitet i kvalitet struke, na koju smo bili ponosni i koja je pravila razliku i onda kada je zemlja postala kudi kamo manja od „velike“ Jugoslavije.

„Pogledajte selektora Srbije, Dušana Alimpijevića (40), koji je mlad, a već vrhunski strateg. Ima i odličnih mladih kolega. A imali smo i od koga da učimo, trenera ima, samo malo više sigurnosti. Ovo poslednje je najveći problem, jer brzo i lako dobijaju otkaze. Onda nisu svoji, više se boje za svoj posao, pogotovo mlađi, nego što razmišljaju kako bi njihov tim trebalo da izgleda, igra…“