Počelo je tiho, poput rečice Ljubostinje, nadomak betonskih terena KK Student. Počelo je među stativama. Nije mogao da pipne prečku ali je uspevao svašta da odbrani. Počelo je kao dečačka i bratska igra, sa očinskom figurom prvog trenera, koji je puštao mršavog dečaka da se igra sa starijima čak i kad njje mogao da uvek dobaci do koša.

Dozvolio mu je da brani za Budućnost protiv voljene Crvene zvezde, a onda insistirao da dođe da trenira košarku. Uglavnom je igrao sa starijima, ali vrlo brzo su ljudi počeli da dolaze da gledaju njega. Počelo je kao želja za dokazivanjem, prvo starijem bratu a onda svima ostalima. Želja je tolika da je uzrokovala i suze, sve dok ga prvi put nije pobedio. Posle toga više nisu igrali.

A kako se nastavilo…

REKLI SU O TEU…

Sferopulos pozdravio Tea: Dragi Miloše…

Veliki trener o velikom igraču: Miloš je promenio košarku!

Košarkaški svet se oprašta od Tea: Mađioničar, legenda…

Bilo je i grčke drame i ruskih klasika i holivudskih blokbastera i italijanske renesanse. Zaključeno sa ljubavnom pričom još iz detinjstva. Ali ništa od toga nije bilo tako veliko kao bitke kod Katovica, Istanbula, Rija, gde je poput zemljaka Živojina Mišića ostavljao trag koji nikad neće biti izbrisan. Trag ponosa, inspiracije i motivacije za neko novo vreme i neke nove klince.

A šta je ostalo?

Njegovi lirski potezi biće prenošeni kao epska poezija, sa kolena na koleno. Ostala je ona ista ljubav sa početka, prema bratu, treneru, roditeljima, porodici koju je stvorio… Ostalo je ime kome se dive i lokalci u kafani u Valjevu i Kevin Durent. Za ove prve će on zauvek biti Miša a za sve ostale zauvek Miloš Teodosić.

Završena je karijera bez koje ništa ne bi bilo isto. Karijera koju sam pratio od prvog dana, neretko iz prvih redova, ponekad i iz bekstejdža. Moj drug Nenad, veliki poklonik sportske estetike, definisao je put Miloša Teodosića kao nekoga ko je spasao srpsku košarku. Ja bih samo dodao da nije to uradio samo kod nas.

Došao je devetogodišnji Miša, tri godine mlađi brat talentovanog Jovana, na trening kod Milovana Teofilovića Belog. Ostvarila se konekcija za ceo život. I dan danas Beli sa istim žarom u očima priča o jedinstvenom talentu, a Miša o tome koliko je bilo važno što je baš kod tog čoveka došao da prvi put ubaci loptu u koš.

„Ključna je bila 1998. godina kad smo počeli da igramo regionalne turnire. Na takmičenju u Čajetini Miša je dobio šansu. Igrali smo protiv ekipe Plejofa, koja je bila prvak Srbije u tom uzrastu. Pobedili smo ih u polufinalu. Uveče se igralo finale protiv domaćina, očekivalo se da izgubimo, ali bi Miša svaki put kad bi izlazio iz igre dobijao aplauze, jer se publici sviđalo kako najmanji igrač na terenu igra tako maštovito. Kasnije te godine mi smo bili domaćini turnira i došao je FMP, predvođen Bojanom Popovićem. On je tada spavao u kući Teodosiča. Treneri su bili smešteni u hotelu, a deca kod domaćih igrača„, priseća se Milovan Teofilović Beli.

Kontakt sa FMP-om je uveliko bio uspostavljen. Posle Studenta, Teodosić je kratko vreme proveo u Metalcu.

„Roditelji su morali da donesu veliku odluku. Jasno sam stavio do znanja Miloševom ocu Mići da ga ne vraća kod mene u klub, jer je sredinu prevazišao„.

I ubrzo su se Mića i Miša preselili u beogradsko naselje Cerak, a u Železniku je stvoren istorijski talentovan trio Teodosić-Aleksandrov-Labović. Zajedno sa Tepićem i Mijatovićem reperezentativna generacija 1987. izgubila je jednu utakmicu na četiri zvanična takmičenja.

Miša je polako postajao Teo, ali je i dalje jako euforično doživljavao košarku. Tadašnji trener FMP-a Vlada Vukoičić vodio je česte razgovore i sa njim i sa roditeljima kako bi uspeo da kanališe Teodosićeve emocije. Kasnije će ta maska na terenu postati jedan od njegovih zaštitnih znakova.

Teodosić rekao zbogom košarci: Baš sve bih opet isto!

U FMP-u nije bilo dovoljno prostora da odmah zaigra, pa je zajedno sa Draganom Labovićem poslat na pozajmicu u čačanski Borac. Bili su cimeri, ali zbog specifičnih karaktera i pojedinih dešavanja van terena njihov odnos imao je uspone i padove. Na terenu su sve vreme sarađivali perfektno. U sezoni 2006/2007. su dobili šansu da budu među nosiocima igre FMP-a. Osvojen je Kup pobedom protiv Partizana (Drobnjak, Tripković, Peković, Kecman…) a ekipa je ušla i u polufinale ULEB kupa. Poražena je od Lijetuvos Ritasa koji je predvodio Karim Raš, bivši igrač LA Lejkersa. Tad je verovatno hala u Železniku bila najpunija ikada. Kao reporter na toj utakmici stajao sam na jednoj nozi. Aleksandar Rašić je pre kraja sezone otišao u Efes pa je Teodosić u plej-ofu bio jedini plejmejker. Partizan je bio jači i slavio je ali je već tada bilo jasno da je vreme za Teodosića da ide dalje. Olimpijakos je bio najkonkretniji.

Iz dana u Železniku najviše ću pamtiti utakmicu protiv Crvene zvezde koju je tada predvodio Milan Gurović, proslavljeni reprezentativac. U jednom trenutku došlo je do preuzimanja, Teodosić je napao Gurovića, istresao sav svoj napadački arsenal na njega, ubacio trojku preko ruke. Popularni Čiča se toliko iznervirao što zbog razvoja situacije što zbog lakoće kojom je Teodosić sve to uradio, da je isključen sa utakmice. Zajedničko za ovu dvojicu majstora je što su me obojica terala da plačem od sreće navijajući za reprezentaciju.

Ona je Miloša Teodosića i učinila tako velikim. Srpski košarakaš ne može da bude veliki ukoliko nije ostavio traga u reprezentaciji. Svedočio sam uživo bolnim eliminacijama 2005. i 2007. Uloge su doduše bile različite, jer „Moskitosi“ u Španiju nisu ispraćeni kao favoriti. Moka Slavnić je poveo udarnu četvorku generacije 1987. Nisu bili spremni da naprave nešto veliko, u Beograd su se vratili već iz Granade, ali pozornica je bila spremna za Poljsku 2009. Dušan Ivković je uvek znao da pogodi nerv velikih igrača i da izvlači najviše iz njih. Teodosić je bio njegov projekat u toj ekipi a nesumnjivi vođa postao je u polufinalu protiv Slovenije. Njegovi pogoci u toj utakmici su bili tako važni i veliki da ga je od Aleksandra Đorđevića razdvajala samo frizura. Naravno da Miloš nije igrao sam, u toj ekipi bilo je još mnogo talenta, Krstić, Raduljica, Marković, Veličković i Mačvan će biti saborci u brojnim uspesima, ali te večeri u Katovicama reprezentacija je dobila svog vođu. Nekoliko baklji je zapaljeno na krovu Ćirine zgrade te večeri, što zbog njegovog rođendana, što zbog serije Teodosićevih trojki.

Vakuum koji je nastao posle Indijanapolisa bio je mučan. Reprezentaciji Srbije nije bila potrebna samo medalja, već je bio važan i način na koji će je osvojiti. Sa Teodosićem na plejmejkeru estetski momenat i autoritet u igri su se uvek isticali a ta ekipa postala je prava družina. Verovatno najveći šut u njegovoj karijeri dogodio se sledeće godine, u četvrtfinalu protiv Španije. Mnogo toga je stalo u taj pogodak sa devet metara preko Garbahose. Zauvek ću tvrditi da takav šut nije bio potreban. Trojka nije bila neophodna, Garbahosa je bio idealan čuvar jer je mnogo sporiji, bilo je i dovoljno vremena… Ipak, kad bismo diskutovali o racionalnosti u umetnosti onda u njoj ne bismo uživali. On je verovao da će ući i na kraju je samo to bilo važno. Španci su nam u godinama pre naneli veliki broj teških poraza. Bila nam je potrebna pobeda koja će nas vratiti na isti nivo. To su oni pominjani trenuci spašavanja košarke, u ovom slučaju reprezentacije. Kroz istoriju smo imali brojne takve igrače, obično više u generaciji. Miloš Teodosić je nosio ovu.

Reprezentaciju je na Svetskom prvenstvu 2014. vodio Aleksandar Dorđević. Reprezentaciju su pojačali Bogdanović, Kalinić, Jović, sve momci sa vrlo jakim karakterima. Postao je trend da se uvek igra za reprezentaciju. Nije to bilo slučajno. Teodosić je bio glavni maneken kolekcije „reprezentativno leto“. Reklamirao je u svakoj prilici.

Poslednju medalju u reprezentaciji osvojio je na Olimpijskim igrama u Riju. Tamo su ga upoznali i Amerikanci. Zbog dodavanja za Boganovića iza leđa na šut za tri poena, Kevin Durent je izjavio da nikada nije bio na parketu sa tako dobrim dodavačem.

Zbog povrede je Teodosić propustio Evrobasket, kao i Svetsko prvenstvo u Kini. Bio je to uvod u kraj reprezentativne karijere. Pošto ekipa Igora Kokoškova nije u Pioniru uspela da se izbori za Olimpijske igre u Tokiju, selekciju je preuzeo Svetislav Pešić. On je video ekipu bez iskusnog plejmejkera i „ostala je pesma i uspomena na Tea kapitena“.

Karijera Miloša Teodosića zauvek će biti ofarbana u plavo, zbog načina na koji je igrao za nacionalni tim, osećao ga i pričao o njemu. Takođe, ekipu je preuzeo u vrlo nemirnim vodama i doveo je do mirne luke gde su se ukrcali novi saborci sa jasnim instrukcijama o veličini broda. Imao je Miloš Teodosić i velikih klupskih dostignuća, ali kad je igrao srcem tad je bio najbolji.

Igre u nacionalnom timu podsetile su i trenere Olimpijakosa sa kim imaju posla pa je i tu dobio pravu priliku tek posle Katovica. Ipak, svoje najbolje godine dao je moskovskom CSKA.

Stalno su išli na fajnal forove i stalno bi nešto pošlo naopako. Printezisov pogodak u istoj hali u kojoj je ušla trojka preko Garbahose bila je simbol neuspeha „armejaca“ na završnim turnirima. Berlin 2016. je bio prvi koji sam radio uživo. Teodosić i De Kolo su uz pomoć Hrijape uspeli da dođu do trona iako je Fener zapretio da će doći do preokreta kao Olimpijakos. Itudis je kasnije pričao da je zabranio igračima da se plaše toga. Teodosić je bio vrlo emotivan. Izjavu mi je davao u pauzi grljenja sa roditeljima i navijačima. Pamtićemo obojica te trenutke dok smo živi. Bilo mu je mnogo važno i čak ni njegova maska nije uspela to da sakrije.

Odlazak u NBA nije bio ostvarenje sna kao većini dečaka koji počinju da se bave košarkom već više nova želja za dokazivanjem pošto je u Evropi praktično sve ostvareno. Intenzitet košarke i tri utakmice nedeljno učinile su da Teodosić ne ostane predugo u najjačoj ligi, a imao je problema i sa povredama. Ipak, nije se vratio u Evropu pre nego što je pokazao ono što je pominjao Kevin Durent.

A onda je usledio projekat u Bolonji. U reprezentaciji je sve bilo spontano, a gazda Virtusa je tačno znao šta mu je potrebno. Ljudi bi išli u Firencu da se dive Mikelanđelu a u Bolonju da gledaju Miloša. To je jedini grad u Italiji u kome košarka može da stane uz rame sa fudbalom. Trio Teodosić-Marković-Đorđević doneo je titulu šampiona Italije pregazivši Armani a kad su osvojili Evrokup i obezbedili povratak u košarkašku elitu, usledila je invazija na teren i Teodosić jako dugo nije mogao da krene put svlačionice. Pošto je kasnije sa Zvezdom došao u Bolonju, navijači su ga čekali na treningu sa njegovim dresom sa brojem 44. Znali su sve o njemu, uživali su u svakom trenutku. Na početku utakmice cela hala je nekoliko minuta skandirala njegovo ime. Taj nivo poštovanja i ljubavi je bio impresivan.

Dolazak u Crvenu zvezdu bio je važan da bi se kompletirao put, da neka priča ne bi ostala neispričana. Došao je da odigra za svoju dušu i dušu navijača. Na momente je znao da pomeša uloge, da bude i vođa na terenu i vođa navijanja. Bilo je velikih momenata, ali i onih u kojima je pokazivao dečačke emocije. Osećaji su bili intenzivniji jer je igrao za Zvezdu. Ali njegova karijera ne bi bila kompletna da sa crveno-belih tribina nije čulo: “ Teo, Teo…“

Povukao se nepretenciozno. Nije čovek usiljenog spektakla. Lakoću igranja košarke pratila je i lakoća življenja. Okupljao je saigrače i na terenu i van njega, autoritetom umetnika. Verovali su mu i pratili ga. Zaostavština Miloša Teodosića neće se meriti samo trofejima i pobedama, iako ih je bilo poprilično, već trenucima koje je samo on mogao da pretvara u najlepše uspomene. Miša i Teo razlikovali su se najviše u pokazivanju emocija. Mišine suze zbog velike želje za pobedom gledali su samo najbliži, a Teo uglavnom nije dozvoljavao da iko nasluti šta oseća.

Pojavljivaće se bolji od njega, uvek se pojave, ali još jedan ovakav sigurno neće.