Moj dejt sa Bilijem

Euroleague via Getty

Samouverenost, smirenost, prelazak u redove najvećeg rivala, jezik između zuba koji znači pun fokus, pogled ka košu i to čuveno detinje odbrojavanje koje postaje stvarnost, lopta koja cepa mrežicu. To je Vasilis Spanulis.

Te 2005. u Beogradu kada je Grčka postala šampion Evrope, Spanulis je imao skroman učinak, ali već sledeće godine je na Svetskom prvenstvu postao igrač sa značajnijom ulogom. Nikada nisam imala “selebriti kreš”, ali ako bih morala da biram to bi bio Spanulis tih godina. Slavili smo pobedu Grčke nad Amerikom u kući i zvali ih “našima”, a Bili je sa Papalukasom i Sofom plesao po terenu.

Bilo je 101:95, a Džef van Gandi je kasnije u jednom intervjuu objasnio da je od tog poraza Amerikanaca u polufinalu Svetskog prvenstva, na koledžu uveden pik en rol.

Je li to pravi “game changer”?

Dugo, dugo, dok još nisam ozbiljnije ušla u ovaj posao, svi, ali apsolutno svi veliki igrači bili su mi heroji, ni ne sluteći da ću ih jednog dana upoznati i da će mi neko ili nešto možda srušiti tu idealnu sliku o ljudima koje svakog dana gledam kako se bore da pravda pobedi makar tu, na terenu.

Kasnije se spisak onih zbog kojih su pala ta prva razočarenja samo širio. Ubrzo mi je postalo jasno da “black list” može postati i knjiga i da ću možda jednom prestati da osećam tu strujicu niz kičmu dok posle velikih utakmica čekamo da snimimo izjave i prve reakcije.

Kada sam shvatila da zakazivanje intervjua sa Spanulisom uopšte nije nerealan plan i kada je portparol Olimpijakosa rekao da imamo samo 15 minuta, razbistrile su mi se dve stvari u glavi:

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandra Radivojevic (@amazing__alex)

Okej, ja ću se buckastom Grku propisno nasmešiti i možda izvučem koji minut više
Čekaj, sad postoji šansa da Spanulis bude deo “crne liste”?!

Uzimam rizik, do sada se mnogo puta isplatilo. “Dejt” je zakazan za 19. decembar. Završava šuterski trening i sprema se za intervju, a svestan slabijeg znanja engleskog jezika pita o čemu ćemo otprilike razgovarati. Portparol je “rešen”, još samo Bili. Dobili smo i tih dodatnih pet minuta, ali je sve otišlo na moje pokušaje da ga podstaknem da više priča o Panati i Željku Obradoviću. Nije se dao, nisam više ni insistirala. Tekao je razgovor, povremeno sam osetila onu tremicu sa početka, povremeno gurala sebe da se ne blamiram i da se uozbiljim sa čovekom koji je eto, najbolji igrač Evrope, ništa više.

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandra Radivojevic (@amazing__alex)

Tri puta šampion Evrope, MVP Evrolige, tri puta MVP fajnal-fora Evrolige, član najboljeg tima decenije u Evroligi, najbolji poenter i asistent Evrolige. To kaže statistika. Teren kaže da su se u prelomnim trenucima njega bojali svi evropski velikani jer sve što je trebalo da urade je da mu ne daju da šutira za tri kada se rešava utakmica.

Ali to je ono zbog čega je Kil Bil živeo. I niko nije mogao da mu oduzme osećaj sigurnosti jer zna da će pogoditi, zna da će ta lopta ući.

Ipak, sa svojim najboljim prijateljem Nikosom Zizisom dok razgovara o svim šutevima u poslednjoj sekundi kojima je rešio derbi ili doneo titulu u Evroligi, kaže nešto što govori apsolutno sve o njemu:

“Da, ali koliko sam samo takvih šuteva promašio”?

Bila sam zadovoljna intervjuom i sjajem u očima dok priča o Olimpijakosu, ali sam odmah želela da se intervju i ponovi, bez portparola nad glavom i pod nekim drugačijim okolnostima, bez tenzije pred bilo koju utakmicu.

„Spanulis OUT“, izgoreo je tviter.

Knedlica u grlu i shvatam… vreme je za novi dejt sa Spanulisom.