Tradicionalno, pred najavu svaku sezonu, bilo u Formuli 1, bilo u Moto GP šampionatu predstavljamo “neke nove klince”. Iako su ih ove godine “samo” dvojica, debi obojice svaki na svoj način raduje ljubitelje motociklizma.

Ovogodišnji rukiji mogu, bez sumnje, da se okarakterišu kao egzotični zbog svog porekla i činjenice da nema mnogo motociklista iz njihovih zemalja. Jedan je klinac, drugi i nije, ali obojica dolaze u kraljevsku klasu kao šampioni, koji između sebe imaju četiri titule. Jeste, jedan je svoje titule osvojio u potpuno drugačijem svetu motocikala, ali isto tako u ovaj stiže kao velika zvezda, koja po slavi može da parira gotovo svima osim Marku Markesu.

Serijal "Neki novi klinci"

Neki novi klinci vol. 16

Formula 1

12. mar 2025 2

Formula 1

12. mar 2025 2

Neki novi klinci vol. 15

Moto GP

26. feb 2025 0

Moto GP

26. feb 2025 0

Ali, pre nego što se pozabavimo ovogodišnjim novajlijama, red je da se poslednji put osvrnemo na prošlogodišnje. Najbolji među njima bio je Fermin Aldeger, koji praktično i nije imao konkurenciju, najviše zbog činjenice da je Ai Ogura imao velikih problema sa povredama.

Vozaču Gresinija je trebalo neko vreme da nađe pravi ritam, pa je tako i napredovao do borbi na samom vrhu. Ubedljivo najbolji vikend imao je u Indoneziji, kada je došao do prve pobede u karijeri, a uz to je bio i drugi u sprintu. Tokom sezone još dva puta se našao na podijumu u glavnim trkama, uz isto toliko puta u sprintu, a na kraju je imao 118 bodova više od Ogure.

Razlika je, inače, veća od broja bodova japanskog motocikliste, koji je sjajno ušao u sezonu – bio je četvrti na prvoj sprint trci, a peti na prvom Gran Priju u najjačoj kategoriji. Iako je oduševio svojim izdanjem u Tajlandu, sezona je za njega bila prepuna uspona i padova, ali i povreda, što je doprinelo tome da propusti četiri trke i praktično više nijednom ne liči na onog vozača iz Burirama. U prilog tome ide činjenica da nijednom više nije bio među petoricom najboljih, a ukupno još sedam puta je bio u top10.

I, na kraju je tu Somkijat Čantra, koji je realno zauzeo mesto nekom vozaču koji je možda i više zaslužio da se nađe u kraljevskoj klasi, ali nije bilo druge opcije iz Azije. Tajlanđanin je zbog povreda propustio pet trka, gotovo tokom cele sezone je popunjavao broj, a na kraju je njegov bodovni saldo bio sedam bodova. Koliko je to malo govori činjenica da su više bodova od njega imali test vozači Takaki Nakagami i Augusto Fernandes.

Svakako, od ovogodišnjih novajlija se očekuje da unese neku novu dozu uzbuđenja – jedan zbog svega ostvarenog u Superbajku, drugi jer je pripadnik sjajne generacije koja polako, ali sigurno stiže u najjaču kategoriju. Krećemo od starijeg…

Toprak Razgatlioglu

S obzirom na to da mu je otac bio motociklista kaskader, šanse da se Toprak ne nađe na motociklu bile su nepostojeće. S obzirom na to da je iz Turske, koja u vreme kada je on bio klinac nije bila motociklistička sila, njegov put nije bio klasičan, ali je bio zanimljiv. Ranu fazu njegove karijere obeležilo je učešće u prvenstvima Nemačke i Turske, da bi sa samo 16 godina postao šampion u domovini u klasi do 600 kubika.

Na svetsku scenu je na neki način stupio učešćem u Red Bulovom kupu novajlija 2013. godine, a iako je tokom prvog vikenda upisao dva podijuma, nije to ispratio u ostatku sezone. Najbolji rezultat na ostalim trkama bilo mu je četvrto mesto u Aragonu, a sezonu je završio na 10. mestu u poretku – titulu je osvojio sada mnogima nepoznati Čeh Karel Hanika. Druga sezona je bila bolja – ponovo je imao jedan odličan vikend, ovog puta na “Sahsenringu”, gde je upisao prvu i jedinu pobedu u Kupu novajlija.

Paralelno je debitovao u Evropskom superštok šampionatu, na Kavasakiju, i na prvoj trci, na “Manji Kuru” upisao trijumf. Tim izdanjem je na neki način najavio ono što će se desiti naredne sezone, kada je trijumfovao na pet od sedam trka na kojima je učestvovao, a na preostale dve zauzeo treće mesto. Logično, izuzetno ubedljivo je osvojio titulu ispred Italijana Mikaela Rubena Rinaldija, koji mu je kasnije bio rival u Svetskom superbajk šampionatu.

Iako se tako odlučio da malo skrene sa puta jer to može tako da se okarakteriše kada je nekome cilj Moto GP šampionata, nikada nije zaboravio šta mu je cilj. I u tome je imao veliku pomoć do tada najuspešnijeg turskog motocikliste svih vremena Kenana Sofuoglua, koji mu je postao mentor i agent, a tako praktično i drugi otac, pošto mu je rođeni poginuo kada je imao 21 godinu.

Na svetsku scenu stupio je 2018. i nije mu mnogo vremena bilo potrebno da oduševi svojim vožnjama. Na svojoj 12. trci u karijeri došao je do drugog mesta na “Donington parku” i tako postao prvi turski motociklista koji je stajao na podijumu u Svetskom superbajk šampionatu, a svima je još tada bilo jasno da se neće zaustaviti na tome. U svojoj prvoj sezoni je konstantno osvajao bodove, još jednom se našao na podijumu i na kraju je bio deveti u generalnom plasmanu.

Druga sezona je očekivano donela napredak, pa tako i prvu pobedu, na očigledno sudbonosnom mestu “Manji Kuru”, gde je dva puta stajao na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Sezonu je završio kao petoplasirani, sa ukupno 13 podijuma, za oproštaj od Kavasakija i prelazak na Jamahu. I ta kombinacija je na toliko načina bila spektakularna, ali je krunisana samo jednom titulom u vreme kada je Dukati bio dominantan.

Toprak je do pomenute titule došao 2021. godine, upisavši 13 pobeda usput, uz još 16 podijuma, i tako ispisao nove stranice istorije turskog sporta. Pre njega, Turska je imala šampiona u klasi supersport, u kojoj je Sofuoglu pet pusta stizao do naslova prvaka. Naredna sezona je za Topraka što se tiče rezultata bila bolja, ali to nije bilo dovoljno da ugrozi Bautistu, a slično se desilo 2023. Ukupno 33 puta je turski motociklista stajao na podijumu, ali je Španac bio bolji.

I baš kada se činilo da je veza između njega i Jamahe neraskidiva, usledio je prelazak u BMW. Mnogi su sumnjali, međutim, Toprak je svima pokazao kakav je motociklista, a usput je postao planetarna zvezda. Trijumfovao je na 13 trka zaredom, a iako je zbog povreda zadobijenih u padu na “Manji Kuru” propustio dva trkačka vikenda, niko nije imao šansu protiv njega. Upisao je 18 pobeda, ukupno 27 podijuma, i počeo je da flertuje sa prelaskom u Moto GP šampionat, što se mnogima činilo kao nemoguća misija.

Tokom prošle sezone Razgatlioglu je samo nastavio tamo gde je stao 2024, došao do treće titule, posle sjajnog preokreta u duelu sa Nikolom Bulegom. I još pre nego što je naslov prvaka bio u njegovim rukama bilo je potvrđeno da prelazi u Moto GP šampionat i postaje prvi Turčin kojem je to pošlo za rukom. Priliku mu je dala Jamaha, ali kao vozaču privatnog tima – Pramaka, a koliko japanska kompanija veruje u njega govori i činjenica da je dobio ugovor na dve godine. Sada je samo pitanje kako će se prilagoditi i da li će kraljevska klasa dozvoliti da njegov agresivni, ali i netradicionalni stil dođe do izražaja.

Diogo Moreira

U mladog Brazilca sada nade polaže ceo kontinent, a da bi uspeo morao je da napusti taj isti kontinent. Isto kao Turska, ni Brazil nije zemlja u kojoj se ulaže u auto-moto sport, a u prilog tome ide činjenica da je Moreira prvi brazilski motociklista od 2007. godine u kraljevskoj klasi. Prethodni je bio Aleks Baroš, koji je u najjačoj kategoriji upisao sedam pobeda, ukupno 32 podijuma, na 245 nastupa.

Ali, vratimo se Moreiri. Karijeru je započeo u motokrosu, ali se prebacio na stazu, a u želji da se zaista okuša u motociklizmu preselio se u Španiju. Ta selidba se desila 2017. godine, kada je bio 13-godišnjak, a dve godine kasnije počeo je svoj proboj kroz CEV šampionat. Prvo je vozio Kup talenata, u kojem je zabeležio jednu pobedu i tri podijuma, zatim je prešao u Moto3, u kojem je proveo dve sezone, tokom kojih mu je najbolji rezultat bilo treće mesto.

Paralelno je tokom 2021. godine vozio Red Bulov kup novajlija, u kojem su ga i primetili timovi u Svetskom šampionatu. Učestvovao je na pet od sedam trkačkih vikenda, upisao četiri podijuma, bez pobede, što mu je donelo šesto mesto, ali i ulazak u Moto3 kategoriju. Prva sezona donela je kontinuirani napredak, konstantnost, kao i prvu pol poziciju – na “Silverstonu”, što je krunisao titulom za najboljeg novajliju.

Narednu sezonu je otvorio podijumima u Portugalu i Argentini, usledili su usponi i padovi, borba pri vrhu, ali i zadovoljavanje plasmanima u Top10. Na Velikoj nagradi Indoneziji konačno je uspeo da se probije do pobede, ali je do kraja sezone na pet trka imao četiri pada, uz 13. mesto u Tajlandu za oproštaj od najslabije klase.

Moto2 kategorija se ispostavila znatno komplikovanijom za Moreiru, ali, srećom, samo u prvoj sezoni. Prilagođavanje je potrajalo, bilo je više loših trka, nego dobrih, ali je sezonu 2024. godine završio na dobar način prvim podijumom u srednjoj klasi zahvaljujući trećem mestu na Velikoj nagradi solidarnosti.

Prošla sezona u Moto2 kategoriji je bila zaista čudna, ali takve su generalno bile i neke prethodne. Manuel Gonsales se činio kao vozač koji će se prošetati do titule pošto je na prvih pet trka upisao četiri podijuma, od toga tri pobede. Džejk Dikson ga je najviše izazivao, Aron Kanet je pretio, dok je Moreira bio malo iznad proseka. Nešto se promenilo od kraja maja, kada je bio drugi na “Silverstonu”, ponovio je isti rezultat u Aragonu, dok se u Muđelu zadovoljio četvrtim mestom.

I preokret je zapravo krenuo od Asena, kada je upisao prvenac, a ispratio ga je odustajanjima na “Sahsenringu” i u Brnu, pred letnju pauzu. Kada se šampionat nastavio, Moreira se vratio svestan da greške kakve su mu se desile na prethodnim trkama ne smeju da se ponove. Znao je da ide u kraljevsku klasu, osvojio titulu ili ne, pošto se nedeljama pričalo da će dobiti mesto u LCR Hondi, ali se nije obazirao. Gledao je sebe, vozio je za sebe – rezultat je stigao.

Drugi deo sezone otvorio je pobedom na “Red Bul ringu”, do kraja sezone je potom slavio još u Indoneziji i Portugalu, ali je vozio konstantno dobro. Ako se izuzme 14. mesto na Velikoj nagradi Katalonije nije imao nijedan pravi kiks, za razliku od svog najvećeg rivala Gonsalesa, koji je poslednju pobedu ostvario u Muđelu.

Da, Moreiri je pomoglo to što je Španac diskvalifikovan na “Mandaliki” zbog korišćenja pogrešne verzije softvera, ali to na kraju nije uticalo na ishod šampionata – njih dvojicu delilo je 30 bodova. Braneći boje Italtransa, tima kojem je titulu prethodno doneo Enea Bastijanini, postao je prvi brazilski svetski šampion u istoriji i tako je nastavio niz prvaka Moto2 kategorije koji su odmah napravili korak napred u kraljevsku klasu.

Izvesno je da i Razgatlioglua i Moreiru čeka prilagođavanje na najjaču kategoriju, a biće zabavno ispratiti njihovu borbu za najboljeg novajliju. Ako je suditi po njihovim vožnjama do sada, taj okršaj će biti daleko zanimljiviji od prethodnih među rukijima.

Nova sezona Moto GP šampionata startuje u petak prvim treninzima za Veliku nagradu Tajlanda koja je na programu do nedelje na stazi “Čang” u Buriramu.