„Laslo Djere“, rekao je sudija. Da, baš tako – sa DJ, ne sa Đ. Odmahnuli smo glavom malo zabavljeni, malo iritirani – posle godina pogrešnih izgovora imena teniserki i tenisera s ovih prostora, navikli smo se i uglavnom oguglali. Što nikako ne znači da je u redu. Imaš posao da naučiš kako se izgovara ime dve osobe za taj dan, nemoguće da je toliko teško.

Sedeli smo na tribinama i prisećali se kako je Troicki jednom poludeo na „Troiki“. Prišao je sudiji i započeo šou.

– Kaži Novicki.

– Novicki.

– E, sad kaži Troicki.

– Troiki.

Kao epizoda Simpsonovih, svega mi, plakanje od smeha.

Publika na US openu takođe se razlikuje od ostalih slemova, pogotovo od Rolan Garosa i Vimbldona, po tome što slabije poznaje tenis. Malo generalizujem, ali na osnovu već bogatog iskustva i priče s ljudima.

Ovde dođu, gledaju, ali ipak više zbog hrane, okolne priče, zezanja – naleti se i na one koji ne znaju imena igrača uopšte, dok je u Parizu i Londonu to skoro nemoguće. S druge strane, i ekipa je opuštenija, pogotovo uveče kada se već popije koji koktelčić, zato sam shvatio da je najbolje da anketice radim uveče, kada inhibicije malo popuste.

„Eno ga tamo“, kažem koleginici Jeli i pokazujem na Davida Ferera. Sedi, deluje dobro raspoloženo, a ja kao kobac vrebam pravu priliku za prilazak. Društvo njegovo mi ide na ruku: Enrik Molina – bivši sudija koji je postao agent – kojeg poznajem duže od deset godina, kao i Sebastijan Grožan, naš sapatnik iz vimbldonske kabine kojeg sam tokom svih ovih godina mnogo puta saletao za intervjue.

Pred Alkarazov trening, u razgovor se kratko uključio i Huan Karlos Ferero, a po njegovom odlasku sam prišao. Dok sam prilazio, Ferer je već započeo drugi razgovor, taman dok se pozdravim s Molinom i Grožanom.

„Hoće li hteti?“, pitam i rečima i pogledom Molinu, i dodajem: „Može na španskom“.

„E, Saša, onda ti šanse rastu“, smeje se Molina.

Znam da Ferer nije baš vičan engleskom, ne blistam ni ja na španskom, ali snalazim se.

„Može!“, vedro će David, koji je sada selektor Dejvis kup reprezentacije Španije.

Fine je odgovore davao, zadovoljan sam intervjuom, a na kraju nisam izdržao: „Sećate li se onog meča sa Tipsarevićem ovde kada ste dobili u pet setova? Mrzeo sam vas posle“.

Slatko se nasmejao i odgovorio: „Ne brini, nisi jedini“.

Šalu na stranu, Ferer je brat kojeg je bilo nemoguće ne gotiviti i koji je cedio svaku kap iz svog potencijala dok nije iscedio finale Rolan Garosa, 27 ATP titula i treće mesto na svetu. Sve to u eri ovih aždaja.

Bila je privilegija, Davide.