Najbolje desno krilo Juge: Otvoreno sam rekao Krcunu…

Skener 20. maj 202410:37 6 komentara
imago/Kicker/Metelmann/Guliver Images

Pre 82 godine u selu Kraljica kod Srbice je 20. maja 1942. godine rođen Spasoje “Paja” Samardžić, nekadašnje briljantno krilo OFK Beograda i reprezentativac bivše Jugoslavije. Samardžić je bio verovatno najbolje desno krilo “Juge” šezedesetih godina prošlog veka, a svojim potezima je oduševljavao gledaoce na stadionima i istovremeno dovodio do očajanja protivničke odbrambene igrače.

“Paja” je posedovao snagu, brzinu i tekniku, što mu je omogućavalo da driblinzima ili u trku prolazi protivničke fudbalere, posle čega je upućivao precizne centaršuteve koje su centarfori “romantičara” ili nacionalnih “plavih” najčešće pretvarali u golove.

I sam je tresao protivničke mreže o čemu govori podatak da je tokom igranja za klub sa “Karaburme” za koji je u periodu od 1959. do 1966. godine sakupio 143 nastupa, čak 51 put “matirao” protivnike golmane. Sa OFK Beogradom je osvojio dva pehara Kupa Maršala Tita (1962. i 1966.) i bio drugi u prvenstvu države (u sezoni 1963/1964.), dok je na međunarodnoj sceni ova ekipa 1963. stigla do polufinala tadašnjeg Kupa pobednika kupova gde je je eliminsao kasniji pobednik Totenhem.

Iako nije skrivao da je navijač Crvene zvezde i imao nekoliko načelnih ponuda rukovodstva “crveno – belih”, Samardžić nikad nije zaigrao za tim sa “Marakane”. Karijeru u inostranstvu započeo je u Tventeu, da bi zatim kao fudbaler Fejenorda osvojio 1969. “duplu krunu” u Holandiji, te sa Sent Etjenom (1970. godine) postao šampion Francuske.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 26 utakmica i postigo tri gola ali nikad nije prežalio to što, kad je bio u sjajnoj formi, nije nastupio na Svetskog šampionatu u Čileu 1962. godine. “Plavi” su na tom mundijalu (gde smo bili četvrti) igrali bez klasičnog desnog krila, a “Paja” tvrdi da je njegovo skidanje sa spiska putnika za Čile bilo posledica “osvete jednog funkcionera OFK Beograda koji je imao veliki uticaj kao policajac”.

Svoj fudbalski put Spasoje je započeo kao dečak u vojvođanskom selu Karavukovo gde se njegova porodica doselila sa Kosova posle rata. Kasnije se preselio u Beograd da pohađa Srednju trgovačku školu, a u glavnom gradu je kao junior zaigrao za svoj prvi klub, nižerazredni Novi Beograd. Prvo životno razočaranje je, kako ističe, doživeo kad nije prošao na probi u Zvezdi. Trener mlađih kategorija “crveno – belih” Žarko Nedeljković ga je posavetao da je za njega, zbog velike konkrencije koja vlada u Zvezdi, bolje da ode u neki drugi klub da igra.

Imao je, međutim, tu sreću da prođe na probi u OFK Beogardu gde je “zapao za oko” tadašnjem treneru mlađih kategorija ovog kluba Đorđu Vujadinoviću. Ovaj predratni fudbalski as počeo je da radi specijalne treninge sa tada sedamanestogodišnjim Samardžićem naučivši ga, između ostalog, da centrira i šutira iz punog trka. Za manje od godinu dana je stekao status prvotimca kluba sa Karaburme, a nije mu puno vremena trebalo da, uz levo krilo Josipa Skoblara, postane ključni fudbaler “romantičara”. Prvi trofej, Kup Maršala Tita osvojio je 1962. godine, postigavši u finalnoj utakmici sa Spartakom(4:1) četvrti pogodak za pobednički tim. Uskoro je, međutim, usledilo već spomenuto veliko razočaranje – neodlazak na Mundijal u Čileu. Posle toga se revoltirani Samardžić nosio mišlju da emigrira iz zemlje i posle pauze nastavi karijeru u inostranstvu, ali je, zbog roditelja odustao od te namere.

Naredne sezone (1962/1963) OFK Beograd je “dogurao” do polufinala Kupa pobednika kupova, za šta velike zasluge pripadaju i Paji. U revanšu četvrtfinala sa Napolijem odigranom u gradu pod Vezuvom postigao je izjednačujući gol, a pošto nakon dva susreta nije bilo pobednika, jugoslovenski i italijanski tim su , u skladu sa tadašnjim pravilima UEFA, još jednom odmerili snage u “majstorici “ u Marseju. U tom duelu koji su Beograđani dobili sa 3:1, Samadržić je ponovo bio strelac nakon akcije u kojoj je predriblovao i golmana Napolija.

„Prešao sam centarhalfa, a onda se ispred mene našao golman. Zamahnuo sam i on je pao. Krenuo sam najpre ulevo, a onda pošao kontra čekajući ga da se digne i da se ponovo baci. Napravio sam još jedan “lažnjak”, posle koga je on pao, a ja loptu ćušnuo u prazan gol. Kad bih izašao pred golmana nisam odmah šutirao jer sam mogao da ga pogodim. Znao sam da mi ne može oduzeti loptu, pa sam je ubacio u mrežu kada sam bio potpuno siguran da je gol”, priseća se Samardžić svoje “majstorije” iz Marseja.

Samardžić i njegovi klupski drugovi su u sezoni 1963/1964 propustili priliku da po prvi put OFK Beogradu donesu titulu prvaka države. Dugo su bili vodeći tim na tabeli ali ih je na kraju pretekla Zvezda. Samardžić je smatrao da su na taj gubitak titule presudno uticale sudije koje su njegov tim “svojim tendencioznim odlukama oštetile za najmanje pet, šest bodova”.

U vreme kad je kao jedan od najboljih krilnih igrača u zemlji trebao da potpiše novi znatno povoljniji ugovor sa OFK Beogradom ili promeni klub, Paja je dobio poziv da se u “Maderi” sastane sa čelnicima Zvezde koji su želeli da ga dovedu među “crveno – bele”. Sastanku je pored Milana Miljanića prisustvovao i prvi “udbaš” Srbije i u to vreme predsednik Izvršnog veća (Vlade) ove republike Slobodan Penezić “Krcun” koji je važio za sivu emineciju Zvezde. Tokom razgovora Spasoje nije dobio ni jedan konkretan predlog od Zvezdine delegacije, dok je sam, s druge strane, izneo svoje materijalne uslove za prelazak i zamolio Krcuna da o njegovoj selidbi sa Karaburme razgovara sa predsednikom OFK Beogarda Životijom “Srbom” Savićem, tada ministrom unutrašnjih poslova Srbije.

”Otvoreno sam rekao Krcunu: Pozovite Srbu Savića i dogovorite se, ja sutra potpisujem za Zvezdu”, priseća se Samardžić tog razgovora u “Maderi”.

Usledio je novi sastanak sa Miljanićem na kome desno krilo OFK Beograda nije dobilo konkretne odgovore na svoje postavljene uslove za prelazak, na osnovu čega je Paja zaključio da Zvezda ne želi da ispuni njegove zahteve. I u OFK Beogradu su naravno bili obavešteni o pregovorima jednog od njihovih najboljih igrača sa Zvezdom, pa je Srba Savić pozvao Samardžića da se dogovore o uslovima pod kojim bi on potpisao novi ugovor sa “romantičarima”. Dogovor je brzo postignut pa je Spasoje za produženje vernosti klubu sa Karaburme dobio deset miliona tadašnjih dinara, premije trostruko veće nego do tada i četvorosobni stan u trajno vlasništvo. Kao jedan od najplaćenijih fudbalera u Jugoslaviji nastavio je da pruža odlične partije u dresu OFK Beogarada koji je šezdesetih goina prošlog veka imao verovatno najbolju navalnu petorku u svojoj istoriji koju su činili Samardžić, Gugleta, Santrač, Banović i Skoblar.

U maju 1966. sa svojim timom je osvojio još jedan trofej namenjen pobedniku Kupa Maršala Tita. OFK Beograd je u finalu deklasirao Dinamo sa 6:1, a po dva pogotka u toj nezaboravnoj utakmici su postigli Samardžić, Santrač i Skoblar. Posebno efektan je bio drugi Pajin gol ( u 85. minuti), kome je prethodila solo akcija započeta na centru igrališta. Desno krilo beogradskog tima je kao u skijaškom slalomu zaobišao nekoliko igrača zagrebačkog tima,a zatim predriblao i golmana Škorića posle čega je ubacio loptu u nebranjenu mrežu.

Ubrzo nakon ovog trijumfa usledio je politički pad Aleksandra Rankovića na Brinonskom plenumu, nakon kojeg je i Srba Savić smenjen sa funkcije ministra unutrašnjih poslova Srbije. Bio je to težak udarac za OFK Beograd, čiji su funkcioneri objasnili igračima sa se klub nalazi u teškoj finansijskoj situaciji zbog koje oni mogu da odu u druge timove, uz apel da to ne budu Zvezda i Partizan. Samardžić je početkom 1967. potpisao šestomesečni ugovor sa holandskim Tventeom, da bi već na leto te godine dobio povoljnu finansijsku ponudu od Fejenorda. Pre nego što je pošao u Roterdam na završne pregovore sa Fejenordom Paju je u Enšdeu posetio Velibor Vasović, kao emisar predsednika Ajaksa koji je želo da jugoslovensko desno krilo pojača redove tima iz Amsteerdama. Iako je Ajaks u to vreme imao odličan tim, presudilo je to što je ponuda Fejenorda bila finansijski izdašnija.

Samadržić je kao fudbaler tima iz Roterdama slavio 1969. osvajanje titule i trofeja namenjenog pobedniku kupa Holandije. Odlučio je da nakon toga ode u francuski Sent Etjen, pa je tako propustio priliku da naredne 1970. godine bude deo tima Fejenorda koji je, nakon pobede nad Seltikom (2:1) u milanskom finalu, postao osvajač Kupa šampiona. Te 1970. godine nekadašnji klinac iz vojvođanskog sela Karavukovo je osvajanjem titule šampiona Franncuske “zaključio” svoju zbirku igračkih trofeja. Iako je planirao da fudbal igra još dugo, morao je da zbog hronične povrede kolena već 1972. ode u preveremenu “igračku penziju”.

Spasoje Samardžić se nikad nije bavio trenerskim poslom ali je proteklih decenija pažjivo pratio i komentarisao dešavanja u njegovom voljenom sportu. Legenda OFK Beograda i jedno od najboljih desnih krila nekadašnje Jugoslavije zadovoljan je onim što je ostvario tokom igračke karijere mada priznaje da ima i neostvarenih želja za kojima i danas žali.

”Nemam razloga za neko kajanje, ne bih menjao ništa drastično u životu. Igrao sam vrhunski fudbal i imao brzinu, tehniku, snagu, sve ono što se tražilo u Evropi. Žalim što nisam otišao u Zvezdu i igrao fudbal do 40. godine, a takođe mi je žao što sa OFK Beogradom nisam uspeo da budem prvak Jugoslavije i kasnije zaigram u Kupu evropskih šampiona”, ističe Paja.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare