Nigerijski san

Skener 10. jan 202417:03 2 komentara
Glenn Cratty/ALLSPORT

Na vetrovitom njujorškom aerodromu stajao je zbunjeni nigerijski tinejdžer, za glavu viši od svih. Imao je ponude tri koledža da igra košarku. Niko ga nije čekao, imao je samo tri avionske karte kod sebe i morao je da odluči.

„Gde je najtoplije“, pitao je drhteći Hakim Olajdžuvon.

Tako je otišao u Teksas, na univerzitet Hjuston. Zapravo, on je tek počeo da igra košarku. Pre toga, bio je fudbalski golman, a oprobao se i u rukometu. Ali, naglo je porastao. Mnogo porastao. Kako to obično biva, na jednom lokalnom turniru, košarkaškom timu je falio centar. Ostalo je istorija.

Olajdžuvon je odmah započeo dominaciju sa Hjuston Kuguarsima. Tri od četiri sezone otišao je na fajnal for, ali nije uzeo NCAA titulu. Izgubili su finale 1983. od NC Stejta koji je vodio čuveni Džim Valvano. Ali, MVP je bio Olajdžuvon i to je jedini put da je MVP došao iz tima koji nije osvojio titulu.

Tada su bili favoriti, ali sledeće godine kada su finale izgubili od Severne Karoline koja je imala Majkla Džordana i Džejmsa Vortija baš i nisu. Taj tim sa nadimkom „Phi Slama Jama“ u kojem je igrao i klajd Dreklser smatra se ubedljivo najboljim koji nikada nije uzeo NCAA titulu.

REUTERS/Adrees Latif

Posle toga, Olajdžuvon se prijavio na draft. Iako ne još potpuno brušen dijamant, bilo je jasno da će biti prvi pik jer se tada igra svih timova bazirlaa na centrima. Prvi pik je imao Hjuston pa tako Hakim nije menjao prebivalište. Jedino što je trebalo je da popravi Rokitse. Na tom draftu su, inače, posle njega izabrani Majkl Džordan, Džon Stokton i Čarls Barkli.

Rokitsi su već imali 224cm visokog Ralfa Samsona, pa su njega i Olajdžuvona nazvali „tornjevima blizancima“. Polako ali sigurno, bili su sve bolji, a eksplodirali su 1986. kada su stigli do finala NBA iznenadivši Lejkerse. Ipak, u tom finalu je bio prejak Boston sa Birdom, Mekhejlom, Voltonom, Robetom Perišom…

Onda je Samson 1988. poslat u Golden Stejt. Uprava Hjustona je odlučila da ključeve i odbrane i napade da Hakimu. Kako je to dobra odluka bila.

ALLSPORT USA /Allsport

Ako mislite da su Golden Stejt Voriorsi prvi počeli da „šire teren“ sa sjajnim šuterima, nije baš, preteča toga bili su Olajdžuvonovi Rokitsi. Odbrana protivnika je morala toliko da se „skuplja“ na njega da je uvek ostajao neki otvoren šuter, pa je Rudi Tomjanović tako skupio Sema Kasela, Marija Elija, Vernona Maksvela, „streč četvorku“ Roberta Orije, a kasnije i Klajda Drekslera, koji se ponovo ujedinio sa Hakimom u Hjustonu.

Bilo je krajem osamdesetih i početkom devedesetih pakleno teško doći do titule u NBA. Bili su tu Lejkersi, bili su tu „Bad boy“ Pistonsi, odlični Portland, Boston je davao poslednje znake života, dizao se Čikago sa Majklom Džordanom, Niksi sa Juingom…

Ali, sve zvezde su poklopile 1994 kada su Rokitsi došli do finala i pobedili prgavi tim Njujorka u sedam utakmica. Da bi se uopšte došlo do sedme utakmice, Hakim je morao da izblokira Džona Starksa na kraju šeste. Pa, da zaustavimo tu malo film.

Sa fudbalskim i rukometnim korenima, Hakim je imao nesvakidašnje dobar rad nogu i osećaj za skok i tajming. Imao je pet blokova po meču u plej ofu. Možete to slobodno da pročitate ponovo. Ne zna se da li je bio korisniji u odbrani ili u napadu svog tima.

Iako je počeo da trenira samo sa 15 godina, marljivo je radio na centarskoj tehnici. Uz pomenuti rad nogu, usavršio je „Dream shake“, elegantnu fintu telom kojom bi izbacio svog čuvara, a onda je izbor bio na njemu. Imao je solidan šut sa poludistance, njegov fade-away nije bio baš kao Džordanov, ali mogao je da posluži, a kada je udvojen, imao je sasvim dobar osećaj za povratni pas, a onda su profitirali šuteri.

U odbrani je samo nastavio da bude golman. Čuvao je obruč iz nemogućih pozicija, blokirao je kada su protivnici već videli loptu u košu, a umeo je čak i da izleti na liniju dodavanja i ukrade loptu. Tada nije mogla da se igra zona u NBA, morali ste ili da čuvate svog igrača ili da udvajate, niste mogli da stojite „u praznom prostoru“, to bi bila tehnička greška. U suštini, ako želite savršenog košarkaša oko koga ćete graditi ostatak tima, to je Hakim Olajdžuvon.

ALLSPORT USA /Allsport

Drugu titulu osvojio je 1995. kada su Rokitsi počistili mladi Orlando sa Šekom u finalu. Bukvalno je sam nosio svoj tim u tom plej ofu. Igrao je 42 minuta po meču, uz 33 poena, 10.3 skoka, 4.5 asistencija, 2.8 blokova i 1.2 ukradene lopte po meču. Uz šut iz igre preko 50%, teško da ćete igde ikada naći bolju plej-of statistiku. Izlišno je reći da je bio MVP finala, a ne zaboravite, protivnički centar je bio Šek.

Posle te dve titule, Hjuston je želeo dodatno da se pojača. Došli su Čarls Barkli, pa Skoti Pipen, ali iako i dalje dobar, Olajdžuvon više nije bio to što je bio. Stasali su i timovi kao što su Juta i Sijetl, pa Rokitsi više nisu mogli da se šepure na vrhu zapada. A da, i vratio se Majkl Džordan nakon bejzbol izleta, pa je opet put do titule bio zatvoren. Karijeru je završio neuspešnom epizodom u Torontu u sezoni 2001-2002. kada je već bilo jasno da je „iscedio“ sve što je mogao iz svog tela.

I da, osvojio je i olimpijsko zlato u Atlanti 1996 igrajući za Sjedinjenje Države. Ipak, pored svega, Hakim Abdul Olajdžuvon nikada nije zaboravio svoje korene.

Hakim se sada bavi nekretninama. Ali, svoje transakcije uvek radi u kešu zato što mu islamska vera ne dozvoljava da radi sa kamatama. Takođe ima i kamp u kojem radi sa mladim igračima. Želi da prenese znanje, ali ne želi da bude trener, jer kako kaže, dosta mu je bilo 15 godina u centru pažnje.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (2)

Video - Najnovije

Najnovije vesti