Trećom epizodom okončavamo priču o setu novih fudbalskih pravila, koja će biti testirana u drugoj holandskoj ligi u sezoni 2023/24. U prethodna dva nastavka mogli ste da vidite kakve nam je predloge pripremio Arsen Venger sa prijateljima, kao i da se podsetite kako je izgledalo prethodno doba u kojem je fudbal iz korena promenjen.

UKV

Utorak kod Vlade se vraća, sada kao video!

Fudbal - video

14. jun 2022 5

Fudbal - video

14. jun 2022 5

U današnjoj epizodi bavimo se projekcijom zbivanja u svetu fudbala u narednih desetak godina, na osnovu promena koje su se već dogodile i onih koje su već najavljene. Za zaključak potrebno je da malo sabiramo. Najpre idemo na onaj deo koji se bavi novim vlasnicima elitnih klubova. Šta vam prvo pada u oči? Da, po pravilu dolaze iz zemalja koje ne spadaju u dva regiona koja su tradicionalna fudbalska žarišta – Evrope i Latinske Amerike.

Fudbal je još na prelasku u moderno doba krenuo u osvajanje novih prostora. Afrika je bila luda za fudbalom i pre toga, ali tamošnji superbogataši odavno su pribavili druge pasoše i adrese, pa sada kupuju društvene mreže. Za razliku od nje, Azija i Severna Amerika imaju sopstvene omiljene sportove, koji privlače stotine milijardi ljudi i milijarde dolara. Zato je fudbal tamo kasnio.

Bitka za srca milijardi

Krenimo od Azije. Dom više od pola čovečanstva, sa četiri od pet najmnogoljudnijih zemalja na planeti, fudbal je prihvatio na kašičicu. Mohun Bagan i Ist Bengal imaju od XIX veka rivalitet u Kalkuti, Indonezija je (pod imenom Holandska Istočna Indija) igrala na Mundijalu 1938, Pahtakor je napravio ime u sovjetskom fudbalu, Iran je prvi bod na SP uzeo još 1978, a mnogo pre nego što je Bum-kun Ča zapalio Nemačku, a Piksi Zemlju izlazećeg sunca i te kako se igralo sa obe strane Cušima tesnaca.

Paradoks je da su pomenute četiri gigantske države ukupno skupile dva nastupa na svetskoj smorti fudbala – uz pomenute Indonežane jednom je igrala i Kina (2002). Indija je učtivo vratila pozivnicu za 1950, jer je FIFA insistirala da se igra u obući, a Pakistan nije stigao ni blizu toga. Za to vreme Aziju su predstavljali maleni Kuvajt i UAE (Emirati sad imaju skoro 10 miliona stanovnika, ali su 1990. bili ispod 2 miliona), koji su za razliku od takođe malenog Katara (3 miliona) igrali sa domaćim snagama.

U južnoj Aziji glavni sport je bez dileme kriket. Koliko ove nedelje Indijska premijer liga prodala je TV prava za preko 5 milijardi dolara na 5 godina. Konstantno među top 10 najgledanijih sportskih takmičenja na svetu i inovativna od starta (prvo sportsko takmičenje koje je krenulo sa Youtube prenosima, još pre 12 godina), IPL je glavni sportski brend u tom delu sveta. Za 15 godina trajanja naslovno sponzorstvo skočilo je sa pet na 65 miliona po sezoni, a TV ugovor je od 103 miliona dolara po sezoni došao do 1.04 milijarde.

Iako je ljubav prema kriketu u Indiji i okolini (tri selekcije iz bivšeg Radža kraljice Viktorije imaju ukupno 8 titula i 8 izgubljenih finala na dosadašnjih 19 svetskih prvenstava u dva najpopularnija formata) bezmalo neograničena, deo tajne je u tome što liga okuplja manje-više sve najbolje od kriketa jer traje – dva meseca. U ostatku godine elitni igrači nastupaju u ligama Australije, Engleske i drugih država, ali tokom tih devet nedelja pažnja dobrog dela Azije, cele Okeanije, Kariba, istočne i južne Afrike čvrsto je na Potkontinentu (ili UAE, gde se 2020. igrala najgledanija COVID sezona).

Nije kriket jedini konkurent. U Južnoj Aziji hokej na travi ima dugu i zlatnu tradiciju (Indija i Pakistan zbirno 11 olimpijskih zlata i 20 medalja), a i kabadi je izuzetno popularan, na Filipinima je pola veka američke vlasti ostavilo trajnu ljubav prema košarci, Japan i Južna Koreja su već dugo ludi za bejzbolom, dok su Kinezi tradicionalno naklonjeniji individualnim sportovima, pre svega stonom tenisu.

Azija: Prati tragove novca

Uprkos svim poteškoćama, fudbal 2.0 nije mogao da ostavi po strani tržište od 3.2 milijarde ljudi (sada ih je 4.7 milijardi). Fudbalski desant na Aziju izvršen je u sklopu prve velike promene. Od ranih devedesetih veliki novac ušao je u nacionalne lige tri vodeće nacije istočne Azije, najpre kroz J-ligu, zatim kroz K-ligu i konačno kinesku Superligu. U Japan (10-15 godina kasnije i u Kinu), osim novca i medijske pažnje, stigle su i stvarne fudbalske zvezde.

Piksija je u Nagoji dočekao Gari Lineker, a onda je stigao Arsen Venger. U ligi su tad dominirali Brazilci, jer je za Zikom došlo osam članova tima koji je osvojio titulu prvaka sveta 1994. (Leonardo, Dunga, Žoržinjo, Zinjo, Bebeto, Ronaldao, Miler, Žilmar). Bili su tu i Patrik Mboma i Ramon Dijas, karijera Mihaela Laudrupa ide ovim redom: Juve-Barsa-Real-Visel Kobe-Ajaks. Bio je tu i Ko je ko evropskog fudbala na prelazu 80-ih u 90-te – Stoičkov, Alejnikov, Buhvald, Skilači, Masaro, Litbarski, Boli, Futre, Begiristajn, Protasov…

Uz tolika ulaganja porastao je i nivo domaćih igrača. Južna Koreja će u Kataru igrati deseti vezani Mundijal, a Japan nije propustio nijedan posle 1994. Međutim, ekonomsko usporavanje obe zemlje u poslednjih četvrt veka izbacilo ih je u velikoj meri iz ove priče. Elitni timovi sve ređe dolaze u te krajeve, odavno više nema ni Tojota kupa.

Kina je malo kasnila za susedima, ali su magija Bore Milutinovića i plasman na SP 2002. pokrenuli procese. Ubrzo je CSL finansijski odmakla konkurenciji, evropske ekipe su se gurale za priliku da nastupe na kineskim stadionima, predsednik Si je najavio ogromne ambicije (čak i svetsku titulu), kineske kompanije počele su da kupuju najpre male, zatim sve veće klubove po Evropi . Ali, onda je ceo koncept naglo pukao, ispostavilo se da su mnoge od priča o finansijskoj moći zapravo laž, i Kinezi su naglo nestali sa velike scene.

Arapske zemlje odavno ulažu veliki novac u fudbal i druge sportove. Katar je otvaranjem Aspire akademije postavio standard, Dubai je išao drugim putem, direktnim privlačenjem svetskih zvezda, dok su Saudijci rešili da novac govori umesto njih, pa su najpre promenili odnos snaga u konjičkom sportu, a od ove godine i golfu, gde se događa prava revolucija.

Još od kada su Italijani 2002. odigrali Superkup u Tripoliju krenulo je „iznajmljivanje“ bitnih utakmica, koje je postalo redovna praksa, pre svega u Italiji i Španiji. Geografija prati tokove novca – italijanski superkup je 2009-15 igran u Kini, a u poslednjih osam godina 4 puta na Arabijskom poluostrvu. Španci su takođe stigli do Saudijske Arabije via Maroko. U Maroku se igrao i francuski superkup, koji je stigao i do Kanade i SAD.

Severna Amerika: Mesto pod suncem

Od Rio Grandea do Ognjene zemlje fudbal je neprikosnoveni vladar, osim u nekoliko bejzbol enklava, kao i na nekoliko karipskih ostrva, gde se bori za pažnju sa kriketom. Severno je situacija mnogo komplikovanija. U američkom sportu postoji stara četvorka majorsa – MLB, NFL, NBA, NHL, koji su pokrili ogromnu većinu tržišta timskih sportova.

Fudbal je imao dva ne naročito uspešna pokušaja, pre Prvog svetskog rata i tokom 70-ih i ranih 80-ih, kada su u tamošnjoj NASL igrale mnoge legende, tada već duboko u godinama. Tadašnji čelnici lige potpuno su omanuli – svako evropsko dete znalo je ko su Pele i Bekenbauer, ali Amerikanci su imali druge sportske heroje, i nije ih bilo briga za vremešne legende tuđeg sporta.

Odluka FIFA da Mundijal ’94 dodeli SAD (doneta simbolično četvrtog jula 1988) bila je za mnoge iznenađujuća, jer u tom trenutku profesionalne lige na tlu ogromne zemlje nije bilo (mada je ’84 verovatno najbolji olimpijski fudbalski turnir u istoriji gledalo 1.4 miliona ljudi na stadionima u i oko LA), a svakako je jedan od okidača čitavog seta promena koje su usledile.

Stvari su počele da se razvijaju velikom brzinom. Amerikanci su iskoristili suspenziju Meksika i posle 40 godina vratili se na SP u Italiji 1990. Godinu kasnije, na prvom Gold kupu, na red je došla legendarna pobeda nad južnim susedom (opet Bora Milutinović) i osvajanje pehara kontinentalnog prvaka. Odluka o osnivanju MLS doneta je 1993, a godinu kasnije Mundijal se pokazao kao veliki uspeh, podvučen ubedljivo najvećom posetom u istoriji i prosečno (68.626, osam hiljada više od Brazila ’50 i petnaest hiljada od Brazila ’14), ali i po ukupnom broju, iako su igrane 52 utakmice, naspram 64 na svakom od šest sledećih.

MLS je krenuo 1996, sa deset klubova, kao kompromisno takmičenje između stvarnog fudbala i navika američkih ljubitelja sporta. Klubovi su imali imena slična ostalim major ligama i neobično dizajnirane dresove, igralo se na stadionima pravljenim za druge sportove (najčešće američki fudbal), prvaka je odlučivao plej of, nije bilo ispadanja, čak u prve četiri sezone nije bilo nerešenih rezultata, išlo se na shootout. Namerno kažem shootout, jer to nisu bili penali sa 11m, već bi kao u hokeju igrač krenuo sa loptom i pokušavao da savlada golmana.

Donositi radikalne promene uz pomoć kompromisa retko uspe. Iako je liga proširena na 12 klubova posle dve godine, vrlo brzo je upala u krizu, a januara 2002. ugasila su se prva dva kluba. Ambiciozna ideja bila je u konopcima, jer je ponovo promašila. Zbog brojnih kompromisa nije privukla ogromnu Latino populaciju (već tad dobrano preko 30 miliona), a nije našla dovoljno prostora ni među fanovima evropskog fudbala. Do 2004. MLS je sakupio 350 miliona dolara duga, klubovi nisu imali infrastrukturu (osim Kolambusa), a poseta je bila u padu.

Takmičenje je spasla i budućnost fudbala u SAD obezbedila grupa vlasnika klubova, učinivši potez bez presedana – milijarder Filip Anšuc preuzeo je kontrolu nad šest klubova, a Lamar Hant nad tri. Doneta je operativna odluka da se umesto povlačenja krene sa potpunom ekspanzijom, da se krene sa masovnom gradnjom stadiona za fudbal, i istovremeno je počelo prilagođavanje imena evropskom standardu. Pomogao je i odličan rezultat Amerikanaca na SP 2002, kada su stigli do četvrtfinala, najdalje posle polufinala 1930.

Punom snagom napred

U periodu 2005-12 osnovano je devet novih klubova (plus oživljen San Hose), od toga tri kanadska, u priču se uključio Red Bull, doneti su amandmani na vrlo striktna pravila o platama, davanjem pune slobode plaćanja pojedinih elitnih igrača. Posle kraće pauze širenje se nastavilo 2015, trenutno je u ligi 28 klubova, a 2023. uključiće se i Sent Luis Siti.

Gotovo istovremeno počela je totalna evropska ekspanzija. Od povremenih ekskurzija uglavnom engleskih timova pre prelaska u novi milenijum, SAD su postale mesto gde sve što vredi u fudbalu provodi leto. Isprva su ljudi iz MLS bili veoma skeptični prema tolikoj pažnji koju su usred sezone dobijali klubovi koji su i inače bili globalni brendovi, ali vremenom je došlo do uspešnog suživota.

Razlog je jednostavan – demografija. Demografske promene su ključna stvar na američkom sportskom tržištu. Veliko širenje popularnosti fudbala, koji donose evropski superklubovi, zauzvrat pomaže i razvoju MLS, ali i američke reprezentacije. Vreme kad je bilo sramota trenirati naš fudbal u srednjoj školi davno je prošlo. Nova generacija američkih talenata (a isto važi i za Kanadu) je na putu, i svakako ćemo je upoznati u godinama koje dolaze. Veru u to potvrdilo je i tržište, kada je Apple početkom nedelje potpisao desetogodišnji ugovor vredan 2.5 milijarde dolara za prava prenosa. Svaka utakmica MLS biće dostupna svakome ko ima internet konekciju.

Punih sto godina termin „ballgame“ (utakmica) je na američkom tlu podrazumevao bejzbol. Bio je to narodni sport, koji je pokrivao kompletnu populaciju, simbolizovao američki san i omogućavao lakšu asimilaciju ogromnog broja imigranata. Međutim, već dobrih trideset godina bejzbol je na neumitnoj silaznoj putanji. U eri televizije sport čije utakmice rutinski traju po četiri ili pet sati (a pre četiri godine su u Svetskoj seriji Dodžersi i Red Soksi igrali 7 sati i 20 minuta) nema mnogo izgleda za širenje.

Njegovo mesto preuzeo je NFL, postavši daleko najpopularniji sport i među srednjom, i među radničkom klasom. Kao najameričkiji od sportova (jer su bejzbol donekle, a košarka potpuno internacionalizovani) on posebno odgovara brojnoj populaciji koja podržava američki ekskluzivizam.

Gledanost NBA je u nekoliko navrata dramatično opadala i rasla tokom istorije. Naklonost mlađih gledalaca i internacionalne publike svakako su razlozi za optimizam, ali je kupovna moć obe ove kategorije upitna, a od nje sve zavisi. Ekstremna politizacija ove lige takođe limitira njen moguć domet. NHL ima prirodno ograničen domet, iako su masovno širenje lige na jug u poslednjih 25 godina, kao i ostajanje svih pehara južno od kanadske granice već pune tri decenije faktori koji su donekle podigli popularnost.

Na takvo tržište stiže fudbal. Globalizacija igre, potpomognuta medijima, povećanom orijentacijom ka superzvezdama, ali i sve većom koncentracijom kvaliteta u malom broju klubova, otvorila je širom vrata Severne Amerike. Ako su Pele i Bekenbauer delovali egzotično, svaka zvezda elitnih evropskih klubova danas je u SAD i Kanadi jednako poznata kao Dža Morent, Eron Džadž, Oston Metjuz ili Tajrik Hil. Čak ni to što su stranci više nije problem. Stranci su i Ovečkin, Drajzajtl, Pastrnak, Hedman, da Kanađane i ne pominjem. Stranci su i Jokić, Dončić, Adetokumbo, Embid. Stranci su i Ohtani, Tatis, Akunja, Urias.

Demografija fudbalske publike u SAD trenutno izgleda bolje nego bilo koje od 4 major lige. Fanovi su i mladi, i dobro stojeći, i angažovani, i spremni na odricanja. Takva publika dobila je težak udarac kada im se reprezentacija nije plasirala na prošlo SP, posle sedam vezanih učešća. Ali, zauzvrat su dobre vesti stigle iz Rusije, tog juna 2018: drugi put u istoriji Mundijal će se igrati na američkom tlu. Deo organizacije turnira 2026. su dobili Kanada (2 grada) i Meksiko (3 grada), ali glavnina turnira i kompletna završnica (od četvrtfinala) održaće se na tlu SAD.

Gde je trava zelenija

Evropski fudbal je u paradoksalnom stanju. Odliv talenta u pravcu najvećih klubova na našem kontinentu je potpun, još pre 20. rođendana sve što je dovoljno dobro seli se u ove krajeve. Sa druge strane i nivo kvaliteta sve više je na strani Evropljana. Ako je do pre desetak, čak i 5-6 godina uvek moglo da se kaže da Južna Amerika ima blagu prednost kada je reč o igračima iz samog svetskog vrha, tendencija je takva da Evropa i na tom planu preuzima potpuni primat.

Ako se pogleda učinak reprezentacija sa različitih kontinenata, položaj Evropljana nikad nije bio bolji. Ne samo da su konstantno prvaci sveta od 2006, u tom periodu su imali 13 od 16 polufinalista, a čak 12 evropskih reprezentacija je na prethodnih sedam mundijala stizalo makar do polufinala, od čega njih šest bar dvaput.

Ostatak sveta nema nijednu pobedu u završnicama turnira (Brazil i Urugvaj završili na četvrtom mestu, a Argentina 2014. penalima prošla do finala, gde je izgubila), iako su dva od poslednja četiri igrana na tlu i u klimi koji su izrazito nenaklonjeni evropskim igračima. Zapravo, osim Brazila u periodu 1994-2002, kada su bili dvaput prvaci i jednom finalisti, niko van Evrope nije dobio nijednu utakmicu polufinala, finala ili za treće mesto još od argentinskog trijumfa u finalu 1986. godine (a još dalje unazad dva od prethodna tri mundijala imala su potpuno evropska polufinala).

Tako izgledaju stvari na terenu, ali van njega sve stoji naglavačke. Evropski fudbal je u stanju hladnog rata, jer odnosi između čelnika UEFA i većine velikih kontinentalnih klubova teško da mogu da budu gori. Za to vreme ostatak sveta maršira krupnim koracima. Pogledajmo odnos snaga na svetskim prvenstvima.

U Italiji 1990. godine Evropa je imala 14 predstavnika (Italija kao organizator), Južna Amerika četiri, a ostatak sveta šest. Na turniru 2026. (SAD, Kanada i Meksiko), Evropa će imati 16, Južna Amerika 6-7 mesta (od ukupno deset zemalja regiona!), Azija 8-9, Afrika 9-10, Konkakaf 6-8 učesnika (uključujući tri organizatora), Okeanija 1. Povećanjem broja učesnika sa 24 na 48 Evropa je dobila dva mesta (14 na 16), a tri „kontinenta u razvoju“ skočila su sa 6 na 23 do 25 mesta.

Kako izgledaju rezultati ostalih kontinenata? Uprkos velikim očekivanjima Afrika i dalje čeka prvog polufinalistu Mundijala u istoriji (Kamerun, Senegal i Gana su bili četvrtfinalisti), a u Rusiji 2018. niko nije prošao grupu (ukupno su na ovih sedam turnira 27 od 35 puta ispadali u grupi, a šest puta u prvoj eliminacionoj rundi).

Azija je imala trenutak slave na domaćem terenu, kada je Južna Koreja stigla do polufinala posle dramatičnih pobeda nad Španijom i Italijom. Mimo toga Azija ima 18 ispadanja u grupi i četiri osmine finala (tri japanske), a van svog kontinenta nisu dobili nijednu utakmicu eliminacija u istoriji.

Najbolju poziciju ima Konkakaf, pre svega zahvaljujući Meksiku, koji je svih sedam puta prošao grupu i ispao u osmini finala. Nije samo El Tri doprineo tome da timovi iz Severne i Srednje Amerike i Kariba češće prođu grupu nego ispadnu (12-9), a zapravo su najbolje rezultate imali SAD i Kostarika, koji su po jednom stigli do četvrtfinala.

Svaki kriterijum vezan za teren ukazuje na konstantno povećanje evropske dominacije, postepeni ali stabilni pad Južne Amerike, solidan uspon Severne Amerike i stagnaciju ostatka sveta, uprkos povećanim izgledima. Odgovor iz kancelarija je dodatni podsticaj za sve osim Evropljana, donekle u skladu sa MLS doktrinom s početka veka.

A nije da Evropljani sami ne rade na sopstvenoj degradaciji. Ove nedelje konačno je potvrđena priča koja se već nekoliko godina provlači – UEFA će svakog leta u SAD organizovati nešto što je nezgrapno opisano kao uvodni turnir Lige šampiona. Slični turniri igraju se već godinama, ali je odluka UEFA da se umeša istovremeno i presedan i paradoks – iako će klubovi biti iz njene jurisdikcije, teritorija nije njena.

Sasvim su jasne dve stvari. Prvo, scena za završnu fazu ovog ciklusa velikih promena je postavljena, a akcija u drugom holandskom rangu je samo sitnica u tom procesu. Drugo i važnije: u ratu za što veći deo finansijskog kolača koji uz fudbal ide sve je jasnije da će nama ostati samo mrvice mrvica. Nije daleko dan kada će se završnice evropskih takmičenja igrati na lukrativnijim lokacijama Amerike i Bliskog istoka. A nedugo zatim verovatno ni dan kada će MLS odlučiti da revidira salary cap, posle čega će preko okeana fudbalski talenat krenuti za košarkaškim. Superlige će svakako biti, za evropsku nisam siguran. Zato, uživajmo dok možemo.

Pročitajte i prethodne delove serijala o novom fudbalu:

Kakva su nova pravila i šta je novi fudbal?

Aut nogom, 2х30 minuta: Nova pravila za novi fudbal