- Grad koji nikad ne spava. - Ima posebnu energiju. Ne zna se koja me od te dve rečenice više nervira – možda je do mene, ali zvuče mi tako otrcano i lažno. S tim što su u slučaju Njujorka i tačne.

Posle Đokovićevog meča sa Đereom, našao sam se u metrou u tri ujutru, na skoro punom peronu naduvane družine. Bio je to jedan radosni vagon i da nisam bio toliko umoran, možda bi i moj tekst o tom meču bio „veseliji“. Neko dejstvo svakako sam osetio, koncentracija je bila ogromna, iako smo se na miris marihuane po gradu već navikli – gde god da prođeš, tu je.

Svaki put kada dođem u Njujork, želja mi je da pogledam predstavu na Brodveju. Nekad uspem, češće ne, tako da sam sada srećan kao kuče jer smo pronašli i relativno prihvatljive karte (ah, koliko puta se čovek za tako nešto pruži prilika) i – što je najvažnije – prihvatljiv termin koji se uklapa s poslom.

Ušli smo na blagajnu u 42. ulici na Menhetnu i dočekala nas je starija žena koja stvarno voli svoj posao. „Ova sedišta su samo malo skuplja, ali pogled je znatno bolji“. Takve sitnice, ali nije to što je govorila, već način na koji je to činila. Kovrdžava kosa, naočare, blag pogled, smisao za humor i iskrena želja da pomogne, objasni itd.

Nekada samo takva sitnica može čoveku da ulepša dan, a ulepšalo ga je i to što ćemo gledati „Aladina“ u subotu.

Ubitačan ritam Nole-košarkaši učinio je da malo spavam, ali u Njujorku smo, ne mari. Ipak, sad sam spojio sedam sati i bio oran.

Pre blagajne, pojeo sam svoj prvi hot-dog ove godinu. Za divno čudo, nije bio ništa posebno, obično su jako ukusni – koštaju pet dolara i na svakom su ćošku, ima ih više od 4.000, verovali ili ne. No, dobro, ulična hrana jedno je od obeležja Njujorka, kao i krofne (pojedoh bombu od 370 kalorija, moja omiljena „chocolate glazed“). Uglavnom su Ameri majstori za svu brzu hranu, izuzetno je ukusna, malo im slabije idu ove zdravije varijante, barem za ovo što naši budžeti mogu da podnesu.

Kuda sada? Hajdemo ka Vašington skver parku, studentskoj četvrti u Južnom Menhetnu, tu je blizu i Soho. Danas sam saznao da jer Soho zapravo skraćenica za „južno od ulice Hjuston“, otud i naziv tog kraja. Išli smo Sedmom avenijom, a potom prošli kroz Čelsi, deo grada u kojem su dugine boje na svakom koraku.

Ameri sve vole veliko i mnogo – ni na jednom slemu ne daju izdašnije hranu nego ovde, a sada u prodavnici nismo mogli da pronađemo pivo manje od 0,7 litara. Bilo nam je potrebno posle duge šetnje po vrelini, ali smo nas troje podelili jedno i zaseli u park. Inače, u tom parku se marihuana osećala i pre nego što je legalizovana.

„Modelo, my mothefuckin’ fellow“, uzviknuo je razdragani crnac koji sa turistima igra šah i prodaje im vodu, kada je video da smo kupili „modelo“ pivo.

„Skloni limenku, sine, doći će policija i napisaće ti kaznu, prespi u neku plastiku“, imao je i dobronamerni savet pre nego što je upitao kako se na nemačkom kaže „hladna voda, jedan dolar“.

Srećom, u ekipi s nama je i naš dobri Miki – nekoć sportski novinar, ali je odavno otišao u zelenije profesionalne krajeve, pa je već skoro dve decenije u Hamburgu, ali Njujork je naša luka u kojoj se viđamo i bistrimo sport, politiku, život i sve ostalo.

Dvojica boksera koji su vežbali pokrete, ulični umetnici, ali i jedan tip koji gleda u karte i koji mi je rekao da ne snimam, mada sam ga uhvatio samo u prolazu snimajući sve ostalo. Zna i on da je prevarant.

Samo smo zagrebali Soho, taj lepi kvart sa skupim buticima i istim takvim restoranima, te smo se uputili na tenis.

U metrou obično klima razvaljuje toliko da bude prilično hladno, ali sada smo ušli u vreli vagon i naišli na bosonogog Kineza koji je na svom jeziku nešto urlao, valjda nam objašnjavajući zašto klima ne radi. Svačega se čovek nagleda po metrou, pa tako i čoveka koji masturbira uz neki stub na punom peronu, i to na velikoj Grand central stanici, na kojoj smo presedali za tenis.

Nole je odradio trening po vrućini, Fric i on će se patiti na 30+ stepeni, plus vlažno vreme, ne bio im u koži.

Pogledaću malo Medvedeva i De Minora uživo, novinarska sedišta na Armstrongu su savršena – odmah iza igrača – a onda pravac Kvins u „svoj“ kraj, kod Filipinaca.