„Odavno govorim da neću biti trener. Mislim da nemam žicu za to“, priznao je Dejan Stanković na zimu 2018, u momentu kada je vršio funkciju savetnika UEFA u koordinaciji za rad sa decom uzrasta od 13 do 16 godina.

Godinu dana kasnije, krajem decembra 2019, snažno je odjeknula vest: „Dejan Stanković je novi trener Crvene zvezde!“

Stanković? Deki Stanković? Kako? Zašto? Otkud to? Zar nije govorio da neće… Takvi su bili prvi utisci posle imenovanja za šefa stručnog štaba crveno-belih.

“Ubeđivao sam sebe da neću biti trener, ali me je to čekalo iza ugla…„, prisetio se bivši as Lacija i Intera pomenute izjave na zvaničnom predstavljanju u Ljutice Bogdana.

Veliki povratak klupske legende na mesto gde je sve počelo. Na stadion sa kojeg se 1998. otisnuo put Italije i izgradio karijeru za diku. Osvajač Lige šampiona, šest Skudeta, brojni kupovi. Nekadašnji kapiten srpske reprezentacije. Vođa. Sve što bi neko mogao poželeti. Veliko ime. Jedno od najvećih u ovdašnjem fudbalu, ali i početnik na novom zadatku. Teškom zadatku.

Dolazi kao naslednik najuspešnijeg trenera novije istorije Vladana Milojevića. Preuzima palicu od čoveka koji je osvajao uzastopne titule, doneo istorijski plasman u Ligu šampiona, pa zatim još jedno učešće u eliti. Prethodno i evropsko proleće u Ligi Evrope.

Reklo bi se da palica ne može biti vrelija. Čak i za one sa bogatim iskustvom, a tek za ljude bez istog… Dovoljno za mnogo sumnjičavih komentara i malo vere da će to biti – to.

Da je takva atmosfera opravdana, moglo se uvideti na početku mandata. Iako su rezulati bili sasvim korektni – u prvih osam utakmica u ligi zabeleženo šest pobeda i dva remija, uz gol razliku 20:2 – igre ekipe nisu ulivale optimizam. Bez konkretne ideje, jasnog sistema, stila…

Posebno su loše izgledale predstave tamo gde moraju biti najbolje – u večitim derbijima sa Partizanom. Pobede u duelima protiv najvećeg rivala nekada umeju da izazovu i veće zadovoljstvo od osvojenog trofeja. Pristalice crveno-belih nisu imale priliku da isto iskuse u dva prolećna okršaja.

U prvom, u Superligi, osvojen je bod (0:0). U drugom, u polufinalu Kupa Srbije, doživljen je poraz (1:0). Zvezda je oba puta nadigrana, a Stanković nadmudren od Sava Miloševića, takođe, trenera početnika, ali za koji mesec iskusnijeg.

Odmah posle Kupa, izgubljen je i meč od TSC (2:1). Stavovi da Stanković u datom momentu nije dorastao klupi slavnog kluba postajali su sve utemeljeniji. Na osvojenu titulu gledalo se kao na zaslugu Vladana Milojevića i njegove zaostavštine od 11 bodova prednosti na polusezoni, pre nego na nešto čemu je mladi strateg doprineo.

Iskustvo se ne može kupiti. Niti zaraditi preko noći. Ono predstavlja proces u kojem učiš iz svake pogrešne odluke, a dodatno unapređuješ one dobre, usavršavaš se, usvajaš kritike, upijaš, isprobavaš, tražiš. Naći će samo onaj koji traži…

Toga je bio svestan i 42-godišnji Zemunac i vrlo brzo se dao u potragu za onim „svojim“. Otrgao se lanaca koje su mu rezultati uspešnog prethodnika postavili oko vrata i preko leta počeo da gradi kuću po svojoj meri. U tome je dobio i podršku čelnika kluba, oročeno poverenje da baš on bude graditelj. Odgovorio je na pravi način.

Već tokom priprema bilo je jasno da je Zvezda drugačija. Konkretnija. Kvalitetnija. Odbrana gola prestala je da bude prioritetna, iako je i dalje ostala jednako važna, ali se ofanzivnom delu poklonilo više pažnje. Težilo se izbalansiranom stilu sa većim naglaskom na napadačku stranu.

Otuda su došle i atraktivne partije, brze i raznovrsne akcije, minijature kod slobodnih udaraca, kornera… Stankovićevi crveno-beli ubrzo su počeli da igraju lepše za oko od Milojevićevih. Pokazalo se da je moguće biti i čvrst pozadi i lepršav napred.

Uvodne četiri pobede u ligi i gol razlika 12:2 nagovestile su da je uspostavljena prava hemija i najavile seriju od ukupno 10 trijumfa u svim takmičenjima. Posle toga se i na Dekija počelo gledati drugačijim očima. Očima u kojima se, pre svega, ogleda vera u to što radi. U svaku njegovu izjavu, odluku, instrukciju, podvik, stegnutu pesnicu pored terena.

Tako je ostalo i posle ispadanja od Omonije na penale u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona. Koliko se proletos sumnjalo, toliko sada nije u ispravnost puta koji je nekadašnji reprezentativac zacrtao. Trijumf nad Araratom i ulazak u grupnu fazu Lige Evrope predstavljao je značajnu potporu tome.

Bio je to prvi trenerski uspeh, koji se bez onog „ali“ može pripisati Stankoviću. Na naredni podvig čekalo se kratko. Zapravo, do njega se dolazilo praktično svakog četvrtka na evropskoj sceni, ne računajući onaj prvi u kojem su Beograđani izgubili od Hofenhajma.

Svaki sledeći meč bio je dokaz da Zvezda i Stanković rastu zajedno velikom brzinom i da savršeno idu jedno uz drugo. I ubedljiv trijumf nad Slovanom iz Libereca na Marakani (5:1) i taktičko savršenstvo u dvomeču sa Gentom (2:1, 2:0), pa na kraju i „barabar“ igra sa Hofenhajmom u Beogradu (0:0).

Crveno-beli su evropski ispit položili sa 11 bodova, koliko nijedan srpski klub do sada nije osvojio u kontinentalnom takmičenju, a mladi strateg sa čistom desetkom.

Obezbeđen je plasman u nokaut fazu Lige Evrope, gde će protivnik biti slavni Milan. U međuvremenu, veliko zadovoljstvo predstavlja pogled na tabelu u domaćem prvenstvu. Tamo je osvojena jesenja titula sa 53 boda, devet više od drugoplasiranog Partizana, bez poraza i uz gol razliku 51:7. Krupan korak napravljen je ka novom naslovu šampiona. Onom koja će biti sam Stankovićev, ako na proleće održi stečenu prednost i do njega dođe.

Ukoliko pitate nekog navijača Crvene zvezde, to se sada ne dovodi u pitanje. Sada nekima, verovatno, ni taj Milan ne deluje nedodirljivo… Zato što sumnji više nema. Niti navijača u Dekija, niti Dekija u to da li ima trenersku „žicu“.

Od savetnika UEFA do trenera sa velikim rezultatima put je kratak. A kada je vera tu, onda ni staza ka zvezdama ne deluje dugačko.

*Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.