Australija, Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Saudijska Arabija, Kuvajt, Oman, Libija, Indija, Maldivi, Brunei, Šri Lanka... Radio je u 17 zemalja, bio na 5 kontinenata, i za sebe kaže da nema kontakt još samo kod Pape.

U fudbalu je video sve što se moglo videti. Od onog najvišeg nivoa, kada je bio deo stručnog štaba čuvenog Tomasa Šafa u Verder Bremenu, do amaterizma i situacije da se prvenstvo ne održi tri godine.

Dobijao je zagrljaje od princa prestolonaslednika, poklone od princeze, vodio utakmice pred 120.000 gledalaca, sezonu završavao bez poraza zajedno sa Vengerovim Arsenalom…

Poreklom je iz Bihaća, sebe smatra Jugoslovenom, a loša situacija posle raspada nekadašnje države navela ga je da se otisne u pečalbu.

Njegovo ime je Amir Alagić i trenutno je selektor Šri Lanke. Poziv Sport Kluba zatekao ga je upravo u zemlji na jugu Azije.

Otvoreno je 60-godišnji stručnjak govorio o sadašnjem poslu, stanju u ostrvskoj državi koja se nalazi tik ispod Indije, prethodnim putešestvijama, najupečatljivijim iskustvima i budućim planovima.

Počećemo od aktuelnosti. Trenutno radite kao selektor Šri Lanke. Kako je došlo do tog posla?

Uvek sam prisutan na tržištu kao trener i imam razgranatu mrežu ljudi širom sveta. Od agenata, preko direktora klubova i Saveza, do predsednika. Na Šri Lanku sam stigao zanimljivim putem. Još tokom igračke karijere u Nemačkoj, upoznao sam našeg čoveka agenta, koji poznaje ljude u ambasadi Šri Lanke. Tako je saznao da tamošnji Savez traži selektora i oni su me kontaktirali. Došli smo do predsednika Saveza, razgovarali… Nisam bio jedini kandidat, bilo ih je iz Italije, Španije… Ukupno nas 11. Na kraju su mene izabrali. Polovinom februara 2020. došao sam ovde i potpisao dvogodišnji ugovor.

Ne obavljate samo selektorski posao. Dobili ste ovlašćenja i u drugim segmentima?

Imam duplu ulogu. Selektor i tehnički direktor Saveza. Dali su mi veliko poverenje. Krenuli smo za “jurimo” igrače poreklom sa Šri Lanke, koji su rođeni i žive u inostranstvu. Kao svojevremeno što je Bosna i Hercegovina radila sa Zvjezdanom Misimovićem, Asmirom Begovićem, Seadom Kolašincem… Moj posao je da pokušam da ih pronađem u dijaspori, pre svega u Evropi i Australiji i vatim ovamo. Za sada smo 12 igrača pronašli. U procesu su dobijanja ovdašnjeg pasoša, kako bi stekli mogućnost igranja za Šri Lanku. Ideja je da se u naredne dve godine sve postavi na noge, da se smanji jaz u odnosu na ostale zemlje iz regiona Indiju, Bangladeš, Nepal, Butan i Maldive. To su sve selekcije ispred Šri Lanke. Ambicija je da ovdašnja selekcija prvo postane jedna od najboljih u regiji, pa onda i dalje u Aziji.

Koliko je to realno? Približite nam stanje u tamošnjem fudbalu.

Neće biti jednostavno. Ovde su se prethodnih godina dešavale mnoge neseće koje su uticale na sve, pa i na fudbal.  Šri Lanka je multinacionalna, multietnička država. Oko 70 odsto stanovništva su budisti, 10 odsto muslimani, 10 hrišćani, a preostalo čine manjine… Skoro 20 godina u Šri Lanki je vladao civilni rat. Posle toga je deo ISIS prebegao u ovde i počeo sa brojnim bombaškim napadima. Mnogo je ljudi stradalo. Ponovo su se razbuktale nacionalističke strasti… Zatim su prošle godine zabeležene velike poplave koje nisu omogućavale igranje fudbala, pošto su samo dva stadiona sa veštačkom travom. Na kraju se dogodila i korona… Sve ukupno, ovdašnje prvenstvo se ne igra tri godine.

Šta se u ovom trenutku događa sa ligom i klubovima?

Nema profesionalnog fudbala, ni klubova. Nema uslova gotovo ni za šta. Sve je na amaterskom nivou. Ovde fudbal igraju studenti, radnici, ljudi kojima je to sekundarno zanimanje…  Cilj je da liga prvo postane poluprofesionalna, pa tek onda profesionalna. Planirano je da prvenstvo startuje u januaru, ali zavisi od korone. Sve je na dugačkom štapu. Ovde sve vreme vlada policijski čas. Ne znam šta će biti. Ja u međuvremenu radim ono što se od mene traži. Napravio sam projekte, programe za dalji razvoj. Da li će to uspeti, videćemo.

Koliko je teško sačuvati motivaciju za rad u pomenutim uslovima i od nule graditi nešto za šta niste sigurni da će uspeti?

Znate kako, hirurgu je svejedno je da li operiše seljaka ili predsednika države. Tako je i sa ovim poslom. Radio sam u Verderu, sada radim na Šri Lanki. Nemam nikakav problem. Ljudi ovde veruju u mene. Fer je da im uzvratim za to.

Ne delujete nezadovoljno?

Moj elan nije upitan i dajem 100 odsto mogućnosti. Uslovi ugovora su dobri, život odličan, a ljudi sjajni. Čitava država je stala iza projekta. Ovo jeste jedan od težih poslova u životu, ali ne bežim. Radim po čitav dan, profesionalac sam. Plaćaju me redovno, pošteni su prema meni i ja sam prema njima. Sa druge strane, svestan sam da u svetu ima samo 200 selektora. Mnogi veliki treneri nikada nisu bili selektori. Moram da budem i ponosan na to. Iskreno, osim sa aspekta kvaliteta, za mene nema razlike da li vodim Šri Lanku ili Brazil.

Vratimo se na vašu proteklu karijeru. Radili ste u mnogobrojnim državama, a početak je bio 1996. godine u Australiji…

Moja karijera se proteže na 5 kontinenata. Samo još nisam u Južnoj Americi radio. Pre 25 godina sam počeo sa trenerskim poslom u Australiji, u Melburnu, gde sam završio igračku karijeru. Radio sam u klubu Dandenog Tander, tadašnji drugoligaš. Zatim sam proveo nekoliko godina u SAD, gde sam bio deo Najki kampova. Radio sam sa mladim igračima, potencijalnim reprezentativcima mlađih kategorija SAD. Mnoge trenere sam upoznao tamo. Koristilo mi je u nastavku karijere.

U međuvremenu, vratili ste se u BiH i preuzeli omladinsku selekciju?

U Australiji su razvijene zajednice ljudi sa naših prostora. Ja sam u bošnjačkoj zajednici upoznao čoveka koji me je spojio sa tadašnjim tehničkim direktorom reprezentacije BiH. Nazvali su me i dogovor je bio trenutan. Tako sam postao selektor U19 selekcije. To mi je kasnije otvorilo i vrata Bruneja, pošto sam na jednom reprezentativnom turniru u Austriji upoznao agenta, koji je imao brojne kontakte tamo.

Brunei. Vaša prva “egzotična” zemlja. Koliko je bilo teško doneti odluku za odlazak na drugi kraj sveta?

Lako sam doneo odluku. Isticao mi je ugovor sa Savezom BiH. Nije bilo ni plata, ničega… Jednostavno, nisam mogao da živim od svog posla. Ponuda iz Bruneja je finansijski bila 10 puta bolja od onoga što sam imao u BiH. To se ne odbija. Jednostavno, imam suprugu, dvoje dece. Morao sam i o tome da mislim. Na kraju sam, uz dogovor sa suprugom, prelomio i otisnuo se u jugoistok Azije.

Kakva vas sećanja vežu za tu državu?

Vodio sam klub DPMM koji je u vlaništvu princa prestolonaslednika. Bio sam prvak i pobednik Kupa, imao fantastičnu sezonu. Da ne ispadne da nešto poredim, jer kvalitet nije ni približno isti, ali mi smo 2004. bili jedini klub, uz Arsenal, koji nije imao poraz cele sezone. Kasnije smo uzeli i Kup, niko pre mene nije osvojio duplu krunu. Posebno upečatljivo bilo je finale Kupa, koje smo dobili u penal seriji.

Slušamo?

Naš golman je tokom meča dobio crveni karton i penale je branio igrač, kapiten. Odbranio je tri penala i uzeli smo trofej! Sećam se da je bila neverovatna kiša, kaljuga na sve strane, a princ i princeza su sa tribina utrčali na teren da slave sa nama! Ja sav mokar, znojav, a princ me grli sve vreme. Princeza skače u štiklicama… Od nje sam dobio i ružu kao poklon tada, znak pažnje… Neverovatan događaj i nešto što ću pamtiti celoga života.

Kasnije ste bili selektor Bruneja, potom je usledio povratak u Evropu i rad u Austriji i Nemačkoj. Posebno značajno je iskustvo iz Verder Bremena?

Bio sam trener kadeta austrijskog Osnabrika i sticajem okolnosti otišao na usavršavanje u Verder. Treneru Tomasu Šafu, legendarnom stručnjaku, toliko se svideo moj način rada da me je angažovao u svom stručnom štabu. Bio sam njegov treći pomoćnik, radio sam na tehničkoj priprema igrača na taktičkoj poziciji.

Približite nam malo posao u nekadašnjem šampionu Nemačke?

Moj zadatak je bio da skeniram svakog igrača pojedinačno, da uočavam njegove slabosti i kroz individualni rad sa njim popravimo te slabosti. Dakle, ako neki desni bek nije dovoljno ofanzivan, onda radimo na tome. Ako je desnonogom igraču slaba leva noga, radi se to… Sve u cilju da svako od njih napreduje i doprinese ekipi. U Verderu sam 24 časa dnevno živeo za fudbal.

Posle Bremena, bili ste u Kuvajtu, Omanu, Saudijskoj Arabiji, Libiji, Maldivima, Maleziji, kratko i u Švedskoj. Ipak, Indija se posebno izdvaja?

Tamo sam imao neverovatna iskustva. Vodio sam Ist Bengal iz Kolkate. Igrali smo domaće utakmice pred 120.000 gledalaca. To nije bilo normalno! Svojevremeno sam bio u vojsci u Sremčici, često sam išao da gledam Crvenu zvezdu, kada je bilo po 100.000 ljudi na Marakani. E ovo je još veće! Pri tome, stadion je znatno prostorniji. Između svakog sedišta ima i nekakvo polusedište, gde gledalac stavlja sokove, sendviče… Možete da zamislite koliko veliko izgledaju sve tribune. Stadion je bio oblika elipse. Kad nešto kažeš, tvoj glas odzvanja na drugoj strani.

Kako izgleda voditi utakmicu pred tolikim brojem ljudi?

Kada imaš rezultat, publika te nosi. Kao cunami. Preplaviš i protivnika i sve. Kada gubiš onda je jako nezgodno, ali ne zato što ti navijači zvižde, naprotiv. U Indiji se nezadovoljstvo ne izražava na taj način, već tišinom. Znači, kada ne igraš dobro, kada su navijači nezadovoljni, onda ućute. Zavlada potpuni muk. Tada znaš da nešto nije u redu. Osećaj je veoma nelagodan, 120.000 ljudi, a mrtva tišina.

Ukupno 17 zemalja je iza vas. Veliki broj klubova i reprezentacija. Šta biste izdvojili kao najznačajnije uspehe?

Što se rezultata tiče, to su Brunei, definitivno. Sve sam uzeo tamo, bio na vrhu, nije bilo dalje. Gledajući sa sportske strane, onda je to Verder. Veliki klub, vrhunski fudbal, sjajni igrači… Radio sam sa Dijegom, Perom Mertezakerom, Naldom, Torstenom Fringsom, Miroslavom Kloseom… Sve same legende. Ako mogu da odaberem dve stavke, onda su to Brunei i Verder, dva bisera moje karijere.

Za kraj, da spomenemo i planove za budućnost?

Imam ugovor sa Šri Lankom do februara 2022. godine. Kako će sve ići, nikada ne znaš. Naredna godina je presudna. Ova je propala zbog korone, pa ćemo u narednoj videti kako se sve odvija. Ukoliko uspem da promenim stvari nabolje, nastaviću posao ovde i dalje. Ako se to ne desi, moguće je da se odlučim za drugu poziciju.

Ukoliko do promene dođe, čemu dajete prednost – ostanku u Aziji ili povratku u Evropu?

Voleo bih da ostanem u ovom delu sveta. Počeli su mnogo da ulažu u fudbal. Ipak, ne možeš znati odakle ćeš dobiti ponudu. Suština trenerskog posla je da imaš široku mrežu ljudi. Ja je, bez lažne skromnosti, imam. Nema zemlje u kojoj nemam čoveka koji bi mogao da me pokrije i ponudi nešto. Možda jedino u Vatikanu kod Pape nemam, jer tamo ne igraju fudbal… Bilo je priča za Kipar, Kazahstan, ali ne žurim, sačekaću da vidim kako se ovde bude sve odvijalo.