Posle više od dve decenije košarkaški krug je zatvorio u Rusiji, tamo gde je nekada zapadao za oko kao vihorno krilo meke ruke, a vratio se, i dalje sklon trenerskom izazovu, nesmanjenog entuzijazma i želje za dokazivanjem. Oliver Popović (55) ne zvuči razočarano, iako ga profesionalne šanse nešto baš i nisu „gađale“, a ni u „si viju“ nije planirao ono što se može nazvati novim početkom na specifičan način.

Pre dve godine, uputio se tamo odakle se obično odlazilo zbog uzročno – posledičnih veza, rata u Ukrajini i sankcija, koje su i sport ograničile samo na nacionalni deo. Rad u Uniksu, pa Zenitu 2, u pomenutim okolnostima, bilo je poput slično doživljenog za nekog koji je najveći deo igračke karijere proveo u Srbiji, devedesetih prošlog veka.

Povezane vesti

Moj tata – Dejan Milojević

Skener

30. dec 2024 10

Skener

30. dec 2024 10

Markus Hauard – i dar i kletva Baskonije

ACB

1. jan 2025 0

ACB

1. jan 2025 0

Obradović za SK: Vanja je učinio Partizanu i on prenosi ideju…

Euroleague

30. dec 2024 7

Euroleague

30. dec 2024 7

„Pojedini aerodromi, kao u Krasnodaru i Rostovu su zatvoreni zbog bezbedonosnih razloga, pa to ponekad malo komplikuje putovanja, a ostalo, živi se, radi, igra normalno košarka. Nisam slučajno odabrao Rusiju, posebno klub iz Kazanja, gde sam nekada igrao dve godine, ostala su prijateljstva sa lokalnim i našim ljudima. A imam i profesionalnih i privatnih razloga. Iskreno, napravio sam korak unazad, da bih krenuo dalje, da ne kažem od nule. Nisam imao više živaca za moj posao u Srbiji. Kako god da radiš i daješ sve od sebe, nisi dovoljno dobar. A i sin je već 17-godišnjak, nije mu potreban tata tako blizu,“ otvara dušu Popović u razgovoru za Sport klub.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Veliki novogodišnji intervju sa Željkom: Partizan je meni sve!

Dobre vesti za Zvezdu iz Vitorije!

Platiću ja kaznu: Redare ili BIA? Koga ljuti podrška studentima?

Za prvih dvadesetak godina trenerske karijere, rođeni Užičanin je, uglavnom, prokrstario ovdašnjom zemljom košarke, upoznajući dobar deo lica i naličja.

„Ne žalim se, ali se malo umoriš od situacija da počneš sezonu, pa neko iz uprave, sva prava, samo odjednom saopšti:“Nisi više trener.“ Onda ne prođe dugo, pa se isti pojavi i u četiri oka ti kaže:“Znaš, pogrešio sam.“Stvarno sam imao dobru volju da ostanem u Srbiji, pokušavao sam da se naviknem na obrasce ponašanja i poslovanja, ali ne vredi. Nije vredno nerava.“

Ni tamo daleko nije idealno, ali sledi iskreno priznanje:

Džet leg na ruski način

„U Rusiji igraš utakmice u gradovima koji su po pet, šest sati vremenske razlike u odnosu na Moskvu. I najidealnije je da gosti ujutru doputuju po lokalnom vremenu, a to je noć u glavnom gradu ove ogromne zemlje. Malo se odmoriš, pa na teren, u toku dana. Pogrešno je dolaziti dan ranije radi adaptacije, od toga nema ništa osim zamora. To sam naučio još kada sam igrao za Lokomotivu, pa Kubanj.“

„Radio sam sezonu i po sa juniorima Uniksa, a pre toga, nikada se nisam bavio mlađim kategorijama. Klub me je prihvatio zbog mog nekadašnjeg staža, skoro isti ljudi ga vode kao kada sam igrao. I meni je bilo lakše u takvoj situaciji, nisam bio pod velikim pritiskom. Ali, Uniks nije klub koji mnogo ulaže u klince, pa su u svojoj, uzrasnoj ligi nekakva zlatna sredina. Neuporedivo su ambiciozniji sa seniorima. A ja sam otišao iz Srbije da bih se našao na nekoj vrsti „pijace“, da bih bio viđen, primećen, pa da zakoračim napred. I, desilo se da sam produžio u Sankt Peterburg, na klupu drugog tima Zenita. člana ruske Superlige. To je rang iza, nama dobro poznate, VTB lige. Formalno vodim seniore, ali gro tima čini 2005. i 2006. godište, oni najperspektivniji, koji bi trebalo da se razigravaju i sazrevaju za Zenit 1, koji je nekada bio evroligaš kao i Himki. Inače, Superligu čini 16 ekipa, a trio, Zenit 2, CSKA 2 i TSU, trenutno su u vrhu tabele, na deobi prve tri pozicije. Zanimljivo je da se ovde ne računaju međusobni dueli prilikom redosleda, nego ukupna koš razlika.“

Govoreći o nivou Superlige, Popović dodaje:

„Dosta ligaša ima ozbiljne budžete i sastave, mogu da pariraju onima iz VTB, preciznije gornjem domu najvišeg ranga. Ali drugi timovi poznatih klubova, poput „armejaca“, Lokomotive ili Zenita, učestvuju sa nešto drugačijim idejama. Da se sedam, osam najtalentovanijih kale u ovom rangu, a u perspektivi budu spremni za prve klupske timove.“

Avramović kao ikona

„Bez obzira na popularnost fudbala i hokeja, košarka ima svoje mesto u zemlji sportske nacije. Dvorane su prilično pune, iako većina nije kapaciteta našeg „Pionira“. Mi smo domaćini u kompleksu Zenitove akademije, u maloj sali, ali ne razmišljamo da li će biti puna. U Rostovu vole „basket“, sve zavisi od grada do grada. Višak je da pričam o posećenosti mečeva CSKA, Uniksa, Lokomotive ili Zenita 1. Zato se svi kunu u Aleksu Avramovića, nema prilike da ga trener, predsednik ili neko iz uprave „armejaca“ ne pomene. Ne bih da preskočim jednog Aleksu Stepanovića kod Jovice Arsića u Jeniseju, pa Dušana Beslaća u Avtodoru, na čijoj klupi je Milenko Bogićević, ili Duško Marković, koji je dugo kondicioni u Uniksu. A tek Zoran Lukić, selektor „zbornaje“, koji je već starosedelac u Rusiji.“

Kako se generalno ruska košarka nosi sa sankcijama, rampama koje su na neodređeno vreme spuštene klubovima i nacionalnoj selekciji?

„Kvalitet je sigurno opao, to se malo oseća i kod onih najboljih i najpoznatijih, koji su igrali ili bili akcionari Evrolige, kao moskovski CSKA. Najmoćniji se trude da dovedu evroligaške igrače, videćemo koliko to sve pije vodu. Imate kvartet kao što su čuveni CSKA, ali i Uniks, Zenit, Lokomotivu, čije utakmice su i dalje one prave, borbene, neizvesne. Možda bi najpreciznije bilo da kažem da je skoro pola ekipa VTB lige drži i dalje zavidan kvalitet, a ostali, pa onako…oseti se sportska izolacija. Odnosno, taj uslovno rečeno donji dom VTB, njihovi okršaji i nisu toliko zanimljivi, kada se unapred zna pobednik. Zapravo, razlike su takve, da se to lako predvidi.“

Od crkvi do Lenjina

„Ova zemlja ima neverovatne kulturne spomenike, a i prirodu. O Moskvi ne bih, to je ludnica, a i toliko toga se zna. Oduševljava me sakralna arhitektura u nekim, za ruske prilike, manjim, a nama relativno, nepoznatim mestima. Navešću primer Iževska, koji je oko 200 km udaljen od Kazanja. Pravoslavne crkve su drugačijeg stila od naših, tu su i spomenici iz dva svetska rata, ali i džamije, gde ima muslimanskog življa. Skoro smo igrali u Groznom, prvi put sam bio u glavnom gradu Čečenije. Kada sam igrao u Rusiji, ovde je bio rat. U mnogim gradovima, možete videti u biste Lenjina, niko to ne dira, ili ruši.“

A kakva je situacija sa Superligom, vredi li se kladiti?

„Ne znam, ne bavim se klađenjem, ali vlada veće interesovanje nego za pola VTB lige. Naravno da ne mislim na prvih sedam, osam iz najjače ruske lige. I Zenit 2 je prijatno iznenađenje, a veći deo utakmica Superlige je sve, osim da je predvidiv. Iako ima još da se igra, vrh tabele nije mala stvar za ekipu koja ima prosek od 20 godina. Do juče su igrali u mlađim kategorijama, ali seniorska košarka je nešto sasvim drugo, od kontakt igre, pa na dalje.“

Iako je razvijanje mladih igrača za Zenit 1 primarna stvar, ne može neko, ko je igrao (i osvajao) za Partizan i Crvenu zvezdu (da spomenemo samo najzvučnija imena), uz kadetaska i juniorska zlata u dresu Jugoslavije, da preko noći izgubi takmičarski nerv.

„Saglasan sam sa ambicijama uprave, ali možemo i da budemo takmičarski konkurentni. I da ne budem lažno skroman, pa želim kroz potencijalne rezultate i sebe da afirmišem. Jesu mladi, ali ako žele da napreduju u košarci, uvek moraju da imaju cilj, što viši, to bolje. Nikada nisam naučio da gubim, ni kada sam davno počinjao u užičkom Prvom partizanu. Nisam radikalan prema mojim igračima, a stvarno su mladi, ali moraju da nauče da ni svaka pobeda ili poraz nisu isti, važan je i način. Ili jedan primer, prošle sezone smo kao osmi ušli u plej of, pa izbacili prvoplasiranog, a polufinale izgubili. I kada se rezultatski napravi iskorak, onda i uprava menja ploču, pa pomisli da bi bilo lepo i nešto više od razvoja igrača. Idemo polako, daleko je završnica Superlige.“

Sličan je „tajming“ i Evrolige, ne može da ne baci oko rođeni Užičanin.

Beograd, Kremna, Sankt Peterburg

Prvih nekoliko dana Nove 2025. provešće sa porodicom u Beogradu, a skoknuće i do čuvenih Kremana gde mu živi majka. Pa, nazad u Sankt Peterburg.
„Voleo bih da Zenit 2 igra dobru košarku i da se to primeti, da mesto na tabeli nije slučajno. To mi je najveća profesionalna želja u Novoj godini. A privatno, samo zdravlja porodici, da moj Stefan više nema problem sa povredom kolena, već sportski završi sezonu u OKK Beogradu.“

„Ne mogu uvek da stignem da gledam direktne prenose, ali bar snimak. Nadam se da će naši predstavnici obezbediti učešće u plej inu, bez obzira na trenutnu razliku u broju pobeda u korist Crvene zvezde. Partizan je imao odličnu seriju, pa je od Asvela opet skliznuo. Nadam se da će ponovo napraviti neki niz. Ali, u Evroligi uopšte nema apsolutnog favorita. Desi se da neko pobedi sa 20 razlike, a već u sledećem kolu zabeleži identičan minus. A pričam o klubovima, koji su i pre starta „viđeni“ za doigravanje.“

Za Popovića, Rusija nije nepoznanica, od posla, jezika, poslovno – privatnih kontakata, ali nije ni porodični ambijent u Srbiji…

„U ovom poslu se svodi na isto, manje, više – odsutan si dosta od kuće. Ovde još ima puno kilometara do Beograda. Sala, gledanje utakmica, analiza, timski i individualni rad, taktika…Ne možeš da biraš gde ćeš da radiš. Izgleda da mi je suđeno da stalno putujem, još od igračkih dana. I ceo život se privikavam, ako uopšte možeš na to da se privikneš. U trenerskom poslu, za svoju dušu imaš malo letnjeg raspusta i koji dan za Novu godinu. A i ovo poslednje retko možeš da „ukradeš“, ja sada mogu, jer Zenit 2 igra samo nacionalnu ligu.“

Bonus video