U petak, 12.12, igra se prvi evroligaški derbi u sezoni koja je, u ova dva i kusur meseca, bila poprilično burna i za jednu i za drugu ekipu.

Samo onaj ko nije želeo da prati događaje iz crveno i crno-belog tabora ne zna da je ekipa sa Malog Kalemegdana imala ozbiljnih problema prilikom sastavljanja liste sa imenima onih koji su uopšte sposobni da igraju utakmice, s obzirom na to da su od samog starta sezone imali veliki broj povređenih igrača. Pored svega toga, ni igra nije bila na nivou koji je zadovoljavao ni navijače ni upravu, pa je već posle dve nedelje došlo do promene trenera — poteza koji je, gledajući iz ove perspektive, ispao kao pun pogodak.

S druge strane, sapunicu koja se odvijala u Partizanu, siguran sam, pratili su svi koji imaju televizor, tranzistor, radio… a o telefonu i kompjuteru da ne pričam. Zemljotres koji je izazvao Željko Obradović svojim odlaskom sa klupe crno-belih stvorio je cunami koji još uvek guta pojedine aktere te telenovele. Ekipa je, trenutno, u rukama Mirka Ocokoljića, jer niko od dokazanih trenerskih imena nije želeo da se upušta u tu pustolovinu u trenutku kada su zvižduci sa tribina glasniji od aplauza.

U ovom periodu, par dana pred ovako važne utakmice, telefon mi zatrpavaju poruke i pozivi drugara i poznanika koji su poprilično zagriženi navijači jednog ili drugog tima. Nije bitno što su to već ljudi u „lepim godinama“ — ta euforija koju sami sebi nametnu pred derbi ne može da se opiše rečima. Prati se svaka izjava igrača, trenera, „stručnjaka“ svih vrsta, gledaju se stari snimci i ponovo se ulazi u raspravu da li je Drobnjak dao trojku iz auta ili se prepričava Beronova „šetnja“ kroz reket Partizana.

U moru tih poruka, od trojice različitih drugara dobio sam tri identična SMS-a — i to u roku od pola sata — zbog čega sam se iskreno zapitao da li živim u skrivenoj kameri. Sadržina:

„Brate, je l’ istina da će Zvezda da pusti da Partizan pobedi? Znaš, ono… zbog stanja u Partizanu, zemlji, i sve je to dogovoreno na višem nivou. Rekli su mi provereni izvori. A i Sale je radio sa Mirkom, pa će on 100% da ga pusti da dobiju tekmu.“

S obzirom na to da njih trojica međusobno nemaju nikakvu komunikaciju, a da sam im ja jedini zajednički sadržilac, malo je reći da sam bio zatečen istim sadržajem koji su mi poslali. Sreća moja pa sam sedeo svaki put dok sam čitao te poruke, jer evo i sada — dva dana kasnije — i dalje ne mogu da verujem da ljudi uopšte mogu da pomisle tako nešto, a kamoli da budu ubeđeni da će neko nekoga da pusti u derbiju. Eeeeej, da pustiš nekoga da pobedi u derbiju!?!

Pričamo o onoj utakmici zbog koje sve u zemlji stane na dva sata, samo da bi se videlo ko je tog dana bolji. Derbi je dobio posebnu težinu onog trenutka kada je ušao u Evroligu i kada su arbitri prestali da budu glavna tema priča pre i posle meča, jer, zaboga, više niko ne dolazi sa namerom da „ošteti“ bilo koga. Igrao se derbi i u mnogo gorim vremenima, pa su se igrači bacali za svaku loptu i igrali do poslednje sekunde, do poslednje kapi znoja i krvi. Eeeeej, da pustiš nekoga da pobedi u derbiju!?!

Odmah nakon tih poruka setio sam se mog kolege koji mi je pričao kako rođenog brata — koji je mlađi desetak godina — nikada, ali baš nikada, nije pustio da ga pobedi. Tako je bilo dok su bili klinci, tako je i danas. Kaže mi: „Vidi, ako je bolji — nek’ me pobedi. Ali puštanje? Ni za pedalj!“ Pričao mi je da im se dešavalo da se krvavi i pocepani vraćaju sa basketa kući i da ne govore celim putem, ali čim bi prešli kućni prag sve bi se opet vratilo u normalu.

E to je jedini ispravan pristup, i to je ono što se ceni i poštuje. Ili, što bi taj moj kolega rekao: „Na terenu ne poznajem ni rođenog brata, a kamoli nekog drugog.“ Igra se da se pobedi, jer sve drugo nema veze sa sportom. Tako je, siguran sam, i kod Saše Obradovića i Mirka Ocokoljića. Mogu oni da budu prijatelji, saradnici, kolege… ali kada krene utakmica, u tih dva sata i kusur sve to prestaje da postoji. Tada je važno samo jedno: ko će koga trenerski da nadmudri. Imaju i Saša i Mirko prednosti i mane u tome što se poznaju i što znaju kako ko košarkaški razmišlja, gde će moći da traže svoje šanse i šta će morati da sakriju jedan od drugog.

Neki kažu da je prednost na strani Ocokoljića jer zna kako da postavi taktiku u odnosu na ono što je godinama gledao iz prvog reda, sa mesta pomoćnika. Drugi tvrde da je prednost ipak kod Saše Obradovića, zbog iskustva, autoriteta i činjenice da je vodio i igrao više ovakvih utakmica nego što smo svi mi zajedno pojeli doručaka. Trenersko nadmudrivanje ćemo gledati — ali da neko nekog pusti da pobedi, to sigurno nećemo!

VIŠE O „VEČITOM DERBIJU“:

Vašington na srpskom u tri reči, stigle dobre vesti za Partizan

Saradnja Partizan – Đoan Penjaroja: Skoro sve je poznato

Brojke pred derbi: Gde Zvezda dominira, u čemu je Partizan u vrhu

Meri, seci, mozgaj: Obradović na mukama slaže derbi slagalicu

Stanje u zemlji, stanje u Partizanu, spoljni interesi, „viši nivoi“, ni najtvrđa teorija zavere — ništa od toga ne može da sruši ono što se decenijama gradilo, a to je rivalstvo. Ne mogu da zamislim trenera koji u svlačionici pred derbi kaže igračima da igraju „opušteno“. A još manje mogu da zamislim igrača koji bi na to klimnuo glavom. Prva pomisao, kao igraču, bila bi mi da iz tog kluba pobegnem što pre.

Jer derbi nije obična utakmica, nego zakletva — ona koju polažeš svaki put kad obučeš dres boja koje braniš. Tada moraš da misliš da igraš i za one najvatrenije navijače, ali i za nekog tamo klinca koji u tebe gleda onim velikim očima kao u ikonu i potajno se moli da će baš tvoja ruka da reši ono što drugi ne smeju. Tu nema ni puštanja, ni milosti, ni „viših instanci“ koje preko noći kroje istoriju. Sve što vredi, gradi se na terenu, pred tribinama koje ne praštaju kukavičluk. Gde zubi škrguću, gde se grebe po parketu kad noge izdaju, a srce tera dalje.

Zato i ovog petka može da pobedi samo onaj ko bude hrabriji, pametniji i spremniji — nikako onaj kome je nešto „prepušteno“. Jer derbi se ne dobija poklonom, nego voljom, znojem i onom poslednjom iskrom ponosa koja ti još jedina ostane.

I zato, ako nešto u ovoj priči sigurno znam — to je da se derbi nikada ne pušta. Derbi se osvaja.