Partizanova rana 1966: Abdulah Gegić – gospodin, profesor…

Skener 19. mar 202210:00 > 10:47 4 komentara
Legendarni tim Partizana iz 1966: Foto: Guliver Images

Pre 98 godina, 19. marta 1924. u Novom Pazaru je rođen fudbalski trener Abdulah Gegić koji je u sezoni 1965/1966 odveo Partizan do najvećeg međunarodnog uspeha – finala Kupa šampiona i duela sa Realom.

Taj plasman crno-belih u završni meč najvažnijeg evropskog klupskog takmičenja je, bez obzira na nesrećni poraz na briselskom “Hejselu”, vrhunac trenerske karijere ovog skromnog čoveka iz Sandžaka, ali svakako ne i jedini uspeh u poslu kome je posvetio najveći deo života.

Povezane vesti

Poligota koji je diplomirao na Ekonomskom fakultetu (kasnije i stekao zvanje magistra ekonomskih nauka), ali i zavšio prestižnu trenersku školu “Sep Herberger“ u Kelnu, spadao je u fudbalske stručnjake koji su se mogli pohvaliti “inovatorskom žicom”, kao i kvalitetima trenera pedagoga. Doduše ima i onih koji su mu zamerali da je bio suviše “mekan” u odnosu sa igračima, ističući da je taj njegov nedostatak trenerske čvrstine koštao crno-bele poraza od Reala u istorijskom finalu u glavnom gradu Belgije.

Mada je Gegićeva zbirka trofeja uzetih tokom višedecenijske karijere provedene na klupama brojnih klubova prilično skromna (najznačajniji su Kup i Superkup Turske osvojeni tokom vođenje ekipe Eskišehirspora), ta činjenica nikako ne može da dovede u pitanje njegovu značajnu trenersku zaostavštinu. Sebe je smatrao trenerom-istraživačem, a u poznim godinama je napravio fudbalsku agenciju – “Proizvodnja igrača – fudbalska fabrika – od pionira do seniora“. U Turskoj, gde je vodio sve najveće klubove osim Galatasaraja, je obavljao i funkciju selektora nacionalnog tima, ali bio i u ulozi savetnika Saveza koji je dao važan doprinos plasmanu reprezentacije ove zemlje na treće mesto Mundijala održanog 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji.

Partizan 1966, Mančester Junajted
AP Photo via Guliver

Abdulah je, osim Partizana, u nekadašanjoj Jugoslaviji vodio Trepču, Bor, Radnički iz Niša i Sarajevo (dva puta), dok je u Turskoj sedeo na klupama Fenerbahčea, Eskišehirspora, Bešiktaša, Adana Demirspora, Buraspora, Samsunspora i Dijarbakirspora.

Tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1966. godine sa Miljanićem, Antolkovićem i Tirnanićem sačinjavao je četvoročlanu selektorsku komisiju jugoslovenske reprezentacije, koja, nažalost, nije uspela da odvede Plave na šampionat u Engleskoj. Ostalo je zapisano da je Gegić punih 38 godina nosio epitet najmlađeg trenera učesnika finala Kupa (Lige) šampiona. Nezaboravnog 11. maja 1966. godine je u Briselu imao samo 42 godine kad je propustio priliku da se upiše u trenere osvajače “ušatog” pehara. Sa tog trona će ga skinuti Žoze Murinjo, koji će kao 40-godišnjak, u svom prvom finalu, odigranom 2004. u Gelzenkirhenu stati sa fudbalerima Porta (posle pobede nad Monakom) na evropski fudbalski Olimp.

Gegić je bio prosečan fudbaler koji je, dok je studirao ekonomiju u Beogradu, nastupao za nižerazredni Metalac, a zatim nosio dresove šabačke Mačve i Sarajeva. Po povratku u rodni Novi Pazar, gde je predavao knjigovođstvo i političku ekonomiju u Ekonomskoj školi, jedno vreme je bio igrač lokalnih timova Sandžak i Deževa, da bi potom u drugom od ova dva kluba počeo da radi kao trener omladinaca.

Pravu trenersku karijeru započeo je u Trepči, nakon čega je vodio ekipe Hajduk Veljka, Radničkog iz Bora (kasnije Bor) i niškog Radničkog. Prvi veliki uspeh koji ga je “lansirao” u tadašnju trenersku elitu i preporučio rukovodstvu Partizana ostvario je u sezoni 1964/1965 kao šef stručnog štaba Sarajeva. Pod njegovom trenerskom “palicom” tim sa Koševa završio je prvenstvenu trku na drugom mestu, odmah iza šampiona Partizana. Gegić je tokom kratkog boravka u klubu iz grada na Miljacki “ubacio u vatru” neke mlade talentovane igrače poput Vahidina Musemića, a samo dve sezone nakon njegovog odlaska Sarajevo je prvi put postalo prvak Jugoslavije.

Na kraju sezone 1964/1965 trener iz Novog Pazara dobio je iz Humske ponudu koja se ne odbija. Preuzeo je moćnu ekipu sastavljenu od asova (čiju su osnovu činile Matekalove “bebe”) sa zadatkom da stigne što dalje u predstojećem takmičenju Kupa evropskih šampiona. Kako je tim sa stadiona JNA “gazio” prepreke u Evropi sve manje pažnje je posvećivao domaćem prvenstvu, pa je na kraju sezone, u kojoj je dogurao do finala najvažnijeg takmičenja Starog kontinenta, nadmetanje u ligi SFRJ okončao na 11. mestu.

Beogradski tim je na startu eliminisao francuski Nant (2:0, 2:2), a zatim je pred crno–belima poklekao i zapadnonemački šampion Verder (3:0, 0:1). Kada je u prvom četvrtfinalnom duelu Partizan poražen od Sparte u Pragu sa 4:1 činilo se da je njegova evropska priča gotova. U revanšu su, međutim, u jednoj od najboljih partija toga tima na međunarodnoj sceni dekasirali Čehoslovake sa 5:0 i tako izborili plasman u polufinale gde su im potencijalni rivali bili Mančester junajted, Real i Inter.

Pošto je žreb odredio da protivnik u borbi za finale bude ekipa sa “Old Traforda” Gegić je odlučio da tajno otputuje u Mančester. Želeo je da uživo posmatra tim Meta Bezbija kako bi pripremio taktiku za predstojeće duele.

“Otišao sam onako inkognito, smestio se u predgrađu Mančestera i kasnije otišao na utakmicu. Video sam strašan presing koji su oni prvi počeli da koriste u fudbalu. Odmah mi je bilo jasno da će mi trebati dva tima za susrete sa Junajtedom. Jedan kreativan da napravimo dobar rezultat u Beogradu i nešto potpuno drugo za gostovanje da sačuvamo taj kapital. Mislim da sam ih dobro istražio,“ prisećao se kasnije Gegić svoje “tajne misije” na Ostrvu.

Partizan je 13. aprila 1966. godine, doduše uz dosta sreće (gosti su u prvom poluvremenu propustili nekoliko stopostostnih šansi), na prepunom stadionu JNA stekao dva gola prednosti (strelci su bili Hasanagić i Bečejac) za revanš u Engleskoj. A u utakmici na “Old Trafordu” ratnici iz odbrambenog zida Partizana (istakli su se golman Šoškić, te štoperi Vasović i Rašović) su samo jednom kapitulirali pred naletima domaćina, pa je Abdulah Gegić kao prvi jugoslavenski trener odveo ekipu iz SFRJ u finale Kupa šampiona.

U Partizanu, ali i u jugoslovenskoj fudbalskoj javnosti, se sa optimizmom očekivao odlučujući meč sa Realom jer se s pravom smatralo da je Mančester junajted u tom trenutku mnogo kvalitetniji tim od ekipe iz Madrida. Madriđani u sastavu više nisu imali asove poput Puškaša i Di Stefana, dok su preostali veterani (kao Gento) iz nekadašnjeg šampionskog tima već prešli igrački zenit. Gegić je dan uoči susreta na “Hejselu” iz Jugoslavije dobio vest da mu je supruga u Rumi rodila prvog sina (kasnije je dobio još dvojicu), pa je odlučio da mu da ime Brisel, po gradu u kome će narednog dana sa klupe voditi svoj tim u najvažnijem meču trenerske karijere.

Na žalost utakmica u Briselu nije donela željenu radost treneru, igračima i navijačima crno-belih. Iako je Partizan poveo pogotkom Vasovića u 55. minuti, Amansio i Serena su preokrenuli rezultat, pa se “kraljevski klub” po šesti put našao na evropskom fudbalskom Olimpu. Mnogi veruju da je jugoslovenski prvak ovo finale izgubio još pre izlaska timova na teren briselskog stadiona, pošto je nedorasla uprava Partizana dozvolila raznoraznnim menadžerima da bukvalno do pred sam meč “obrađuju” igrače ponudama za prelazak u evropske klubove. Među krivcima za poraz od objektivno slabijeg rivala se našao i Gegić kome je zamereno što nije manirom autoritativnog trenera sprečio kontakte igrača sa neželjenim sagovornicima i primorao ih da se isključivo koncentrišu na predstojeću utakmicu.

Milutin Šoškić u svojim sećanjima na briselsko finale tvrdi da mu je Gegić u poluvremenu, na njegovo pitanje “kako Partizan treba da igra u nastavku susreta” odgovorio rečima: “Radite šta hoćete!”.

“Gegić je bio dobar čovek, gospodin i profesor, ali sa nama je trebalo da radi kao sa vojskom. Mi to nismo bili,“ smatra Šole.

Posle neuspeha u Briselu većina fudbalera, verovatno najboljeg tima Partizana u njegovoj istoriji, otišla je u inostranstvo, a Humsku je napustio i dotadašnji trener. Gegić je nastavio da jede “trenerski hleb” u Turskoj. U ovoj zemlji, gde je najpre vodio Fenerbahče, a zatim i druge brojne klubove, je stekao veliko poštovanje i epitet “profesora fudbala”, o čemu govori i podatak da je jedno vreme obavljao funkciju šefa katedre za fudbal na istanbulskom Fakultetu za fizičku kulturu. U Jugoslaviji je kao trener radio još samo jednom, u sezoni 1971/1972 kada je po drugi put seo na klupu Sarajeva. Povratak na „Koševo“ okončao se neuspehom pošto je “bordo” tim prvenstveni maraton okončao na 15. poziciji.

Poslednje godine života proveo je u Novom Sadu, gde je i preminuo 21. juna 2008. od posledica moždanog udara. Abdulah Gegić, čovek koji je sa trenerske klupe odveo Partizan do njegovog prvog i do sada jedinog nastupa u finalu najcenjenijeg evropskog klupskog takmičenja, večni mir je našao u rodnom Novom Pazaru, na tamošnjem groblju “Gazilar”.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (4)

Najčitanije vesti

Najnovije vesti