Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Engleska je kolevka fudbala, a Stamford Bridž, dom Čelzija, jedan od hramova. Četrnaestog dana drugog meseca 2010. godine tribine krcate. „Plavci” u 4. kolu FA kupa dočekuju Kardif. Na stadionu iskonska tišina, a zatim publika i igrači oba kluba aplaudiraju čitav minut. Tu su i asovi poput Terija, Lamparda, Drogbe... Među gledaocima neki brišu suze, a na semaforu njegova slika. Oficijelni spiker saopštava tužnu vest da je preminuo bivši golman Čelzija Petar Borota.
Sudbina mu nije bila naklonjena. Bio je daleko ispred svog vremena, fudbalski vizionar, šoumen, ekscentrik, od dosadnih utakmica znao je da napravi spektakl. Zbog golmana kao on publika dolazi na stadione. Borota i Igita, trećeg nema. Kada se priča o njemu većina spominje dva, ne pacerska, nego čudna gola. Skupo je plaćao na svakom šalteru života. Hronični očajnici već decenijama mrve njegovo dostojanstvo. Fudbal je nekima rat, a njemu je bio samo igra koju je voleo do neba.
Povezane vesti
Postojala je jedna mladost puna radoznalosti, smeha i radosti. Imao je 16 godina i nije se još brijao kada je OFK Beograd u novembru 1968. u Kupu sajamskih gradova ugostio Bolonju. Među rezervama na Karaburmi se pojavio ćosavi dečak, bujne kose za kojeg su mislili da je sakupljač lopti koji je seo na klupu da se odmori. Međutim, nije bilo tako. U zvaničnom protokolu je pisalo Petar Borota, rezervni golman.
Počeo u Mladom Proleteru, ustalio se u OFK Beogradu, a zatim prešao u Partizan. Jedinstven, atraktivan, nekonvencionalan sa prepoznatljivim stilom, šablone je uvek prezirao. U omladincima trener mu je bio Ilija Mastela, a na Karaburmi je imao sreću da ga uči Milutin Šoškić, od kojeg je „ispekao” neke tajne golmanskog zanata.
Prvi je izmislio modu dugačkih šortseva, počeo je da nosi golmanske bermude. Nije ih proizvodio ni „Adidas”, ni „Puma”, ni engleski „Admiral”, nijedna svetska firma, već majka. Kućna radinost. Kao i svaka mati šila ih je od srca za sina sa ojačanjima na kukovima. Bermude, a la Borota su postale modni hit. Dečurlija iz Osnovne škole „Filip Višnjić” na Karaburmi, nisu htela da rade fizičko jer nisu nigde mogli da kupe takve bermude. Jednog dana su ga na treningu posetili ljudi iz Kombinata „Sport” želeći da počnu serijsku proizvodnju takvog šortsa. Pero im nije odao tajnu kako je „izumio” taj modni detalj i gde ga nabavlja.
Bio je avangarda i po afro frizuri. Drugare je oslovljavao sa „kume”. Uživao u brzoj vožnji u citroenu. Obožavao je slikarstvo i počeo da ga studira. Divio se slikama Dade Đurića, Milana Konjovića, Ljube Popovića, Petra Lubarde… Lišen dara za zlo, nesposoban da predoseti njegovu mutnu dubinu, suviše plemenit da bi se služio podvalama. Od profesije je napravio sjajan spoj akrobatike i umetnosti. Zbog neobičnog stila i čudesnih odbrana zavoleli su ga i oni kojima ni OFK Beograd, a ni Partizan nisu bili u srcu.
Šampionska sezona u Partizanu (1977/78) je bila fenomenalna uz rekordna 54 boda. Tim je sa klupe vodio Ante Mladinić, a navijači Partizana se rado sećaju tih dana jer nikada nisu delovali tako moćno. Stadion JNA je bio tesan, a na tribinama skoro uvek 30 hiljada gledalaca. Poseta ispod te brojke se smatrala mizerno mala.
Borota je branio na sve 34 utakmice, a primio je samo 19 golova. Podvig za divljenje. Činio je čarolije na golu. Ulivao je sigurnost saigračima. Tim nisu znali samo „grobari” već klinci širom Juge. Sjajna generacija: Borota, Golac, Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Vukotić, Santrač, Prekazi i Klinčarski. Mladinić je insistirao da Borota što više učestvuje u igri, pa je istrčavao daleko izvan šesnaesterca i bio treći bek. Znao je i da dribla protivnike. Postao je poznat po tome.
Bio sam svedok na prvenstvenoj utakmici Željezničar – Partizan u sezoni 1977/78. kada je Borota dobio ovacije kao niko do tada. Prepuna Grbavica mu je dugo skandirala „Pero majstore”. Josip Bukal koji je bio nadaleko poznat po tome da je imao „top” u nogama, a te sezone se vratio u Želju je imao čak tri mrtve šanse i svaki put je golman gostiju čudesno intervenisao. Kada je Jozo iz četvrtog pokušaja, sjajnim udarcem glavom uspeo da savlada golmana Partizana Borota je prvi ustao sa zemlje i čestitao mu rečima: „Bravo majstore”. Ličnim primerom je stvarao istoriju.
Sve do septembra 1978. je ličilo na najlepšu bajku. Onda dolaze dva košmarna meseca koji su emotivnog Borotu, meke duše i srca „uništili”. Od junačine i golmančine postao je predmet ismejavanja. Zlobnici i sitne duše svih kalibara, kakvih kod nas ima na tone, dočekali su svojih pet minuta i potpuno ga slomili. „Navijački” trend je bio da mu bacaju banane. Najgore moguće poniženje.
U Kupu šampiona rival Partizana je bio Dinamo iz Drezdena. Na JNA 2:0 za „crno-bele”. Revanš se igrao 27. septembra. Crni dan za Partizan, a posebno za Borotu. Nemci su slavili sa 2:0 i posle penala prošli dalje. Niko se ne seća koji su fudbaleri promašili jedanaesterce (čak trojica), ali svi pamte kako je prepredeni Dorner iskoristio nepažnju Borote, prišunjao mu se iza leđa i čušnuo loptu u mrežu. Svi su za krivca proglasili Peru.
Na dan bivše domovine 29. novembra 1978. po pasjim uslovima na stadionu JNA je odigran 63. večiti derbi: Partizan – Crvena zvezda 1:3. Zima, hladno, sneg, klizavo, pingvini „crkavaju”. U 21. minutu posle centaršuta sa desne strane Nikola Jovanović je u skoku „pokupio” Borotu koji je uprkos tome čvrsto držao loptu. Faul vidljiv iz aviona, ali sudija Pavićević ostaje nem. Sa tribina se čuo zvižduk, Borota spušta loptu, misleći da je dosuđen prekršaj. Šestić je to iskoristio uzeo loptu i gurnuo je u praznu mrežu. Za „grobare” sraman i nesportski potez, a za „delije” velika snalažljivost i pronicljivost.
Priča je garnirana mitskom laži da je Miloš Šestić prevario Borotu i rekao mu: „Kume izvedi faul, šta čekaš”. Šele to nije rekao i milion puta je to potvrdio. Taj gol je stalna tema diskusije i razmirica nepomirljivih navijača „večitih” rivala. Ceh je platio „Petar veliki”, koji je proglašen za glavnog krivca. Savest nema cenu, a posedniku iste otežava život. To je bio veliki Perin problem u životu.
Te zime je čvrsto odlučio da napusti Beograd. Početkom marta legendarni golman Čelzija Piter Boneti je odlučio da prekine sa aktivnim igranjem i u klubu su brzo našli zamenu. Izbor je pao na Borotu, koji za 70.000 funti, što je bila zavidna cifra, potpisuje za „plavce”.
Debi iz snova. Protiv prvaka Evrope Liverpula na čelu sa Dalglišom, totalni autsajder Čelzi je izborio 0:0. Pero je odbranio ono što ne bi niko. Brzo je stekao poverenje i naklonost fanova Čelzija. Novinari su bili zadivljeni intervencijama i paradama srpskog golmana. Sutradan u novinama naslov: „Senzacionalni Borota”. Ipak, Čelzi nije uspeo da sačuva prvoligaški status, ali brzo se vratio.
Cela je Jugoslavija je davno pričala kako je Petru Boroti, nakon što je na golu Čelzija na nekoj utakmici odbranio penal, vetar sa glave odneo kačket u mrežu, a on, s loptom pod pazuhom, ušao u gol, uzeo kačket, i tako sam sebi dao gol. Ta je priča išla od usta do usta kao narodna pesma i nije se mogao naći ljudski stvor da nije svojim očima, naravno preko televizije, vidio scenu Borotina zakoračenja u pakao jedinstvenoga autogola. Jedino što u Čelziju nema žive duše da to potvrdi. Posle tri godine u redovima „plavaca” kratko brani za Brentford, bio je u Portugalu, a zatim digao ruke od svega.
Vratio se u Beograd sa željom da se posveti trenerskom poslu. U Partizanu nisu želeli da ga prihvate pa se vratio prvoj ljubavi, slikarstvu. „Crno-beli” se ne mogu pohvaliti da su ikada imali obzira prema svojim legendama. U galeriji „Srećna nova umetnost” u SKC-u je imao autorsku izložbu. Prethodno je izlagao i u Londonu. Poslednju izložbu priredio je u Đenovi 2004. godine pod naslovom: „Od fudbalskog do likovnog umeća”. Trajala je oko dva meseca.
Poslednje godine života je proveo u Italiji gde je otišao posle šestomesečnog boravka iza rešetaka zbog sumnje da je navodno organizovao krađu slika Paje Jovanovića iz dvorca Fantast, zadužbine Bogdana Dunđerskog. Tvrdio je da nije učestvovao u tome. Krivica mu nikada nije dokazana. Uz pomoć Vujadina Boškova i Siniše Mihajlovića pronašao je smeštaj u Đenovi, zaboravljen od svih, gde je dočekao sudnji dan.
Petar Borota je preminuo posle duge bolesti u Đenovi 12. februara 2010. godine. Tog datuma, 30 leta ranije (1980) umro mu je i otac. Proklet dan za familiju Borota. Bolest je krio čak i od najbližih. Novac zarađen od fudbala je davno potrošio. Poslednjih godina je živeo isključivo od prodaje svojih slika.
Petar Borota pripada prošlosti koje se ne stidimo. Generacija kojoj biološki pripadam ga odlično pamti. Engleski pisac Vilijam Blejk je davno napisao: „Duša slatkog zanosa nikada ne može biti ukaljana”. Pero ljudino i golmančino, Bog ti dao rajsko naselje, bilo je lepo živeti u tvoje vreme i gledati te. Tada je bilo daleko više sreće i radosti, a mnogo manje očaja.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare