„Pored nekih prijatelja, neprijatelji mi nisu potrebni!“

Skener 14. jun 202210:00 > 21:35 15 komentara
Phil Walter/Getty Images

Neko će o njoj reći: "Žena, majka, kraljica... dobrica..." A opet, neko drugi, nešto sasvim suprotno: "Retko iritantna osoba". Samo oni koji je dobro poznaju neće potrčati u zamku da je brže, bolje negde ukalupe. Jer, ona je samo svoja, originalna i teško ponovljiva. Unikatna i zlatna. Ratnička i ratna. Zlatom ovenčana pod obručima za sva vremena, a posve neobična i nepokolebljiva po načinu na koji vodi burne, životne borbe. Ali jedno je sigurno, bila je i ostala ratnica. Na terenu i van njega. Milica Dabović, trofejna košarkašica, nekadašnji kapiten reprezentacije Srbije, sportska i slobodno se može reći, medijska zvezda.

Povezane vesti

Oni koji je malo bolje znaju sa košarkaškog terena i privatno, znali su da je pun pogodak što se našla u spektaklu Survivor, da je to bio izazov po njenoj meri. Upravo zbog toga što je i kao košarkašica uvek bila na prvoj borbenoj liniji, bez uzmicanja pred ciljevima, hvatala se u koštac sa svim izazovima, uz standardno obećanje: „Krv, suze i znoj“.

Ušla je u rijaliti, ne u estradni, petparački i prostački, nego u viteški i upravo oni, koji su se bavili sportom, ili ga pomno prate, najdublje osećaju i znaju o kakvom se pristupu borbi za pobedu tu radi. I koliko su sportisti blagosloveni u poslu i u životu uopšte, jer im i posle sportske karijere ostaje takmičarski duh i u većini slučajeva fer-plej, kao neki genetski kod. A Miličinim fanovima je kristalno jasno koliko je izražen njen poriv za uspehom i trijumfom i liderstvom, isključivo iz tih pobuda. Pre svega, koliko je od malena jak njen pobednički mentalitet.

Pred odlazak u Dominikansku Republiku na 72 dana bitisanja, ratovanja i druženja u Survivoru rekla je: „Želim da pokažem ljudima ko sam“, a po povratku i visokog plasmana (dospela do finala) ovako za Sport Klub svodi utiske:

„Iskreno, nisam uzalud provela tolike godine u sportu, mnogo mi je pomoglo iskustvo iz profesionalne košarke. Ključno je da u takmičenju budeš mentalno jak, a da nisam prošla sve i svašta u sportu bilo bi mi mnogo teže u Survivoru. Nosim u sebi sportsko i životno iskustvo, kad prođeš razne izazove i teškoće, doživiš pobede i poraze, mnogo naučiš. Od prvog dana Survivora sam shvatila i prihvatila da sam vojnik i ništa više od toga. Nisam kukala, ni strepela, jasno mi je bilo da je deo borbe glad, žeđ, jako sunce, da nema održavanja higijene, da se 50 dana ne koristi šampon za kosu i tuširanje. Naravno, mnogo mi je nedostajao moj četvoroipogodišnji sin Stefan, ali to je druga priča. Što se samog takmičenja dobro sam znala da nas čeka veoma težak put“.

Nedelja i svi su tu: Sestra Ana se udaje 19. juna

Nedelja i svi su tu… Porodica Dabović najzad na okupu. Posle niza godina. Udaje se jedna od njihovih lepotica – Ana Dabović. Takođe, čuvena, trofejna košarkašica, Miličina mlađa sestra, minule tri godine je u emotivnoj vezi sa vaterpolistom Ilijom Musturom, sugrađaninom iz Herceg Novog. Ljubav je buknula u Francuskoj, u čarobnom Monpeljeu, gde se oboje profesionalno bave sportom, veridba je pala u novembru prošle godine, a Milica je ekskluzivno za Sport Klub otkrila kada je svadbeno veselje:

„Svadba je 19. juna u Herceg Novom. Bićemo svi na okupu, cela porodica posle toliko godina, rodbina, prijatelji. Svi mi iz porodice koji živimo van Herceg Novog, brat Mićo sa porodicom i sestra Jelica i naravno, Ana, najpre smo se okupili u Beogradu i istim avionom odleteli u Tivat i sada uživamo u završnim pripremama za veliko slavlje. Biće predivno, mnogo sam srećna i radosna, jedva čekam taj dan. I Stefan je nestrpljiv, uveliko se doteruje za tetkinu svadbu“.

Ana Dabović
fiba.basketball

Dakle, biće idućeg vikenda svojevrstan praznik u Herceg Novom. A jun je mesec kada su srpske košarkašice pre sedam godina u Budimpešti (28. jun 2015.) osvojile istorijsko zlato za žensku košarku sa ovih prostora. Zlatna Ana uoči te godišnjice biće u belom. Košarkaška princeza Ana… I još jedan divan, lep sportski par. Neka im je sa srećom!

Neizbežna su dalja poređenja sa voljenim sportom, koji je trajno obeležio njen život.

„Jednostavno, kao u sportu kad potpišeš profesionalni ugovor, trudiš se da poštuješ svaku njegovu stavku. I boravak u Survivou sam poistovetila sa pripremama reprezentacije ili kluba, kada smo se pakleno spremale za najveće sportske rezultate i trofeje. To je tako, slepo slušaš svaku trenerovu reč i svakodnevno iznova pružaš maksimum. Nema nikakve razlike, tako sam se osećala i u Dominikani“.

Poznata je po tome da uvek daje sve od sebe, ne štedi snagu, energiju, a ni emocije.

„Nikad nisam kalkulisala ni fizički, a ni u odnosima sa ljudima, pa ni sada. Uvek kažem šta mislim, svidelo se to nekome ili ne. Uvek sam direktna i iskrena. A moje izjave su u video klipovima često seckane, montirane, izvlačene iz konteksta, pogotovo na društvenim mrežama, valjda da bi bilo zanimljivije, da se poveća gledanost, pa su neki ljudi izvlačili i neke pogrešne zaključke. Zato je ponegde bilo, kažu, negativnih komentara na društvenim mrežama i ispod nekih tekstova na pojedinim portalima, ali zaista, to ne čitam i ne opterećujem se takvim stvarima, jer znam dobro ko sam i šta sam. Ne obraćam pažnju na hejtere, mislim da sam i u tom pogledu sazrela. Ovo u Survivoru je za mene bila nova, velika škola“.

Milica Dabović, jača od osuda i predrasuda, a ono što je ispunjava, s druge strane, je ogroman broj pozitivnih reakcija na njeno učešće u Survivoru.

„Gde god se pojavim, na ulici, na pijaci, u prodavnici, prilaze mi ljudi, čestitaju izražavaju podršku divljenje. Pre neki dan kupujem trešnje, prilazi mi nepoznata žena, ljubi me i čestita. Svi oduševljeni mojom energijom, pozitivnom i fizičkom snagom, iako imam punih 40 godina. Pitaju me kako sam izdržala, kažu da im se sviđa što ne umem da lažem. A nekima što pišu te loše komentare se izgleda ne sviđa što svima u lice kažem šta mislim, ali to sam ja. Takva sam uvek bila. Za tih 72 dana znala sam da su u mislima samnom moja porodica, roditelji, sestre i brat i mnogi drugi dragi ljudi. I naravno sin Stefan. Njihova podrška koju sam osećala na daljinu, iako nismo imali direktan kontakt, ona me je održavala i davala snagu i motiv da izdržim do kraja“.

„Ispravna odluka Partizana da ne igra u plej-ofu“

Svojevremeno je igrala u Partizanu i osvojila trofeje sa crno-belima, bila je i ostala miljenica navijača tima iz Humske, a i sama uvek javno poručivala da je veliki fan ovog kluba. Partizan je uvek u žiži, ali je sada dospeo u centar zbivanja po nemilom događaju, odustajanju od učešća u plej-ofu Admiralbet KLS lige. Mnogi su potez rukovodstva renomiranog kolektiva osudili, ali Milica Dabović je među onima koji smatraju da je taj gest sasvim ispravan.

„Ne pratim košarku i ne zanima me, nažalost, imam svoje razloge zašto je tako. Ali sam uz Partizan u svakoj situaciji, kad god mogu. Isključivo uz Partizan. Verni navijač sam Partizana i apsolutno podržavam klub u odluci da seniori ne igraju u plej-ofu. Verujem u ispravnost njihove namere i da je to u korist srpske klupske košarke i samog Partizana. Nisu to slučajno uradili, znaju oni to mnogo bolje od nekih kritičara. Neke loše pojave u košarci na ovim prostorima, moraju da se zaustave, Partizan je odlučio da se izbori sa njima i ja to apsolutno podržavam“, jasna je i direktna i na ovu temu Milica Dabović.

Iskustvo i košarkaška veština su bili od velike pomoći, ali Milica tvrdi da je i sreća igrala važnu ulogu.

„Brzina i sreća su bili ključni faktori. Ako si brz u nekim igrama imaš vremena za više pokušaja da ostvariš zadatak, cilj. A opet, možeš da stigneš brže od protivnika, a da te ne posluži sreća da pogodiš metu i prestigne te rival. Veština i brzina su veoma bitni, ali ipak, ništa bez sreće, ona je u svemu u životu presudna“.

Ona je neko ko se detaljno bavi sobom fizički i psihički i trudi se da prevaziđe ružna iskustva i da stremi samo lepom. Zbog atraktivnog i često provokativnog izgleda i autfita ljudi su skloni da joj pripisuju razne poroke, a ona je bila i ostala sportista u duši.

Mike Ehrmann, Getty Images

„Otkad znam za sebe vodim sportski život. Pazim na ishranu, ne pijem alkoholna pića, ne pušim, nikad nisam izlazila kasno noću. To stalno ponavljam, a neki izgleda to nikako da upamte, šta da im r adim… Evo i sada u Survivou su pokušali da me ubede da popijem nešto alkoholno, nisu uspeli, nema te sile. Ali, raduju me neke promene koje su se desile kod mene tokom tih 72 dana. Poznavajući Milicu od pre i ovu sada mogu da kažem da sam napredovala u mnogo čemu i to me raduje. Puno mi je značilo ovo takmičenje i vrlo rado bih se ponovo odazvala da učestvujem u Survivoru. Kao što sam na plemenskom veću rekla, važno je, ljudi, znati i moći oprostiti, jer svi grešimo, to je ljudski. Jednostavno, na kraju dana sa zalaskom sunca shvatiš da je nešto sudbinski moralo da se dogodi i posle toga guraš dalje“.

Kako ističe, shvatila je da sada neke stvari sada više ceni.

„Kada se boriš za hranu i da zadovoljiš osnovne životne potrebe, postaje ti jasniji značaj svega toga, bukvalno i suštinski. Pa i more, na kojem sam se rodila, koje mi je uvek maksimalno dostupno, sada više cenim. A u Survivoru sam i za more morala da se izborim, da se okupam. Svakako ću sada kod kuće u Herceg Novom još više da budem zahvalna za svaki korak u morskoj vodi, svaku stopu koju pokvasim“.

Milica ne bi bila Milica da se stalno ne preispituje, a već četiri i po godine to čini kao samohrana majka, što često ističe.

„Našla sam snage da tokom Survivora oprostim i drugima i sebi mnogo toga. Oprostila sam sebi što sam

na neki način, da tako kažem, izabrala svom sinu takvog, pogrešnog oca. Ali, važno je da sam posle skoro pet godina našla snagu da oprostim sebi, pa onda znam da će i Stefan moći jednog dana da oprosti meni što nema pored sebe pravu očinsku figuru. Ali, trudim se na sve načine da mu to nadoknadim, moj sin odrasta okružen velikom ljubavlju, mojom i cele moje porodice i prijatelja“.

A kada je reč o prijateljima, tu je spisak, silom prilika, skraćen, jer je i na tu temu imala mnogo preispitivanja…

„Nažalost, pored nekih prijatelja neprijatelji mi nisu potrebni. Zaključila sam da neki ne zaslužuju moju ljubav. Videla sam koliko je kome stalo do mene tokom proteklih godina, u kojima sam se borila sa mnogim teškoćama. Neki su me iz samo njima znanih razloga zaboravili i prestali da se javljaju i da me spominju u javnosti, kao da ne postojim“.

Pedja Milosavljevic/Starsport

Hrabra i energična s jedne strane, a s druge, neretko zaplače i ne stidi se svojih suza.

„Bolje da plačem, ja sam takva, emotivac, tako izbacim negativne emocije, teram lošu energiju od sebe. I te moje suze više nisu iste. Svaki put me promene, isprazne i ojačaju. Bila sam tokom Survivora 72 dana bez sina, a prethodno smo se razdvajali samo ponekad, na koji dan, ili na par sati i kada bih se tamo isplakala posle bi mi bilo lakše da se borim dalje. Uostalom, otišla sam tamo da zaradim pare za njega, da lakše preguramo ovaj period života“.

Ranije pogrešne životne procene i odluke su je debelo koštale i finansijski, u prethodne dve emotivne veze izgubila je skoro sav novac, koji je zaradila od košarke. Ali, uskoro bi trebalo da počne da prima i sportsku penziju na ime Nacionalnog priznanja, kao vlasnica medalja sa najvećih planetarnih košarkaških takmičenja.

„Podnela sam sve papire, nedavno su me zvali da dodam još neki dokument, trebalo bi uskoro da postanem sportska penzionerka, jer sam u februaru napunila 40 godina i ispunila taj uslov. Kad to krene biće lakše i Stefanu i meni. U međuvremenu sam igrala u Albaniji i tako smo premostili ovih nekoliko godina“.

Sa puno uzbuđenja i lavinom pomešanih emocija priča kako je izgledao susret sa sinom posle 72 dana u Survivoru.

„Stefan kada me je video po dolasku iz Dominikane vikao je na sav glas i ponavljao samo jedno: „Mama, mama, kako si mi nedostajala“ .

A sportska i pobednička strast je čudo, Milica je još promukla od galame i uzbuđenja u Survivoru.

„Ne znam zašto mi se glas još nije vratio, valjda mi je potreban još neki period oporavka. Izgleda da sam tamo preterala sa vikanjem i navijanjem, ali ne žalim, jer ne umem drugačije. Potpuno se predajem u svemu šta radim, takva sam“.

Zlatni put srpskog kapitena

Milica Dabović je rođena 16. februara 1982. godine na Cetinju. Visoka je 173 cm, igrala je na poziciji plejmejkera. Košarkašku karijeru je počela u Herceg Novom 1998. godine. Igrala je u preko 20 klubova, domaćih i stranih i osvojila brojne trofeje, a kao kapiten reprezentacije Srbije okitila se zlatom na EP 2015. i bronzom na OI u Riju, 2016. godine.

Prethodno je u dresu sa nacionalnim grbom i kapitenskom trakom predvodila saigračice do osvajanja četvrtog mesta na EP 2013. godine i četvrtfinala na SP 2014. godine.

Od trofeja sa domaćim klubovima osvojila je prvenstvo SCG (2003/04) i Kup SCG i (2003/04) sa Crvenom zvezdom, zatim šampionat Srbije (2010/11, 2011/2. i 2012/3.), nacionalni Kup (2010/1. i 2012/3) i Regionalnu ligu (2011/2. i 2012/3), sve sa Partizanom.

Vlasnica je brojnih pojedinačnih nagrada i titula, kao i Nacionalnog priznanja zbog reprezentativnih medalja.

Igrala je u Herceg Novom od 1998. do 2002. godine, u Beopetrolu do 2003, u Crvenoj zvezdi do 2004, u Jekaterinburgu 2004. i 2005/6, a u međuvremenu u Vojvodini. Zatim, branila je boje moskovskog Spartaka 2006/7, i 2007/8, Viljnusa (2007), Mondevila 2008, Bešiktaša 2008/9, Hatis Jerevana (2009), Palea Falire 2009/10, Partizana od 2010. do 2013, Novog Zagreba 2013/4, Liona od 2014. do 2016, Sporting Al Rijada iz Bejruta (od 2016. do 2017), Fljamurtarija 2016/7, Vlaznija 2018/9, Lavova iz Brčkog 2019/20, Valone iz Tirane 2021. godine.

Od igranja u reprezentaciji se oprostila 2016. godine.

Minulih godina Dabovići su pregurali mnogo burnih događaja i najzad su svi složni i na okupu kod kuće u Herceg Novom. Bolne teme su bile hapšenje mlađeg brata Milana, kod kojeg je 2016. godine pronađena određena količina narkotika i objavljivanje autobiografske knjige starije sestre Jelice.

„Brat je izašao iz zatvora krajem februara, baš onog dana kada sam sletela u Dominikansku republiku, mislim da je bio 24. februar. Ne bih ulazila u detalje da li je bio kriv, da li mu je bilo podmenuto, izgurali smo stoički taj teški period od šest godina. Porodica ga je sa ljubavlju i nestrpljenjem čekala, supruga i deca i svi mi. Odmah se zaposlio u firmi kod tasta i na najbolji način je nastavio normalan, porodičan život. Naravno, presrećni smo i što je Jelica sa nama, posle toliko godina smo kod kuće, na okupu, sa roditeljima, to je neverovatan osećaj“.

Milica, zatim, ekskluzivno otkriva prelep razlog za okupljanje mnogočlane familije Dabović u roditeljskom domu u Herceg Novom.

„Sledećeg vikenda, u nedelju, moja sestra Ana se udaje za Iliju Mustura, vaterpolistu iz Herceg Novog, svi jedva čekamo taj dan. Biće fešta u Novom, svi smo presrećni“.

Mike Ehrmann, Getty Images

A posle avanturističkog proleća i bajkovitog leta čeka je „penzionerski“ život, ali Milica, po običaju, planira da ostane i naravno opstane, u žiži. To joj je u krvi. Zato ćete od nje čuti da ima pregršt planova za sebe, sina i celu porodicu, prijatelje, a uvek spremna da pomogne svima i znanim i neznanim u raznim akcijama, koliko god je u njenoj moći. Navela je samo deo aktivnosti.

„Već dugo pričam o knjizi, mojoj autobiografiji koju godinama spremam. Nekoliko puta sam odlagala njeno objavljivanje, u međuvremenu je bila i pandemija korone, pa sada i moje učešće u Survivoru. Nadam se da će da bude gotova na jesen taman za Sajam knjiga. Promocija je trebalo je da bude u februaru, za moj rođendan, ali smo to odložili da bih dodala i utiske iz Survivora. Posle toga ću da otvorim školu košarke u Beogradu, radiću i dalje moju modnu kolekciju, liniju „Sve je u sreći“. Uvek ću se odazvati da pomognem u raznim humanitarnim akcijama. A što se posla tiče, imam još raznih ideja. Polako, korak po korak, naći ću svoje mesto pod suncem“.

Milica Dabović, originalna, posebna. Amazonka pod obručima i reflektorima velikih medijskih scena. Uvek u vrhu i u centru zbivanja… Drugačije ne može i ne ume, jer to je ona. Samo svoja, neuhvatljiva i naravno, neponovljiva.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare