Došlo je vreme za prvo javljanje sa nove lokacije. Kako su mnogi od vas već shvatili, od sredine aprila ne živim više u Srbiji, tako da ću se od sada sa vama družiti samo kroz tekstove, podcaste i slične audio/video materijale. Za one koji su zainteresovani uteha će biti u tome da će i tekstovi i sadržaj na Youtube kanalu Sportkluba biti redovan. Za ovu prvu epizodu odabrao sam tri teme.

Dođi u Napoli i osvoji titulu… drugde

Kako je red, krećemo od čestitki novim šampionima širom Evrope. To što ih šaljemo tokom prvomajskih praznika govori da su baš poranili sa titulama, čitaj: da su protivnici podbacili.

Veliko iznenađenje dogodilo se u Švajcarskoj, gde je posle 13 godina trinaestu titulu u Superligi osvojio Cirih. FCZ je prošle godine bio tek osmi, a dominacija najpre Bazela, a zatim Jang Bojsa je u prethodnoj deceniji bila izuzetno ubedljiva, pa gotovo niko nije očekivao da je ekipa Andrea Brajtenrajtera uopšte kandidat za naslov.

Čak i kada su stvorili prednost tokom jeseni, mediji u Švajcarskoj nisu davali plavo-belima izglede da izdrže do kraja. Ali forma svih protivnika bila je veoma promenljiva, FCZ je nastavio da gazi i trofej potvrdio pobedom u gostima nad drugoplasiranim Bazelom od 2:0. Veliko i zasluženo slavlje za tim u kojem je dvocifren broj igrača sa ex-Yu prostora.

View this post on Instagram

A post shared by FC Zürich (@fcz_offiziell)

Za budućnost ostaje neizvesnost. Najbolji strelac Gambijac Asan Sisaj (20 golova) je bez ugovora i pregovara sa CFR Klužom, plejmejker i prva zvezda Antonio Markezano će uskoro napuniti 32 godine. Kultni heroj Bljerim Džemailji je 5 godina stariji, a titulu istog kluba je na istom stadionu slavio i pre 16 godina.

Na obali Crnog mora titula se čekala skoro triput duže, a proslavljena je trideset puta emotivnije. Ceo grad star 2777 godina izašao je na ulicu da proslavi povratak pehara turske Superlig u Trabzon, gde je dolazio šest puta krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih.

Baš kao i Cirih, Trabzonspor je izleteo iz startne mašine i ostavio rivale daleko u prašini, i već od januara je ekstaza prerasla u iščekivanje. Onda je stigla i nervoza, jer su se bordo-plavi bukvalno teturali tokom celog proleća, od početka marta dobili su samo dva od osam mečeva, a i sama potvrda konačnog trijumfa stigla je remijem sa Antalijom.

Posle četiri druga mesta i četiri osvojena kupa u ovom veku ove sezone Ahmet Agaolu je ove sezone sakupio izuzetan tim, nakrcan iskusnim igračima. Kornelijus, Đanini i Nkaeme su nemilice tresli mreže, u veznom redu su Abdulkadiru stigli u pomoć najpre još jedan ex-Napolitanac Marek Hamšik, a u januaru i šampion i MVP Superliga Edin Višća, a multinacionalna odbrana ispred startnog golmana reprezentacije Určana Čakira je i statistički najbolja u ligi. Sledeći izazov je kompletiranje duple krune do kraja maja.

Ovaj blok zaokružiće najslavniji klub na planeti, koji je u La Ligi prišio 35. zvezdicu. Tokom jeseni delovalo je da bi španski prvak mogao da bude odlučen u poslednjem kolu, jer je nekoliko vodećih ekipa podbacilo u ranoj fazi sezone, ali se Real najbrže trgao i stekao lepu prednost, koristeći nekonzistentnost protivnika.

Na putu su naletali na razne prepreke, kao debakl u El Klasiku (0:4), ali ih to nije omelo. Od poslednjih 10 mečeva dobili su preostalih devet, nisu spuštali ritam ni u Evropi, gde su mimo očekivanja izbacili i PSŽ i Čelsi, i imaju aktivan rezultat protiv Sitija u polufinalu. Karlo Ančeloti je čak mogao da u meču za potvrdu titule odmara Benzemu, Vinisijusa, Krosa, Karvahala, Valverdea, iako su Alaba i Militao već bili van stroja. I u takvom stanju Los Blankos su pobedili 4:0 i slavlje na Sibelesu je moglo da počne.

Karlo Ančeloti tako je kompletirao dve kolone – sa Realom je u dva mandata osvojio svih šest takmičenja (liga, kup, Liga šampiona, superkup Španije i Evrope, Svetski klupski kup, poznato kao »Pedrova i Pepova šestica«), a trijumfom u La Ligi stigao je i do nedostajućeg trofeja u ligama petice. Pre toga bio je prvak sa Milanom, Čelsijem, Pari Sen Žermenom i Bajernom.

Ančeloti je odavno izgradio status kultnog lika svetskog fudbala. Kao igrač zapamćen je kao deo najbolje Rome u istoriji (titula, finale KEŠ, 4 kupa), bitan šraf Sakijevog supermoćnog, prebogatog i futurističkog Milana, ali i veliki baksuz, jer je tri svetska prvenstva i jedan olimpijski turnir potpuno ili delimično preskočio zbog povreda (a zbog kartona nije igrao ni u beogradskoj magli). Osvojio je 14 trofeja u 15 sezona, ali je zanimljivo da je sa Milanom, koji je u to doba bio verovatno najjači tim na svetu, za pet godina skupio isti broj trofeja u KEŠ, koliko i u Seriji A (po dva).

Taj usud specijaliste za eliminacije pratiće ga i kao trenera. Karijera na klupi nije mu počela briljantno, trebalo mu je osam godina da dođe do prvog trofeja, a za to vreme je vodio ozbiljne i uspešne ekipe – Parma i Juventus su u periodu 1992-2003 skupili ukupno 22 pehara, a Ančeloti za ukupno četiri i po godine na klupi ta dva kluba nije uzeo niti jedan.

Onda je prvi pehar podigao ni manje ni više – u Ligi šampiona (penalima protiv Juvea), a u roku od tri meseca dodao im je i Kup Italije i Superkup Evrope. Na San Siro će za osam godina doneti ukupno osam trofeja, ali paradoksalno samo jedan u Seriji A, dok je istovremeno osvojio dve Lige šampiona i ispustio pobedu u trećem, legendarnom istanbulskom finalu.

Usledile su tri puta po dve sezone u Čelsiju, PSŽ-u i Realu, i svuda je imao red slavlja i red razočaranja. Na Stamford Bridž je odmah doneo duplu krunu, ali je u sledećoj sezoni imao najveći zaostatak za prvakom u Abramovičevoj eri i prerano i prelako ispao u LŠ. U Pariz je stigao u paketu sa nizom pojačanja i katarskim milionima, ali je u prvoj sezoni gledao u leđa Žiruovom Monpeljeu, pa se tek u drugoj okitio titulom.

Realu je posle 12 godina vratio evropsku krunu, i to jubilarnu, ali je ostao kratkih ruku u obe sezone u ligi (mada je u obe bio najefikasniji), i to jednom iza Atletika (kojem se na surov način osvetio u lisabonskom finalu Lige šampiona, gde ga je Ramos iščupao direktno iz poraza u 93. minutu). Na putu ka La Desimi pregazio je Pepov Bajern, a onda ga je nasledio u Minhenu, ali je otpušten brzo posle osvajanja podrazumevajuće titule.

View this post on Instagram

A post shared by Real Madrid C.F. (@realmadrid)

Posle ne baš slavnih izleta na klupe Napolija (eto njima het-trika, kad već sopstvenu titulu ne uspevaju da osvoje) i Evertona, dobio je novu priliku u Madridu, koju je u potpunosti iskoristio, a videćemo u narednih mesec dana i da li će je krunisati četvrtim evropskim slavljem.

Madrid kao mesto njegovih uspeha je nekako i logičan, jer je Real posle Murinjovog odlaska uspehe beležio sa trenerima koji su tim više vodili verbalnom podrškom (idemo majstore), nego taktikom, organizacijom i planiranjem. U mnogim klubovima su njegove metode treninga videli kao zastrašujuće bazične i nekvalitetne, a i sam je bez pardona pričao da nema on tu šta da savetuje vrhunske igrače, znaju oni sami kako treba da igraju. Idealan pristup za one koji fudbal gledaju kao puku zabavu i sadržaj iz noćnih mora za puriste i sve koji žele da igra napreduje.
Ono što svakako fascinira još više od 21 trofeja koje je osvojio (ruku na srce, osam od njih su superkupovi, osvojeni jednom utakmicom) jeste to što je za 27 godina karijere van posla bio manje od dve i po godine, i što toliko bogatih klubova željnih pehara želi da mu poveri vođenje tima. Što nas dovodi do druge teme, mnogo tužnije…

Gospodar fudbala

Svet fudbala ostao je tokom prvomajskog vikenda bez jednog od najkontroverznijih i najživopisnijih likova. Rođen ispod Vezuva kao Karmine, odgajen u Harlemu (onom originalnom, pored pravog Amsterdama), postao je stanovnik Monte Karla i obeležio celu jednu eru najlepše igre.

Mino Rajola nije bio samo najuspešniji fudbalski agent, on je bio simbol. Pravi vatreni južnjak bez dlake na jeziku, odudarao je od standarda fudbalskih moćnika po svakom kriterijumu, na vreme je shvatio pravila igre i bez zadrške ih savijao levo i desno, prilagođavao i prekrajao, stvorivši sebi poziciju u kojoj mu skoro niko nije mogao ništa. Niko, osim bolesti, koja ga je odnela već u 55. godini.

Italo-Holanđanin je dugo unazad bio toliko prisutan u medijima, i toliko tekstova o njemu možete ovih dana da pročitate, da je besmisleno da se bavim njegovom biografijom. Ono što želim je da probam da vam objasnim kako i zašto je uspeo, i zbog čega će ostati simbol jednog vremena.

Vratimo se na trenutak na kraj priče o Karletu Ančelotiju i njegovu sposobnost da uvek nađe novi posao, iako na prethodnom zapravo i nije baš impresionirao ni javnost, ni fanove, ponajmanje svoje igrače. Današnji fudbal je zaista veoma čudan spoj. Sa jedne strane pričamo o industriji koja je pred koronu sama probijala 30 milijardi evra godišnje, a posredno (kroz poreze, usluge, ulaganja u infrastrukturu…) donosi hleb na sto stotinama hiljada porodica na našem kontinentu (i više od toga na ostalima).

Pričamo o igri koja je postala toliko popularna da je ovog vikenda meč četvrte ženske lige u Engleskoj gledalo 25 hiljada ljudi sa plaćenim ulaznicama, da hi-tech korporacije žele da istisnu konvencionalnu televiziju iz biznisa, da svaka država sa mnogo više novca od međunarodnog kredibiliteta trči da nabavi elitni fudbalski klub. U krajnjoj liniji da u svojim domovima na kablovskoj televiziji možete da pratite bezmalo sto takmičenja, uključujući i lige Moldavije ili Tadžikistana.

Pričamo o delatnosti koja je postala toliko sofisticirana da najbolji timovi Evrope imaju stotine trenera, uključujući i one čija jedina funkcija je rad na izvođenju auta, da kadetski timovi sa sredine tabele po balkanskim ligama imaju svoje skaute i analitičare, da stotine univerziteta koji drži do sebe otvaraju katedre posvećene fudbalu.

A opet, sve je to regulisano propisima koji su u najmanju ruku labavi, fleksibilni, problematični. Sprovode ih ljudi i organizacije čiji kredibilitet je donekle upitan, a odnekle nepostojeći. Tehnika upravljanja fudbalom često se graniči sa ranim razdobljem civilizacije, gde je još jedini kriterijum bio ko ima veću i jaču toljagu.

Od svih tih sofisticiranih ljudi potpuno posvećenih napretku fudbala zastrašujuće malo njih je na pozicijama moći tamo gde se o igri odlučuje – u svetskim, kontinentalnim i nacionalnim organizacijama, sindikatima, upravama klubova i liga. To ne znači da ih tamo nema, nego da ih često ne pitaju ni za savet.

Zbog svega toga moderni fudbal je u apsurdnoj situaciji da može da priušti sveobuhvatnu reformu, da mu je neophodna sveobuhvatna reforma, da ima ljudske i sve ostale resurse za sveobuhvatnu reformu. Reformu kalendara, sistema takmičenja, organizacije finansija, statusa igrača i trenera, odnosa između različitih aktera u ovoj delatnosti. Ali reforme nema ni na vidiku, jer onima koji odlučuju odgovara status quo, iako on očigledno ugrožava kvalitet proizvoda.

Mino Rajola je mesto u fudbalu pronašao u jednoj od brojnih sivih zona i napravio sopstveno carstvo, uspešnije i moćnije od mnogih ozbiljnih tradicionalnih organizacija. Dovoljno je reći da je od jednog jedinog transfera – Pola Pogbe iz Juventusa u Mančester Junajted – zaradio više novca nego što su ikad za godinu dana zaradili i potrošili zajedno Zvezda i Partizan, nekadašnji prvak i vicešampion Evrope, totalni monopolisti u ligi koja je jedanaesta na aktuelnoj UEFA listi. Da i ne ulazimo u apsurdnost činjenice da je daleko najveći deo tog novca dobio od kluba koji je igrača – prodao.

Kao ni mnoge druge stvari u današnjem fudbalu, prava fudbalera (za razliku od njihovih obaveza) su bezmalo sasvim neregulisana, iako se radi o ključnim akterima u ovoj industriji (zapravo, osim odgovornih lica u klubovima fudbaleri su jedini akteri bez kojih se stvarno ne može). U taj prostor su se tokom osamdesetih na velika vrata ubacili ljudi koje poznajemo kao fudbalske agente, veoma raznolika grupa ljudi po obrazovanju, poreklu, užoj profesiji, poznavanju fudbala, pa i ambicijama.

Rajola je bio višestruko srećan čovek. Prvo, bio je Italijan, što mu je na dva nivoa olakšalo posao. Sa jedne strane Italija je još od sredine osamdesetih i preklapanja dve ključna detalja za evropski fudbal u narednih 15 godina (suspenzija Engleza zbog Hejsela i ulazak Berluskonija u AC Milan) bila neprikosnoveni centar fudbalske industrije punih 15 godina. Novac je bio tamo i svi su hteli tamo. Sa druge strane je Italija kolevka moderne forme fudbalskih agenata i posrednika (dve odvojene funkcije, o tome neki drugi put).

Sa druge strane rastao je u Holandiji, jedinoj zemlji gde su ispunjena dva bitna uslova za njegov lični proboj – postojala je snažna osnova fudbalske industrije (dobri i ambiciozni klubovi, dobra škola i pristojna količina novca), a tamošnji mentalitet je sa odobravanjem gledao na njegov direktni stil bez dlake na jeziku (to bi prošlo samo još ponegde u Skandinaviji, ali tamo je profesionalizam tada tek zakucao na vrata, i ceo region su zapravo baš Holanđani koristili kao svoje lovište talenata).

Legenda kaže (dobro, @Marcotti piše na ESPN) da se proboj dogodio 1992, kada su u piceriji Minovog oca Marija čelnici Ajaksa tokom večere pričali o prodaji Brajana Roja, da bi se otvorio prostor za mladića po imenu Mark Overmars. Momak iz Kampanije koji ih je služio im je predložio da ih on poveže sa italijanskim klubovima. U nekoj drugoj kulturi gosti bi se žalili vlasniku, u trećoj okrenuli na šalu, u četvrtoj šatro prihvatili uz »nemoj ti zvati nas, mi ćemo tebe«.

Međutim, u Holandiji je to prošlo i koji mesec kasnije se tamnoputi momak iz Amsterdama preselio u Pulju, gde će dve godine nositi dres Zemanove Fođe, omiljenog tima neutralaca ranih devedesetih. Mino još nije imao ni pune 24 i pronašao je svoj poziv. U naredna dva leta iz Holandije u Italiju otišla su još petorica igrača, među kojima se izdvajao Interov tandem Jonk-Bergkamp. Prvi u nizu Minovih superstarova, Denis je dete istočnog Amsterdama, počeo je u kvartu Midenmer i slavu stekao u Ajaksu, istim redom kao i onaj poslednji Rajan Hravenberh.

No, umesto da ulazimo u priče o Nedvedu, Zlatanu, Pogbi, Holandu, pozabavimo se time zašto ga svi oni toliko vole. Šta je ono što znamo o fudbalerima? Ako želite da se ozbiljno posvetite tom poslu, morate da počnete da se odričete drugih stvari u životu veoma rano, sada već i sa 5-6 godina. Školovanje je u potpuno drugom planu od najranijih razreda, priprema za realan život svedena je na minimum.

Onda takav momak, sa isprogramiranim režimom života i ishrane, bez znanja stranih jezika i poznavanja kulture, sa 22 ili 19 ili čak 16 godina završava u stranoj zemlji, daleko od svoje porodice i ljudi kojima veruje. Njegov stari klub ga na to nije pripremio, jer zašto bi. Njegov novi klub možda ima nekakvu pripremu za njega, a možda i nema. Ne biste verovali kakve stvari su se događale i do pre neku godinu, a vreme o kome pričamo su rane devedesete, mali grad u južnoj Italiji i 22-godišnji sin Surinamaca iz Amsterdama.

U tom i takvom svetu postoji Mino Rajola. On je sa svojim pulenima odlazio u Italiju, otvarao im račune u banci, naručivao im hranu, sređivao sve oko ličnih dokumenata i saobraćajne dozvole, brinuo se za njih kao za svoju sopstvenu decu, iako je od Roja bio stariji dve godine, a od Bergkampa šest meseci.

Dok je na red došao Zlatanov transfer u Torino 2004, Mino je iza sebe imao već deceniju iskustva. Dokumentarac »Becoming Zlatan«, koji je sniman u ranoj fazi njegove karijere, od juniorskih dana u Malmeu do dolaska u Pijemont, detaljno opisuje to vreme i sve izazove sa kojima se suočavao. Njih dvojica su se upoznala tokom mučnih amsterdamskih dana legende švedske reprezentacije i kliknula su u prvih pet minuta. U Zlatanu je Mino sigurno prepoznao sebe, autsajdera u kulturi sa kojom nema mnogo zajedničkog, ali momka koji će na kraju izaći kao pobednik.

Mino je kroz decenije rada sa najvećim klubovima razvio imidž veoma tvrdog pregovarača, na površini ostao nepopularan među klupskim funkcionerima, ali uvek bio taj koga će pozvati, ponekad da im dovede igrača, češće da nađe drugi klub za nekog njihovog sa kojim ne znaju šta bi. Zato se dešavalo da sve tri strane u transferu (oba kluba i igrač) plate procenat Rajoli.

Zbog stila rada, koji je tražio mnogo ličnog kontakta i permanentnu dostupnost, kao i novca koji je taj nivo klijenata donosio, Mino je znao da u jednom trenutku ne može da ima previše igrača u svojim rukama. Do samog kraja je birao pažljivo i držao se ograničenog broja fudbalera.

Kao neko kome je Tom Kruz omiljeni glumac, Rene Zelveger omiljena glumica, a sport omiljena aktivnost, ne verujem da ću vas iznenaditi ako vam kažem da sam »Džerija Megvajera« gledao jedno 20 puta. Setite se završnice filma i Rodovog (Kjuba Gulding) dugog i toplog zagrljaja sa Džerijem (nakon što su sa ivice ponora zajednički spasli egzistenciju jedan drugom), i zavisti u očima ostalih sportista, jer njihovi agenti sa njima nemaju tako prisan odnos. E, to je razlika Mina u odnosu na većinu agenata u prethodnih 30 godina, i zato su ga igrači toliko voleli.

A zašto će biti simbol jednog doba? Nekoliko godina unazad na sceni se dešavaju velike promene, počelo je ukrupnjavanje. Velike agencije, od kojih su neke ranije bile specijalizovane za američke sportove, upijaju neke od manjih i zauzimaju veliki deo tržišta. Nisam se previše bavio tom scenom u prethodnih godinu dana, ali pre toga jesam prilično detaljno, i viđao sam agencije sa po 700-800 igrača na raznim meridijanima, koje opslužuju desetine, ako ne i stotine ljudi.

Te agencije nude visoki nivo profesionalizma, od ranih godina spremaju igrače na sve vrste izazova sa kojima se mogu sresti, od učenja jezika i kulture, do psihološke ili medicinske pomoći, dodatnih treninga, posebnih analitičara. To je nesumnjivo put budućnosti, američki major pro sportovi su na organizacionom planu toliko ispred bilo čega sa ove strane okeana, da je neprijatno i porediti (to se najbolje vidi u košarci, jer je na sličnom mestu u hijerarhiji na obe obale Atlantika, ali izgleda bolnije u fudbalu, zbog ogromnog novca koji se u njemu vrti). Prostora za nervoznog Napolitanca neće biti u fudbalu sutrašnjice.

Ali to samo znači da će Mino Rajola zauvek biti zapamćen kao jedinstveni lik u globalnoj fudbalskoj istoriji.

Prva savezna

Mino mi je više ili manje bio dvostruki sused. Ja sam u SFRJ rođen (i završio treću godinu srednje škole), i Italiju zauvek doživljavam kao susednu zemlju, iako pogled na kartu makar od 2006. govori nešto drugačije (isto važi za Austriju i Grčku). Naučio sam kao mali da sam okružen BRIGAMA (za one koji ne znaju o čemu pričam, to su početna slova imena suseda SFRJ).

Pročitajte još

Ten Hag: Može li da vrati Man Utd na noge?

Fudbal - video

21. apr 2022 15

Fudbal - video

21. apr 2022 15

Sa druge strane njegova porodica se odselila u Holandiju, a moja u Belgiju. U Antverpenu sam već 17 dana, pa je red da podelim prve fudbalske utiske odavde.

Naravno, krenuću od domaće lige. Jasno da Župile Pro ligu već deceniju možete da pratite na exYU prostorima, ali to su ipak samo prenosi utakmica sa domaćim komentatorima. Ovde pratim i sve Behind The Scene akcije (moram da priznam da sam se uželeo pristojnog domaćeg fudbala, s obzirom da Superligu Srbije nisam uopšte pratio bezmalo deceniju; neću ni u budućnosti dok ne postane pristojno takmičenje, ali to je tek sasvim druga priča), najave, izjave, reakcije, analize, kao i ono što se događa van terena.

I ovo poslednje mi je svakako utisak nedelje. Na dve utakmice u poslednjih sedam dana gledao sam priličnu dozu nasilja, jednom na kraju plej of utakmice koju je moj novi lokalni klub Rojal Antverp (u imenu mu je engleska verzija imena grada, baš kao Milan i Đenoa) igrao protiv Kluba u Brižu. Prilično žešće je bilo na baražu za mesto u ligi gde je Sereng jednim golom u dve utakmice nadvladao RVD Molenbek, briselski klub koji je igrao odlično u drugoj ligi.

Ranije tokom sezone zbog nasilja je oštro kažnjen Bersot, Antverpov gradski rival, koji inače igra na Olimpijskom stadionu, na južnom kraju grada. Posle raspleta baraža oni su jedini klub koji je ispao iz lige, a od leta menjaće ih Vesterlo, koji su nam sada druge najbliže komšije, bliži od njih je samo Mehelen.

Daljine su u Belgiji relativne, najudaljeniji stadion u ligi je Kerveg u Ojpenu, nemačkom gradiću na krajnjem istoku, koji je udaljen 150km. Google Map kaže da nam do tamo treba sat i 45, a četvrt sata duža alternativna ruta vodi kroz Holandiju i Nemačku, ukoliko nam se ne ulazi u valonsku zonu. To je verovatno personalizovano za mene, zna me Google.

Rekoh već da je u baražu viđen jedan gol za 180 minuta. U drugom kolu plej ofa nije uopšte bilo golova na dve utakmice (Antverp – Union Sen Žiloa i Anderleht – Klub Briž), što je zaista neverovatno, s obzirom na to da je viđeno 12 do 15 zicera za sva četiri tima. Zato je u plej ofu za Evropu prštalo sa ukupno 10 golova, od čega osam u drugim poluvremenima. U Genku se stvar otela kontroli u poslednjih deset minuta, kad su rezerve Rasinga dale tri gola Mehelenu za konačnih 4:2.

Junak dana bio je Darko Lemajić, koji je bio u centru pažnje na meču Šarlroa – Gent 1:3. Bivši igrač Inđije i Napretka, najpre je napravio penal u kontaktu sa Stefanom Kneževićem (Švajcarac srpskog porekla, stigao iz Lucerna), ali je onda postigao dva gola u drugom poluvremenu. Lemajić je letos napravio veliki iskorak iz letonske Virslige, gde je dominirao (dvaput prvi strelac lige). Do ovog vikenda dao je tri gola (dva u ligi, jedan u Evropi), a u finalu kupa je pogodio prečku u produžetku i onda postigao odlučujući penal za pobedu nad Anderlehtom i trofej Genta.

Za prvo javljanje još samo reč-dve o Antverpu. RAFC je najstariji klub u zemlji (ima licencu sa brojem 1), a na njegovom starom stadionu Broudstrat je 28. avgusta 1920. prvi zvanični meč u istoriji odigrala reprezentacija Južnih Slovena (Kraljevina SHS izgubila je od Čehoslovačke 7:0 u prvom fudbalskom meču prvih poratnih Olimpijskih igara).

View this post on Instagram

A post shared by KAA Gent (@kaagent)

Danas je klub, koji vodi Danac Brajan Priske, a novi sportski direktor je pomenuti Mark Overmars, ekstremno popularan, karata za ovu sezonu (kapacitet malo preko 16 hiljada) nema u prodaji, a za sledeću neće primati nove pretplatnike, jer su zatrpani.

U narednim nastavcima ću malo više o Unionu, čija sezona izgleda nadrealno. Šaljite utiske i ideje, vidimo se sledeće nedelje.